Kvadratura kruga

20. decembar 1996. Najteže mi je bilo prvih pola sata, sat. Da sam bar imao šibicu ili upaljač, samo da kresnem. Samo da vidim sebe osvetljenog u mraku. To, razume se, nije mogućno, jer u trenutku kad si osvetljen, više nije mrak. Ali tada sam to tako zamislio i poželeo. Posle izvesnog vremena svetlo se pojavilo. Svi moji pokušaji da otkrijem izvor svetlosti ostali su bezuspešni. Prozor apsolutno nije postojao. Prvo što bih ugledao, morao bi biti prozor. Naravno, pomislio sam na vrata i ključaonicu. Vrata sam napipao ali svetlost apsolutno nije dolazila iz tog pravca. Jer da je svetlost dolazila od vrata na toj strani bi bilo najosvetljenije. Naprotiv. Vrata su bila u potpunom mraku, a svetlost se pojavila u suprotnom ćošku. Pažljivo sam prepipao zid da proverim ima li kakva mala pukotina. Ma kakvi, sve glatko, ofarbano masnom farbom. Iz ključaonice, ne znam iz kojih razloga, nije izvađen ključ. Jer da jeste, ključaonica bi propustila bar malu žičicu svetlosti. Ako je i s one strane mrak, onda bi kroz ključaonicu, da je ključ izvađen, curio vazduh. S one strane može biti mrak, ali nema logike da bude bezvazdušni prostor. Jer onog momenta kad bi neko izvadio ključ, ako je tamo bezvazdušni prostor, vazduh iz moje prostorije pokuljao bi kroz ključaonicu sve dok se ne uspostavi ravnoteža. Zakon spojenih sudova ne odnosi se samo na tečnost nego i na vazduh. Osetio bih strujanje vazduha koji izlazi iz moje prostorije da bi ispunio bezvazdušni prostor s one strane. Bilo je jasno da o tome nema ni govora. Ostalo je pitanje odakle se pojavilo svetlo. U jednom trenutku sam pomislio da ja osvetlim. Mogućno je da čovek kad se nađe u potpunom mraku počinje sam od sebe da svetli. Poznato je da morski stvorovi koji žive na dnu mora u dubinama do kojih ne dopire sunčeva svetlost, sami proizvode svetlo za svoje potrebe. NJih je muka mraka naterala da prosvetle. Živo biće ne može da živi u mraku, jer mrak je smrt. A živo biće ne može da bude mrtvo. Jer ako je živo biće mrtvo, ono nije živo biće. Da bi izbeglo da bude mrtvo biće, živo biće počinje da svetli. Sad, ako živo biće koje svetli iznesemo na svetlost, ono prestaje da svetli. Zašto? Iz prostog razloga što prestaje potreba da ono samo svetli. Jer sad sunčeva svetlost zamenjuje njegovu svetlost. Živo biće koje svetli pretvara mrak u svetlost. Mrak se tu pojavljuje kao energija, struja, ugalj i ostali energenti. Kad se nađe na svetlosti živo biće koje svetli biva isključeno iz mraka kao izvora energije i ono se gasi. Normalno. Šta biva kad rešo iščupaš iz utičnice? Tako je, počinje da se hladi jer je odvojeno od izvora energije. Tako se i bića koja rade na mrak, gase kad se nađu na svetlosti. Čovek, kao što je poznato, nije programiran da radi na mrak, ali sam pomislio i na tu mogućnost kad se nađe u potpunom mraku, kao što je tada bio moj slučaj. Pomislio sam, dakle, da ja, Mile Spinoza, svetlim u mraku kao što svetle ona stvorenja na dnu mora u dubinama do kojih ne dopire sunčeva svetlost. Ali u tom slučaju, ako ja svetlim, ja bih morao biti najosvetljeniji u celoj prostoriji. Izvor svetlosti prvo osvetljava sebe pa onda sve drugo. Sijalica je svetlija od svih predmeta koje osvetljava. Sunce je toliko sjajno da se ne da ni gledati, a njegova svetlost je prijatna za oko jer se pojavljuje u razblaženom obliku. Kad bi svet koji sunce osvetljava sijao kao sunce, svi bismo obnevideli. Sve bi pobeglo u okeanske dubine i svako bi biće proizvodilo svetlost samo za svoje potrebe, da se snađe u mraku. Dakle ako sam ja bio izvor svetlosti u mraku, kao što sam u prvi mah pomislio, ja bih morao dobiti najosvetljeniji. Najpre bih mogao videti samog sebe pa tek onda zidove u prostoriji. Međutim, ja sam video zidove a sebe nisam video. Čak sam video i napise po zidovima, a svoje ruke nisam mogao da vidim. Jedan od tih napisa uspeo sam i da pročitam: Ovde noćio Mile Jajara iz Zablaća. Dakle, video sam i pročitao zapis, a onoga koji je video i pročitao zapis nisam mogao da vidim. Tu je moja teorija da sam ja, Mile Spinoza, izvor svetlosti, pala u vodu. Kad pomislih da je moja teorija pala u vodu, setih se da sam strahovito žedan. Uslovni refleks čuvenog ruskog naučnika Pavlova. Sve dok nisam došao do zaključka da je moja teorija PALA U VODU nisam ni znao da sam žedan. Tako isto pas, kad mu pre davanja hrane uključite zvonce, kad god čuje zvonce, oseti glad bez obzira što nije gladan, jer je neposredno pre tog eksperimenta dobio obilnu hranu. I kad je čovek skoncentrisan u duhovnom, radnom i stvaralačkom smislu, on ne oseća ni glad ni žeđ. Ali dovoljna je jedna slučajna reč, kao npr. VODA ili HLEB pa da oseti i glad i žeđ. Ja sam do krajnjih konsekvenci uvežbao da ne osećam ni glad ni žeđ, bez toga nema uspeha u nauci. Kad sam najintenzivnije radio na Kvadraturi kruga, bilo je i po sedam dana da ne pomislim ni na hranu ni na vodu. A da pritom celu materiju držim pod kontrolom. Mala neopreznost i sve se sruši kao kula od karata. S jedne strane KRUG koji je OKRUGAO, a s druge KVADRAT koji je ČETVRTAST. E, sad problem je kako izračunati koliko kvadrata u sebi sadrži krug, i obratno, koliko krugova sadrži kvadrat. U tome je problem. Nije slučajno da su mnogi poznati naučnici i matematičari odustali od tog problema, kao NEREŠIVOG. Što, razume se, nije tačno i ne odgovara istini kao glavnog uporišta nauke i filozofije u celini. Druga mogućnost koju sam razmatrao po pitanju izvora svetlosti u mraku bila je da oči u toku dana skladište (baš tako sam to formulisao) određenu količinu svetlosti koju koriste u slučaju preke potrebe kad se nađu u potpunom mraku, kao što je bio moj slučaj. To skladištenje svetlosti oči upražnjavaju i za potrebe sna. Kako bi čovek sanjao nešto osvetljeno bez te svetlosti? Da nije te svetlosti, svi predmeti koje čovek sanja bili bi u mraku. A poznato je da su predmeti koje čovek sanja, gotovo bez izuzetka, osvetljeni. Kako bi mogli biti osvetljeni bez te rezervne svetlosti? Čovek spava sklopljenih očnih kapaka, dakle u mraku, a sve što sanja, sanja osvetljeno. Mnogi predmeti su bolje osvetljeni i jasnije izoštreni u snu nego na javi. Nema žene koja nije lepša u nečijem snu nego što je to u stvarnosti. Jer svetlost sna je blaga u odnosu na dnevnu svetlost koja zna da bude jaka i surova. Zato što količina skladištene svetlosti nije neiscrpna pa je oči racionalno i u blažim dozama emituju. Kao svetlost sveće u odnosu na sijalicu od sto sveća. Ta teorija mi je u početku bila ubedljiva i logična. Drugi bi na tome stali, ne i ja. Jer opet se pojavilo ali koje devojci sreću kvari. Ako je svetlost koja se pojavila u prostoriji bila rezervna svetlost skladištena u mojim očima, nema logičkog objašnjenja zašto ja i dalje nisam mogao videti sebe, svoje ruke, noge itd. Vidim zidove, vidim vrata, vidim plafon, pod, u jednom trenutku sve vidim, samo sebe ne vidim: Gde sam ja, gde je Mile Spinoza? Zar sam postao nevidljiv? Zar sam nestao? Ako sam nestao, logično je da nisam tu. A ako nisam tu i ako sam nestao, kako onda mogu da vidim sve što vidim? Možda neko drugi vidi što ja vidim. Možda ja samo zamišljam da vidim, a neko drugi vidi? Ali postoje i drugi dokazi da ja postojim. Na primer, bol. Osećao sam bol i u rukama i u nogama, pa i u levom oku. Tačno sam ustanovio lokaciju bola u levom a ne desnom oku. Desno oko me nije bolelo. Dakle, bol je bio nešto konkretno što sam osećao, egzaktno, kako mi u nauci kažemo. Bol se ni u kom slučaju nije mogao zanemariti kao dokaz da sam ja tu i da nisam nestao. U tom smislu teško da ima boljih dokaza od bola. Ja, naravno, posedujem sposobnosti da autosugestijom eliminišem bol, ali to ne znači da ga ne osećam. Eliminiši ga koliko hoćeš, on je tu. Na svu sreću, jer da nije bilo tog bola, stvarno bih pomislio da sam nestao i da me nema. Razmišljao sam i o mogućnosti fluorescentne svetlosti. Iz fizike je poznato da pojedini predmeti, kao što su truli panjevi u šumi ili treset u močvarama, emituju tu vrstu svetlosti. Uginula životinja, ako se ne zakopa, vremenom takođe počne da svetli. Pa sam sve prepipao nije li neka stoličica, daska, komad drveta i sl. otrulila i shodno zakonima fizike počela da svetli. Ali u prostoriji apsolutno nije postojalo ništa slično. Masna farba kojom su bili premazani zidovi ne podleže truljenju, kao ni beton, znači to sam eliminisao. Pa šta onda svetli, da mu majku majčinu? Poznato je da ne psujem i ne podnosim ljude koji psuju, ali tada opsovah. Uhvatilo me pa ne pušća. Jer u nauci nema odustajanja. Sve se mora izvesti do kraja. Do poslednjeg decimala. Tada mi je to došlo u glavu da svetli moje sećanje na svetlost. Pajsije se oduševio: Spinoza, brate, to ti je genijalno. Spinoza, brate, kako si se toga setio? Vidim, sprema se da ćapi, navalio na rakiju, zapisuje. Jes’ da je Spinoza od juče: prvo što sam preduzeo kad su me pustili, bilo je da odem u Zavod za patente. Nastaviće se