Ničija zemlja

Foto AP

Jedan od pet događaja koje je NIN izdvojio kao najvažnije iz svetske politike za 2014. pozitivan je, a možda se još jedan, uz malo popusta, može proglasiti takvim. Dva od pet, četrdeset odsto uspeha, ne zvuči loše uzimajući u obzir na šta je čovek od svetske politike navikao. Optimizam međutim mora da splasne čim se shvati da se epohalno pozitivnim proglašava to što su Barak Obama i Raul Kastro pričali telefonom, i što se škotski referendum o nezavisnosti završio tek nekolikim razbijenim glavama. Naspram njih, sa mračne strane 2014, stoje ukrajinski rat, uspon Islamske države i nove hiljade mrtvih u Gazi. Kastro i Obama taj mrak ne bi potrli čak ni da su otvorili granicu, polivajući se međusobno šampanjcem.

Ukrajina demokratska pucnjava

Gro evropske pažnje morala je privući pucnjava u Ukrajini, jer jedan leš na ćošku uvek više zabrine od masovnog ubistva na drugom kraju grada. Revolucija na Evromajdanu, to jest građanski bunt u Kijevu, započet prošle, a nakon nekoliko stotina mrtvih završen begom predsednika Viktora Janukoviča u februaru ove godine, izlio se u ukrajinsko-
-ruski sukob. Serija proruskih demonstracija u delovima Ukrajine koje geografska gravitacija privlači Moskvi prvu je kulminaciju imala u martovskom pripajanju Krima Rusiji, ili pristupanju Krima Rusiji, zavisno od toga čije su vam boje draže. Što se tiče žrtava, bila je to jedna od ekonomičnijih aneksija u istoriji konflikata, no manjak mrtvih istorija je debelo naplatila drugom kulminacijom, na istoku Ukrajine. Rat separatista Donjecka i Luganska protiv ukrajinske vojske do sada je glavom platilo više od četiri hiljade ljudi. Tamošnji referendumi o nezavisnosti, demokratski koliko bi se to i očekivalo od političkog izjašnjavanja praćenog pucnjavom, na mapi su Evrope nacrtali novu državu od oko tri miliona stanovnika Novorusiju. Zaraćeni su se u septembru u Minsku dogovorili o primirju. Niko to nije naročito ozbiljno shvatio.

Islamska država kao teroristički Olimp

Islamsku državu, pak, svet je shvatio smrtno ozbiljno, o čemu svedoči i to da trenutno protiv nje, što pucajući što doturajući džebanu, ratuje nekih šezdeset država. Islamska država počela je terorističku karijeru još 1999. kao jedna od neprebrojivih organizacija militantnog islama, ali su je fanatična brutalnost zbog koje je čak i Al kaida prekinula saradnju sa njom i umešna propaganda lansirali na sam vrh terorističkog Olimpa. U junu ove godine zgrabila je dovoljno Iraka i Sirije da proglasi kalifat, sa svim očekivanim posledicama za ljudska prava. Prema procenama iračkih obaveštajaca, Islamska je država na vrhuncu moći, nakon što je zauzela Mosul, imala u portfoliju ekonomiju vrednu dve milijarde dolara, a jedan je zvaničnik američkog ministarstva finansija procenio da joj izvoz nafte sa okupiranih područja svakodnevno donosi milion dolara. Od drugih je terorističkih organizacija dvoji državotvorna ozbiljnost, što je dokazala i u novembru, objavivši nameru da kuje svoj novac. Borbeni avioni SAD, Velike Britanije, Francuske, Kanade i Australije, te iranski, kurdski i brojni drugi vojnici usporili su je u namerama, ali je bivši nemački političar Jirgen Todenhefer, prvi zapadnjak kome je Islamska država dopustila da je upozna iz prve ruke, to što je upoznao nazvao najopasnijim neprijateljem koga je video u životu. Al kaida je prema Islamskoj državi sitniš, rekao je.

Gaza ili repriza istorije

Julsko-avgustovska izraelsko--palestinska makljaža u Gazi sigurno nije bila sitniš, ali u pregledu 2014. godine nije imala šanse da se izbori za vidnije mesto od ovog, verovatno i stoga što je nalikovala svakoj prethodnoj. Pripadnici Hamasa su u junu oteli i ubili tri izraelska tinejdžera, Izrael je odgovorio hapseći nekih 350 Palestinaca, Hamas je uzvratio pojačanim raketiranjem, a Izrael imao poslednju reč vazdušnim udarima i kopnenom operacijom. Do 26. avgusta, kada su prekinuli ovu uobičajenu razmenu mišljenja, poginulo je više od 2.000 žitelja Gaze, među kojima više od pet stotina dece. Ujedinjene nacije procenile su da su tri četvrtine mrtvih bili civili, i da je raseljeno više od 500.000 ljudi, to jest oko trećine stanovništva Gaze. Uništeno je više od 17.000 domova. Izrael je imao 66 poginulih vojnika, pet mrtvih civila i nekoliko hiljada raseljenih. Ujedinjene nacije obećale su da će Gaza biti obnovljena. Verovatno zato da bi i sledeći put imalo šta da se ruši.

Škotsko kajanje

Spram prethodna tri događaja škotski referendum o nezavisnosti izgleda kao veličanstven ispad ljudskog razuma. Nije da se pobornici i protivnici nezavisnosti nisu tukli, recimo u Glazgovu, ali četvrti najvažniji događaj 2014. godine najzad važnim ne čine pokojnici. Nakon godina medijskih i diplomatskih bombastičnosti, domaćih, britanskih i svetskih briga za ekonomski sistem, nuklearno oružje i Evropsku uniju, od kojih su neke sasvim nalikovale najavama smaka sveta, referendum 18. septembra bio je antiklimaks. Dva miliona Škota reklo je ne, milion i šesto hiljada da, i Škotska je ostala delom Ujedinjenog Kraljevstva, Evropske unije i planete Zemlje. Sve su velike britanske partije tokom kampanje obećavale Škotima više samouprave kako ih ne bi napustili, no pošto ništa od toga još nisu ispunili, Tajms je već 1. novembra mogao objaviti anketu u kojoj je većina učesnika rekla da bi glasala za nezavisnost kada bi ponovo imala priliku.

Kuba Kraj prvog hladnog rata

Niotkuda, na samom kraju 2014, bučno poput ukrajinskih, sirijskih, iračkih, izraelskih i palestinskih bombi, eksplodirala je vest da su se predsednici SAD i Kube, Barak Obama i Raul Kastro, saglasili da bi posle pedeset pet godina možda i mogli da prekinu jedan od najbesmislenijih hladnoratovskih sukoba. Američki pregovarački tim, ispostavilo se, još je od juna 2013. tajno u Kanadi pregovarao sa kubanskim kolegama. Nakon osamnaest meseci priče, blagoslova pape Franje i završnog razgovora timova u Vatikanu, Obama i mlađi Kastro su se pitali za zdravlje telefonom, a potom razmenili petoricu špijuna. Nije, međutim, izvesno hoće li se zbiti nešto više od lepih reči i razmene nekolicine nespretnih ili nesrećnih osuđenika, pogotovo uzimajući u obzir da će novi američki Kongres većinom činiti republikanci, uglavnom ubeđeni da je Fidel još živ i da će im komunizam rasturiti dom ako makar i na tren spuste pušku na tremu kuće. Bez Kongresa nema skidanja ekonomskog embarga, a bez skidanja ekonomskog embarga nema normalnih međudržavnih odnosa. No, uzimajući u obzir to na šta je i ova godina ličila, i ovakva je beda od normalizacije američko-kubanskih odnosa verovatno najbolje što se u svetskoj politici 2014. dogodilo.