Arhiva

Gorki plodovi zapadnog trijumfalizma

Mihail Gorbačov | 20. septembar 2023 | 01:00
Gorki plodovi zapadnog trijumfalizma
Očigledno je da evropske i međunarodne političke strukture, u obliku u kom su postojale od 1989, nisu izdržale test vremena. Štaviše, još od okončanja Hladnog rata svet nije bio svedok takvih napetosti kao u 2014, koju su obeležila krvoprolića u Evropi i na Bliskom istoku, te krah dijaloga velikih sila. Čini se da je svet na pragu novog hladnog rata. Neki čak kažu da je on već počeo. Ključno međunarodno telo, Savet bezbednosti UN, jedva da je imalo neku ulogu ili preduzimalo konkretne mere kako bi se borbe i ubijanje zaustavili. Zašto Savet nije delovao s odlučnošću kada je trebalo proceniti situaciju i usvojiti program zajedničke akcije? Verujem da je jedan od glavnih razloga to što je poverenje izgrađeno uzajamnim naporom i napornim radom na tome da se Hladni rat okonča u međuvremenu nestalo. A bez takvog poverenja su miroljubivi međunarodni odnosi u današnjem globalizovanom svetu nezamislivi. Ali to poverenje nije potkopano juče; do toga je došlo još odavno. Koreni aktuelne situacije leže u događajima iz devedesetih. Završetak Hladnog rata trebalo je da označi početak puta ka novoj Evropi i bezbednijem svetskom poretku. Ali umesto da izgradi nove institucije evropske bezbednosti i insistira na demilitarizaciji Evrope - kao što je obećano u Londonskoj deklaraciji koju je NATO usvojio 1990. godine - Zapad je, a posebno Sjedinjene Države, proglasio pobedu. Euforija i trijumfalizam udarili su u glavu zapadnim liderima. Koristeći ruske slabosti i odsustvo protivteže, odbili su da uzmu u obzir upozorenja na rizike stvaranja monopola u globalnom vođstvu. Događaji u prethodnih nekoliko meseci posledice su kratkovidog nastojanja da se nametne volja jedne strane, uz istovremeno ignorisanje partnerskih interesa. Kratak spisak tih svršenih činova uključivao bi proširenje NATO, rat u Jugoslaviji (posebno na Kosovu), plan razmeštanja antiraketne odbrane, Irak, Libiju i Siriju. Kao posledicu, imamo situaciju da se ono što je bilo tek žulj pretvorilo u gnojnu ranu. Evropa je ta koja najviše trpi. Umesto da u globalizovanom svetu bude predvodnik promena, kontinent se pretvorio u arenu političkih potresa, nadmetanja za širenje sfere uticaja i oružanih konflikata. Posledica toga je, neizbežno, da je Evropa oslabila u periodu kada su drugi centri moći i uticaja ojačali. Ako se tako nastavi, Evropa će izgubiti uticaj na međunarodne odnose i postepeno postati irelevantna. Iskustvo iz osamdesetih ukazuje na to kojim bi putem trebalo krenuti dalje. Međunarodna situacija u to vreme nije bila ništa manje opasna nego što je danas, ali smo ipak uspeli da je poboljšamo - ne samo normalizacijom odnosa, nego i okončanjem hladnoratovske konfrontacije. Ovo je postignuto prvenstveno kroz dijalog. A ključ dijaloga je politička volja i određivanje pravih prioriteta. Danas bi prvi među prioritetima morao da bude dijalog sam: obnavljanje sposobnosti za interakciju, za to da se druga strana i sasluša i čuje. Ohrabrujućih znakova ima, iako su inicijalni napori urodili tek skromnim, krhkim dostignućima: sporazum iz Minska o primirju i vojnom deangažovanju; trilateralni gasni sporazum Rusije, Ukrajine i Evropske unije; te sprečavanje eskalacije u uzajamnom uvođenju sankcija. Nužno je da se umesto polemika i razmenjivanja optužbi potraže tačke konvergencije i krene s postepenim ukidanjem sankcija, koje nanose štetu obema stranama. Kao prvi korak, trebalo bi ukinuti tzv. personalne sankcije uvedene istaknutim političkim figurama i članovima parlamenta, što bi omogućilo da se i oni uključe u proces traganja za uzajamno prihvatljivim rešenjima. Jedno od polja interakcije moglo bi da bude pomoć Ukrajini u prevazilaženju posledica bratoubilačkog rata i obnove regiona koji su njime pogođeni. Isto važi i za globalne izazove i panevropsku bezbednost. Ključni globalni problemi današnjeg sveta - terorizam i ekstremizam, siromaštvo i nejednakost, klimatske promene, migracija, epidemije - svakodnevno se uvećavaju. I ma koliko da su različiti, svima je zajedničko jedno: nijedan nema vojno rešenje. Pa ipak, politički mehanizmi za rešavanje tih problema ili ne postoje ili su manjkavi, čak i u okolnostima kada bi nastavak globalne krize trebalo da nas ubedi u to da je potrebno bez odlaganja potražiti novi model koji će obezbediti političku, ekonomsku i ekološku održivost. Što se tiče evropske bezbednosti, jedino trajno rešenje je ono panevropsko. Pokušaji da se to pitanje reši proširenjem NATO ili uspostavljanjem jedinstvene odbrambene politike EU su kontraproduktivni. Potrebne su nam inkluzivnije institucije i mehanizmi koji će garancije obezbeđivati svima. Ovo je zadatak kome Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, u koju su polagane tolike nade, dosad nije bila dorasla. To ne znači da OEBS treba zameniti nečim drugim - posebno s obzirom na to da je na sebe preuzeo važne kontrolne funkcije u Ukrajini. Ali bih rekao da je OEBS zdanje kome je potrebna temeljna rekonstrukcija, kao i delimično proširenje. Pre dosta godina, bivši nemački ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer, bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skoukroft i drugi kreatori politike predložili su stvaranje evropskog saveta bezbednosti, ili direktorata. Složio sam se s takvim pristupom. Sledeći istu ideju, Dmitrij Medvedev je, u vreme dok je bio na mestu predsednika Rusije, pozvao na stvaranje mehanizma evropske preventivne diplomatije i obaveznih konsultacija u slučajevima postojanja pretnji po bezbednost bilo koje zemlje. Da je takav mehanizam uspostavljen, u Ukrajini je moglo da bude izbegnuto ono najgore. Politički lideri su, naravno, ti koje treba kriviti za to što su ovakve i druge ideje odložene u arhivu. Ali krivicu moraju da podele i kompletna evropska politička klasa, institucije građanskog društva i mediji. Iako sam po prirodi optimist, moram da priznam da mi je posle ovakve 2014. teško da ne budem pesimista. Ali ne smemo se prepustiti panici i očaju, ili dopustiti sebi da budemo uvučeni u kovitlac negativne inercije. Gorko iskustvo iz poslednjih meseci prošle godine mora da bude transformisano u volju da se ponovo angažujemo na dijalogu i u saradnji. Ovo je moj apel našim liderima, i svima nama, za 2015: hajde da razmislimo, damo predloge i zajednički delujemo. © Project Syndicate, 2015.