Utočište za nostalgičare

U većini nacionalnih književnosti se, iza kolonada avangardnih inovatora, krije kroz istoriju najmanje jedan istaknuti pripovedački glas, za kojeg se čini da bi u svakoj epohi zvučao jedinstveno i nezavisno od večno varljivih dominantnih stilova i formalnih eksperimenata. U Americi je to Mark Tven, kod nas je to Branko Ćopić, čije je pronicljivo, osećajno oko dan ugledalo 1. januara pre ravno stotinu godina, i , čini se, odmah počelo da beleži, uobličava i urečuje utiske koji su mu navirali poput reke Une pokraj koje je odrastao.

Stalan titraj ambivalentnog i utisak prividno lake prohodnosti i složene jednostavnosti jesu među najvećim vrednostima Ćopićevog načina pisanja i poimanja sveta. Posebno važan je njegov stvaralački odnos prema usmenoj književnosti, kulturi, jeziku, koji je, između ostalog, doprineo autentičnom umetničkom izrazu i kao estetika prepoznavanja u drevnoj, formulativnoj matrici i kao stalna, provokativna reinterpretacija tradicije, predočava za NIN Snežana Šarančić Čutura, docent na Pedagoškom fakultetu u Somboru i autorka monografije Branko Ćopić dijalog s tradicijom.

Iako je pisao za narod koji više ne postoji i u državi koje odavno nema, teško je oteti se utisku da bi ga svaka generacija od Vardara do Triglava s lakoćom i uživanjem i danas mogla razumeti.

Ne treba zaboraviti da su Ćopića, još u pedesetim i šezdesetim godinama 20. veka, radikalni modernisti oglašavali tradicionalistom. Činjenica je i to da danas gledamo na Ćopića ipak nešto drukčije nego što smo ranije gledali. Mnoge ideološke i socijalne potpore ovog pisca srušile su se u postjugoslovenskim vremenima. Ali kao da sve to služi samo zato da bi se istaklo ono što je najvrednije u Ćopićevom delu, umeće pripovedanja i antropološki osnov na kojem izrastaju njegovi likovi i njegova slika sveta. Ima istinske magije u tome kako Ćopić tka priču, kako u nju unosi nežnost i humor, melanholiju, strah od prolaznosti, predočava za NIN Jovan LJuštanović, stručnjak za književnost za decu, i napominje da su život i delo voljenog i namah zaboravljenog pisca jezgrovit primer kako stihija istorije i ideologije nosi ljudske duše, meša sudbine, kako iz ljudi izbija iskre plemenitosti, ali i nanosi im rane.

Rođen u Hašanima, selu u podnožju prostrane, izvijene planine Grmeč, Ćopić se školovao u rodnom mestu, Bihaću, Banjaluci, Sarajevu i Karlovcu. Prvu priču je objavio 1928. godine, jedanaest godina kasnije mu je pripala nagrada Milan Rakić, a već naredne godine je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Po izbijanju Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, otišao je u rodni kraj i priključio se partizanima u Narodnooslobodilačkoj borbi, odakle se s prijateljem i kumom Skenderom Kulenovićem bavio ratnim dopisništvom.

Ćopić je bio ratnik, učesnik i svedok, delio zanose, iluzije i zablude svojih saboraca i svog vremena. To vreme jeste prošlo, ali to je, ipak, naša prošlost. Ćopićevo delo je dobar osnov da se današnjoj deci nešto kaže o uverenjima naših očeva i dedova, i to na neostrašćen i civilizovan način. LJudska i umetnička strana Ćopićevog dela na svoj način brani celo jedno pokoljenje ideoloških zatočnika i daje šansu kulturi sećanja, tvrdi naš sagovornik.

Teško je oteti se utisku da je na Ćopićevom slučaju sećanje potrebnije no kod nekih drugih stvaralaca iz istog perioda i sličnih uverenja. Svakako nije jedini koji je u jeku rata verovao da je smislenije boriti se protiv okupatora i nacionalista negoli protiv svojih komšija druge nacionalne ili verske pripadnosti. I, koliko god da je u pojedinim svojim delima različito opevao najkrvaviji period kratkog 20. veka na pamet prvo pada delo Orlovi rano lete, u kojem četvrtaci postaju mali heroji rata, zbirka pesama Ognjeno rađanje domovine i lutajući lik Nikoletine Bursaća, hiperbolisane verzije partizana iz ruralne Bosanske Krajine, čija se naivnost, snaga i dobrodušnost mogu meriti jedino glomaznošću njegovog imena znao je i da ukaže na sistemske manjkavosti posleratnih zbivanja u Jugoslaviji.

Primera radi, roman Ne tuguj, bronzana stražo, za koji je Ćopić dobio NIN-ovu nagradu 1958, bavi se manje slavnom i više životnom sudbinom banatskih kolonista, koji se, između ostalog, svađaju i o mestu gde Nikoletini Bursaću, sada narodnom heroju, valja podići spomenik. Osma ofanziva tematizuje mirnodopski sukob gradskog i krajiškog, podgrmečkog mentaliteta. Satirična Jeretička priča potkačila je pojedine povlašćene među jednakima, zbog čega je Ćopić, budni svedok svega slavnog i neslavnog u i nakon NOB-a, bio žrtva hajke, u kojoj je učestvovao i maršal.

Pa ipak, beskrajna benevolentnost znamenitog Hašanina u velikoj je meri doprinela smirivanju politikantskih i drugih niskih strasti. Javna je tajna bila da je bio veći levičar od većine novonastale birokratije i da je učešće u ratu posmatrao ne kao režimski pisac, što je mogao da postane da je hteo, već kao direktni učesnik iz ubeđenja.
Zbog takvog moralnog preimućstva je i mogao, mirne duše i mekog srca, da u jednom intervjuu izjavi: Ako čovek napiše dobru komediju sa živim likovima, on uopšte neće štetiti ni progresu, ni svojoj zemlji, ni revoluciji, niti ljudima uopšte. Strah od komedije i humora je potpuno bezrazložan. Čini mi se da što je sredina primitivnija, to teže prihvata humor.
I zaista, čini se da bi danas Ćopića najradije smestili ili u tabor hroničara NOB-a ili među pisce za decu. Snežana Šarančić Čutura smatra da ne samo da njegovo delo nije moguće odrediti jednim tematskim sklopom, već i da bi tako nešto bilo štetno.

Ćopićevo delo sazreva onako kako sazreva i njegov čitalac. Svako isključivo klasifikovanje suštinski bi potcenilo neku od najvitalnijih odlika Ćopićeve poetike i vizije. Humor, komika, pa i sirovo, burleskno-karnevalsko ne idu nauštrb lirizma, fine sete i bolećivosti koja ovija brojna Ćopićeva dela. I obrnuto. Ideološka tendencija ne znači po automatizmu i odsustvo vitalističkog dejstva parodije i rugalice. NJegovo delo čine podjednako i bojovnici i bjegunci, i leptirovi i medvjedi. Ćopića ne određuje ni tzv. ratna tematika, ni pokliči sunčanoj republici, ni književnost za decu, ni hronika, ni bajka, ni bezazlena lagarija, ni melanholija, pa ni humor, ni tzv. narodski duh i jezik, već njihov preplet, predočava Snežana Šarančić Čutura.

Iz tog zamamno bogatog prepleta nastala su neka od najvrednijih dela jugoslovenske i srpske književnosti 20. veka. Po našoj sagovornici, kruna Ćopićevog poetskog sveta oslikana je u Bašti sljezove boje, ali postoji i blistava niska skrajnutih i danas zaboravljenih njegovih dela. Roman Doživljaji mačka Toše Ćopića prikazuje u svetlu majstorski inovativnog razigravanja žanrovskih konvencija književnosti za decu, a u Magarećim godinama ostvario je samo naizgled lak poduhvat uhvatio je i izbliza opisao raspojasani ritam detinjstva.
Kažu da je Ćopić kao retko koji pisac voleo čoveka, običnog i ujedno kompleksnog, sa svim njegovim upadljivim manama, tananim vrlinama i protivrečnostima. Činjenica da je danas zapao u drugi plan akademske i čitalačke javnosti, nažalost, više govori o vremenu negoli o kvalitetu njegovog opusa.

Višedecenijsko potiskivanje Branka Ćopića na marginu interesovanja, kritičkog, čitalačkog, akademskog, verovatno proističe iz spleta okolnosti. I društveno-političkih i književno-istorijskih tokova, može biti i trendova. Ćopić ne bi smeo da ostane književna ilegala ili utočiše za nostalgičare. Margine se pomeraju. Vremenski otklon i od perioda njegove popularnosti i od vremena prećutkivanja pruža priliku za prevrednovanje njegovog značaja. Ćopić je veliki i intrigantan pisac i zavređuje čitanje s guštanjem i promišljanjem, sporo i posvećeno čitanje, smatra naša sagovornica.

Naročito je tužno što se Ćopić od jednog od omiljenih pisaca za decu s vremenom našao na izlaznim vratima ovog probranog kanona. Pre nekoliko godina se čak povela polemika i treba li ga u lektiri zameniti Harijem Poterom. LJuštanović smatra da bi to bila velika šteta.
Kod DŽoan Rouling nema onakve nežnosti i humora kakvog ima kod Ćopića. Ipak, ponekad poželim da do ove zamene dođe. Da malo prepustimo dečaka-čarobnjaka nezadovoljnim profesorima, deci čija je pismenost jedva dorasla do SMS-a i lajka na Fejsbuku i nervoznim roditeljima. Ćopić bi onda ostao samo posvećenom društvu pravih čitalaca: znatiželjnih, osetljivih, gladnih lepe i razvijene priče, smeha i avanture. Takvi bi lako otkrili da Magareće godine po nečemu i liče na Harija Potera. I, evo male zagonetke, jednostavne za sve koji su čitali i Ćopića i Roulingovu: na koji lik iz Harija Potera liči Jovo Škandal iz Magarećih godina? Ako ne možete da se setite ili ne znate, a upoznati ste s estetskim svetom Roulingove, eto povoda da u ruke uzmete Ćopića. Sigurno nećete zažaliti.

O kraju Ćopićevog života zna se i malo i dovoljno poznato je, naime, da je potkraj marta 1984. godine izvršio samoubistvo skokom s Brankovog mosta, koji se, inače, zove po Branku Radičeviću. Međutim, razlog njegove tragične odluke nije rasvetljen, a s obzirom na zaveštanje koje je ostavio za sobom, možda je i bolje tako. Ovako ćemo se na pomen njegovog imena uvek najpre setiti širokog, toplog osmeha, velikog razumevanja za ljudsko koje je provejavalo iz redova koje je napisao i jedinstvenog pripovedačkog glasa, nezavisnog od književnih moda i trendova.
I baš zbog toga će se uvek čitati. U dijalogu sa Ćopićem, on je taj koji nenametljivo i dobroćudno započinje razgovor i on je taj koji zna da sačeka na reakciju čitaoca. Baš zato što nas, kao i svoje likove, voli.