Moćnici ne vole podsmeh

Foto Vesna Lalić

Kao za retko koji roman u istoriji NIN-ove nagrade, i stručna i čitalačka javnost bila je usaglašena kada je 2012. godine objavljeno ime Slobodana Tišme, kao dobitnika prestižnog priznanja za roman Bernardijeva soba. Pisac i muzičar, osnivač bendova Luna i La strada, renesansni lik ovdašnje umetničke scene. Nakon potpuno neočekivanog romana Quattro stagioni, piše još neobičniju Bernardijevu sobu, ali isto tako, tada u intervjuu datom NIN-u, povodom dobijanja nagrade, obećava da više neće pisati. Da li je i ostalo tako, pitamo Tišmu evo, bazmalo tri godine kasnije, tokom kojih se o njemu manje pisalo, da li je i ostao dosledan tome.

Nisam, kaže na početku razgovora. Napisao sam roman Mali veliki rat koji neću nikada objaviti. Sve što mi se na kraju nije svidelo, oparao sam. Ostao je tek poneki fragment. Takođe, skoro tri godine sam pisao intervjue, koji su sabrani i objavljeni u knjizi Velike misli malog Tišme, u izdanju zrenjaninske Ulaznice. Podnaslov te knjižice je Buncanja pijanog.

Od čega sada živite, čime se bavite?

Uglavnom, bazam kao duh po Đurvideku, razgovaram sa prolaznicima koji misle da sam živ čovek.

Koliko vam je NIN-ova nagrada promenila život, karijeru, uticaj, ugled u društvu? Šta vam ona danas znači? Koliko ste profitirali od nje?

Ne znam šta da vam kažem. Izložio sam se pogledu javnosti a to je uvek opasno i u krajnjoj liniji nepotrebno. Postoji predrasuda da se ulaskom u javni prostor zadobija moć što nije tačno, to je samo prividno, pre bi se moglo reći da se tako gubi moć, kreativna moć, dakle, dobra moć. U svakom slučaju, treba biti oprezan i ne slikati se previše. Sada opet živim kao što sam živeo i pre nagrade, kao što rekoh, na ulici. Što se tiče karijere, nikada je nisam ni imao, pošto sam uvek bio van institucija. Ja sam neupotrebljiv, neozbiljna sam pojava, mladec-bodalec, starec-bodalec, i zbog toga sam uvek trpeo zasluženi prezir ozbiljnih ljudi, patriota. U srpskoj književnosti ne predstavljam ništa. Mnogi nisu mogli da shvate tu činjenicu da sam dobio NIN-ovu nagradu, smatrali su da je to bio hir žirija.

Kada smo pre tri godine radili intervju, naslov je bio Umetnost je deponija! Imam utisak da smo više nego predvideli neke stvari. Umetnost i kultura u Srbiji su zaista odbačene poput đubreta, da li se slažete?

Nisam sklon da bilo kome nešto prebacujem. Da li je današnja situacija u umetnosti posledica nekakve pogrešne kulturne politike, ili pogrešne politike uopšte? Ne znam. Takvo je vreme, živi ljudi o tome puno ne odlučuju, pa, dakle, ni političari. Pre svega, umetnost je ugašena, da ne kažem neku težu reč, bar ja je tako osećam. Sa modernizmom umetnost je dostigla vrhunac, a konceptualizam kao krajnji izdanak modernizma je stavio tačku, više se nije moglo stvoriti ništa novo. Dakle, samo proizvodnja, tj. reprodukcija, proizvodnja već proizvedenog, prepakivanje, sa malim dekorativnim izmenama. Svi znamo da je danas celokupna svetska industrijska proizvodnja umetnička, apsolutno sve, i lekovi se farbaju, više nemate proizvoda koji nema estetsku dimenziju, najvažnije je da lepo izgleda, čak se i voće dizajnira. To je ta merkantilna ideja koja je postala apsolut, sveopšta trgovina na korzou gde se prodaju, tj. kupuju razne drangulije. Danas imamo internet koji je upravo jedan ogroman buvljak. Pošto je umetnost potrošna roba, ona kao takva neminovno završava na deponiji, dospeva na đubrište. Sa te deponije umetnik-klošar uzima šta mu već treba, to je ta famozna citatnost koju više nema potrebe ni označavati, pošto ni autorstvo više ne znači ništa. Nigde više ne nastaju neponovljiva velika umetnička dela. Pogledajte samo nobelovce u poslednjih pet-šest godina, uporedite nekog od njih sa Prustom, DŽojsom, ili Kafkom. Iako je Elfride stvarno dobra, čak jako dobra.

U Bernardijevoj sobi, za koju ste dobili NIN-ovu nagradu, kažete: Nema ničega opasnijeg od moralnosti. Kako sada vidite tu rečenicu?

Teško je govoriti o moralu, kada se ljudi bore da nekako prežive, spremni su na svašta. Ali niži slojevi društva su zapravo spremni samo na umiranje, oni nemaju više snage ni za šta. A oni gore, da li se oni bore za preživljavanje? Pa opet su spremni na sve. Dakle, tu je problem. To su one prilike iz Platonove pećine koje stalno nešto prenose, verovatno neke kipove i još ponešto, i tako menjaju scenografiju, a ostali to samo posmatraju i ništa im nije jasno. Političari moraju da budu bogati i da ispoljavaju moć, inače ih narod neće poštovati, kako reče jedan naš poznati pisac-političar. Svet je uvek bio takav. Uostalom, svetski moćnici, u koje spadaju i ovi naši sirotani, čuvaju svetski kapital, kada bi podelili svoj novac sirotinji, ovi bi sve popasli, ne bi ostalo ništa, zalihe bi bile potrošene za kratko vreme. U tome je smisao misije MMF-a. Novca ima mnogo više nego proizvedenih dobara. Bio bi to kraj sveta. Ali šta je sa njihovim novcem koji uopšte nije njihov? Inače, moćni i bogati peru svoju savest tako što žive u ubeđenju da sirotinja ionako ne bi znala da upotrebi novac. Sirotinji je potrebna samo hrana i to ona najjednostavnija. Primer Afrike. A kakav je to život? Bolje da umru što pre. Takav je i odnos države prema invalidima i penzionerima. Ili ona priča, da pre svega treba oporezovati siromašne, treba im pokupiti i tu crkavicu koja kad se skupi na gomilu i nije crkavica. Narodu ostaje jedino pobuna.

U kojoj meri političke travestije podržavaju tu opštu nemoralnost?

Pa naravno da je podržavaju, zapravo, vuku je. Opet pričam notorne stvari. Pre svega, politika je glavni sadržaj u medijima, kao i sport i zabava, svima je na oku. Iako, to je samo površina, kriminalna pozadina se ne otkriva do kraja, baš kao u onoj već spominjanoj Platonovoj pećini. Slobodnih medija nema, javni servis, svi znamo da je to priča za malu decu. LJudi gledaju šta političari rade, jer političari to stvarno žele, žele da se prikazuju ali i da se pravdaju za ono što čine. Ovi što gledaju, pak, sekiraju se, ali su zapravo fascinirani glamurom, čeznu za tim svetom bogatih i uspešnih. Moć i pompa su svakom na pameti, čak i onima najbednijima. Mladi ljudi ako imaju petlje i hrabrosti, ne biraju sredstva, kakav moral? Za to su krivi mediji, tj. političari i njihovi finansijeri koji kontrolišu medije, pre svega televizija koja indoktrinira ljude, ubeđuje ih da je taj svet politike, sporta i zabave jedino bitan i vredan u životu, da je to pravi život. To je kao neka profanizacija ljudskih snova, ljudskih želja. Zato je umetnost marginalizovana. Koga interesuju nijanse ili ta intelektualna zapetljavanja? U staroj Grčkoj, narod je gledao antičke tragedije i doživljavao katarzu, čistio se. Danas narod gleda parlamentarne rasprave ili sapunice, ali ne doživljava nikakvu katarzu, samo se puni đubretom. Umetnost je nepoželjna i zato što možda hoće da zbuni, da moćnike napravi budalama. Ali imamo teoriju spektakla, takva umetnost jeste poželjna, pošto ona egzistira na iluzionizmu, na opsenarstvu. Ja kao frustrirani i rezignirani umetnik prihvatam iluzionizam kao nekakvu definitivnu utehu, kao bekstvo od strašne istine da nema nikakve istine. Moglo bi se reći da je to čak neka vrsta čistog estetizma, na primer, sport je čista umetnost. Šta iza te umetnosti stoji, to je posebno pitanje, koje se ne postavlja kada uživate u nekoj fudbalskoj utakmici.

Šta kultura može da uradi u smislu borbe protiv nemorala? Da li se javna scena, umesto toga, utopila u tu opštu nemoralnost, i prepustila letargiji?

Čim čujem reč kultura, odmah se hvatam za pištolj, znamo ko je to rekao. Ako je mislio na seks-poštolj, nije strašno. Nacisti su kič pretpostavljali pravoj umetnosti. Iako, Leni Rifenštal je u svojim filmovima od naci-kiča napravila vrhunsku umetnost. Talentovani ljudi su svašta u stanju da urade. Danas kič-kultura samo traži da bude ravnopravno tretirana i mislim da je to u redu, pošto u tzv. visokoj kulturi ima jako puno mediokritetstva i konformizma, više sam za kič-kulturu nego za osrednjost. Samo me, Bože, sačuvaj od osrednjosti! Kultura ne može ništa da uradi. Vi izjednačavate kulturu i moral, tj. suprotstavljate kulturu nemoralu? Ali šta danas znači biti kulturan? Da li to znači biti dobar, pristojan, ne sramotiti sebe i druge, ne varati, ne povređivati. Međutim, biti dobar i moralan, nije isto. Pada mi opet na pamet ona rečenica koju gospodin kapetan upućuje sirotom Voceku. Moral je često strašan, u ime morala činjena su teška zlodela. Sećate se onih kulturnih akcija na televiziji, iz devedesetih godina, slogan: ttt budi fin! Ili: ne bacajmo otpatke po ulici, ne šarajmo grafitima fasade. A šta se u to vreme događalo u Bosni ili na Kosovu, sve u cilju očuvanja nacionalnog, tj. kulturnog identiteta? Ali nema više kulture, pošto kultura podrazumeva uvažavanje razlike. Opšte je poznato da kultura nije isto što i civilizacija. Danas imamo globalni civilizacijski problem, to je tehnologija koja nije ni moralna ni nemoralna, ni dobra ni loša, ni ružna ni lepa, samo poništava razliku, postavlja standarde u koje svi moramo da se uklopimo. Ali najveći je problem što je tehnologija autonomni proces, samohodna je. To je ono što treba da nas brine.

Zbog čega u Srbiji više ne postoji kritika niti kritički diskurs, a pokret otpora koji je uvek kretao od umetnika potpuno je nestao iz javnog života?

Kritika mora biti utemeljena u teoriji, ne postoje jasne ideološke pretpostavke, tako da je sve relativizovano, ne postoje čvrsti sistemi vrednosti. Kako onda nešto kritikovati? Možemo samo da se zgražamo ili da budemo ushićeni. Umetnost ne treba da se bavi kritikom društva, zato što se umetnost bavi sama sobom, to je taj kraj umetnosti o čemu smo već pričali. Može da se bavi i kritikom društva, ali ta koncepcija je potrošena. Neko će reći: književnost mora biti savest vremena. Ne mora, tako je bilo nekada, književnost je slobodna od bilo kakvog moranja, slobodna je od držanja pridika. Mislim da je danas to obaveza kritičkog novinarstva. I danas novinar mora da bude moralan, hrabar da kaže istinu, makar da je ta istina relativna. Umetnik ne mora, pošto je u njegovom slučaju estetika u prvom planu, umetnik je iluzionista, kreator ugođaja, kreator radosti po svaku cenu. I ne treba zbog toga da ga grize savest. Ali da li ima lepote bez hrabrosti ili bar namere da se bude iskren? Ipak, postoji upliv novinarskog diskursa u književnost, ali to je loše po književnost. Problem novinske kritike je i to što je površna. Ako bi pak bila dublje utemeljena, ne bi bila efikasna, oni, kojima je upućena, ne bi je razumeli. Dva filozofa mogu da polemišu, ali kakve to posledice ima po društvo? Poruke moraju da budu razumljive i nedvosmislene, a situacije su uvek vrlo komplikovane.

Kako onda vi, kao umetnik, doživljavate domaću političku scenu? Da li ste od onih koji beže od politike i zašto?

Politika je dosadna, to je potrošena priča. Svi znamo ko su oni i šta su radili, a šta danas rade, baš me briga. Mene, pre svega, u životu interesuje umetnost i to umetnički doživljaj, dakle, recepcija umetnosti. Umetnost je realna utopija i to nije mala stvar. Život se ne može promeniti. Politika me ne interesuje i zato što ja nemam nikakvih planova, kod mene ne postoji predomišljaj. Ono što političari žele, ja ne želim, za mene je to bezvredno. Međutim, ne možete biti moralni ako živite u nemoralnom društvu, kako je rekao Adorno. Ako ne možete ništa da promenite, jedino rešenje je da odete, dakle stranstvovanje, Hiperboreja, ali to je neka vrsta zagrobnog života, postajete senka. Ja živim u tzv. unutrašnjem egzilu, živim kao stranac u rođenoj zemlji, kao utvara, i prema tome ne osećam da imam pravo da govorim bilo šta o ovdašnjoj politici. Gde je tu odgovornost pisca? Ali ja sebe ne smatram piscem. Eventualno, mogu politiku i političare da posmatram samo sa estetskog stajališta. Imam oči, nisam slep, pa vidim svašta, a imam i nekog ukusa. Tito je bio takođe komična figura, ali i Hitler i Musolini, ili DŽordž Buš Junior. Sećam se kako je Peđa Vranešević, osamdesetih godina, nakon Titove smrti, bio upao u nevolje zbog jednog plakata koji je napravljen povodom turneje njegovog benda. Na plakatu je bio Vilmoš Kauboj, maskota Laboratorije zvuka. Mali debeli čovek potpuno nag, samo sa šeširom na glavi, u trku koji je bio sekvenciran kroz niz fotografija. Nekom pametnom se učinilo da ta prilika na plakatu neodoljivo liči na pokojnog predsednika. Pokrenuta je istraga i Peđa umalo nije dopao zatvora, u nekoliko meseci proživeo je pakao. Moćnici, čak i kad su u grobu, ne vole podsmeh. Duško Radović je izgleda to takođe skupo platio. Ili Branko Ćopić. Nije im bilo suđeno, ali Naravno, danas nema zakonske osnove da se kažnjavaju takve stvari. Zašto je ironija tako uznemirujuća? Slavko Bogdanović je pre nekoliko godina izveo performans Final shot, final cut, u kome je, zajedno sa Živkom Grozdanićem Gerom, pucao u roman Koreni Dobrice Ćosića. U ovom umetničkom delu nema ni trunke ironije, ovo je konkretna umetnička i politička poruka, bez ikakvog otklona. Niko nije reagovao, samo je jedan kolumnista napisao da ne voli kada se puca, pa makar i da je samo umetnost u pitanju.

Šta zamerate političarima u Srbiji, kakav je vaš odnos prema njima?

Ne zameram im ništa. Znam da su svi oni nekad bili deca.