LJudi su siti obećanja, hoće rezultat

Foto Emil Čonkić

Poslednjih godina srpsko zdravstvo potresaju afere od kojih je mali broj na sudu dobio epilog. Stupajući na mesto ministra dr Zlatibor Lončar je upravo korupciju okarakterisao kao najveći problem zdravstva, naglašavajući da ne želi da pravi razliku između velike i male korupcije, da je nebitno da li se radi o mitu koji neki lekar uzima ili malverzacijama prilikom nabavki, jer mu je cilj da ni jedne ni druge nema. A po njegovom mišljenju to je moguće jedino ako se u svakom trenutku zna na šta se troši svaki dinar u zdravstvu, ali i na šta je potrošen do sada. I ako korupcija prestane da bude tabu temu i o njoj progovorimo javno.

Pozvali ste građane da prijavljuju malu korupciju, da li su se odazvali?

Nažalost, to je i dalje više na nivou priče, jer onog trenutka kada dođemo do konkretnih stvari, do toga ko i koga prijavljuje i da nakon toga odradimo potreban postupak, broj slučajeva se naglo smanjuje. Mislim da ljudi razmišljaju šta će biti posle, da li je država dovoljno ozbiljna da ih zaštiti i da li će imati posledice. Na nama je da im pokažemo da mi stvarno hoćemo nultu toleranciju protiv svih vidova mita i korupcije. Jednostavno, niti smo toliko bogati niti nam toliko ide dobro da bismo sebi mogli da dozvolimo taj luksuz. Moramo da shvatimo da smo u situaciji da iz onoga što imamo moramo da izvučemo maksimum. Ako imate 250-260 evra po glavi stanovnika, a prvi pored vas imaju 500, 1.000, 1.500 evra, onda možete da zamislite kakav je zadatak pred nama da iz tog novca izvučemo maksimum maksimuma. Tu apsolutno nema mesta za korupciju i sav novac mora da ode na naše bolesne ljude, lekove, materijal i za sve ono što je neophodno da se oni leče. To je suština priče i možemo da pričamo o korupciji i da objašnjavamo ljudima da nje ima manje, ali ništa to ne vredi dok se narod sam ne uveri u to.

Može li to da se uradi dok se ne reše veliki primeri korupcije iz prošlosti?

Zalažem se ne samo zbog nas koji smo sada ovde, već zbog svih onih koji će doći na ovo mesto, da se tačno zna koliko je novca na šta potrošeno, da li je moglo za taj novac možda više da se kupi ili više uradi. Mislim da jedino tako možemo da buduće generacije sprečimo da ne rade drugačije jer će znati da će to uvek neko moći da analizira i da će nadležni organi moći da donesu sud da li je rađeno dobro i u skladu sa zakonom.

Jedna od velikih nerazjašnjenih afera je kako smo potrošili novac koji smo dobili od Evropske investicione banke za poslove koji nikada nisu obavljeni. Recimo, za rekonstrukciju četiri klinička centa?

Kredit za rekonstrukciju je ratifikovan 2008, a prvi avans je plaćen februara 2009. godine. Bilo je predviđeno preko 210 miliona za rekonstrukciju sva četiri klinička centra i to je sve već odavno trebalo da bude u ozbiljnijim fazama, a činjenica je da od svega toga ništa nije završeno. Tri od četiri klinička centra nemaju ni adekvatnu projektnu dokumentaciju da bi se radilo. Samo u jednom kliničkom centru, u Nišu, izvode se radovi i uspeli smo da izvučemo maksimum - da uz minimalne popravke dobijemo adekvatnu projektnu dokumentaciju i da završetak radova očekujemo do kraja 2016. godine. Što se tiče drugih, tek se radi na revidiranju projektne dokumentacije i očekujemo da za KCS ona bude u julu, a za Klinički centar Vojvodine u aprilu.

Ali, ono što je u ovom trenutku najbitnije jeste koliko je novca do sada utrošeno na to. Za Klinički centar Srbije je utrošeno 3,3 miliona evra, za Klinički centar Niš 5,9 miliona evra, za Klinički centar Vojvodine 1,1 milion evra, za Kragujevac 0,5 miliona. Ukupno 10,8 miliona evra, a rezultat sam vam rekao. Da ne bi bilo da se ja kao lekar bavim i građevinskom strukom, sada je na ljudima koji se razumeju u to da urade analizu da li je ovoliko novca bilo potrebno da mi dođemo u ovu fazu. Želeo sam da našim građanima objasnim situaciju i da više ne pričam danas će, sutra će, otvaramo radove, krećemo, sad završavamo, a ljudi vide da se ne dešava ništa. Mislim da su siti toga i imam obavezu da im otvoreno kažem da nije bilo lako doći ni do ovih podataka.

A ko krije?

Kad god tražite sad će, tu će, biće. Prebačeno sa ove pozicije na ovu poziciju, ove odavde i sve tako...

Ništa ne pomaže ono - izvinite, ja sam ministar?

Svi su izuzetno ljubazni, svi hoće da objasne. A koja su objašnjenja? To su ogromne cifre, a rezultat se ne vidi. Suština priče, ono što ja imam u izveštaju je vi uradite nešto a onda stalno imate primedbe na projektnu dokumentaciju, pa onda iz početka, pa dodatno, a vreme i novac idu.

Da li imate problema sa EIB-om zato što su sredstva koja su nam oni odobrili po povlašćenim uslovima, na taj način razvlačena?

To su stvari o kojima prvenstveno razgovaraju sa našim Ministarstvom finansija, a onda mi njima objašnjavamo ono što ja vama sada kažem. Ja nemam drugi način sem da to tako objasnim, a što god da im pričam , oni kažu O.K. Ali to je priča od 2008. godine, sad je 2015. Što je bilo do njih, što je dogovoreno, što je ratifikovano, što je potpisano, oni su uradili, a na nama ovde je da uradimo onaj deo posla koji smo mi preuzeli na sebe. NJihovo je bilo da daju novac, a naše je bilo da taj novac iskoristimo za ono što treba i to je suština da bi naši građani razumeli zašto to sve stoji.

Nama je nekoliko puta predstavljan projekat KCS koji je imao velike propuste, od pristupa zgradi do pristupa salama... Ko ga je dozvolio?

To ćete morati da pitate one koji su te projekte postavili.



Četiri godine sam bezuspešno pokušavala da dobijem odgovor na to pitanje.

Taj projekat ni vama nije imao logike, a onda možete da zamislite kako je to izgledalo onima koji se razumeju u to! Zato vam i kažem nemamo projekat, imaćemo ga tek u julu. Ali ne možemo sada da kukamo zbog onoga što do sada nije urađeno, već moramo da iskoristimo što bolje vreme i da popravimo šta može da se popravi, a da ubrzamo ono što tek treba da se uradi. Moramo da napravimo plan o tome šta ćemo dalje jer nismo ništa uradili ako rekonstruišemo zgrade a ne nabavimo opremu. Bez nje će sve opet godinama stajati i propadati. Zbog toga moramo da se dogovorimo da li možemo da radimo sva četiri klinička centra ili je bolje da se skoncentrišemo na dva klinička i da u trenutku kada budu završena imamo obezbeđenu opremu, tako da oni odmah mogu da otpočnu sa radom.

Da li imate nameru da se na isti način posvetite i svim drugim projektima na koje je otišao veliki novac a izostao rezultat. Recimo, šta je sa Torlakom?

Za njega smo imali investicije od Svetske zdravstvene organizacije, ali je rezultat takođe izostao. To je nedopustivo za izuzetnu ustanovu koja je bila ponos Srbije i jedna od pet najkvalitetnijih u svetu, koja ima izuzetan potencijal. U njega mora da se uloži, najbolje bi bilo da se nađe strateški partner i onda bi Torlak vrlo brzo mogao da se vrati na put kome pripada.

Koliko je to sada moguće kada kao jedan od problema u društvu imamo antivakcioni lobi?

To je dokaz slobode medija, slobode izražavanja i da svako ima pravo da kaže šta god hoće, sa dokazima ili bez njih. Vi ste videli, mi nismo nikome ništa zamerili, niti smo ikome zabranili da priča, a radi se o izuzetno, izuzetno osetljivoj stvari.

A zašto niste? Vakcinacija je kod nas obavezna jer nevakcinisanjem nisu ugrožena samo deca čiji su roditelji tako odlučili, već i sva ostala ukoliko nam se neka iskorenjena bolest vrati?

Ne želimo ništa da radimo dekretom niti nekim naredbama, već želimo da naši građani dobiju adekvatne informacije i dokaze na osnovu kojih će sami moći da procene. Vi se sećate kako smo prošli kada je bilo naređeno da svi moraju da se vakcinišu protiv gripa, a da oni koji neće to potpišu. Ko se vakcinisao? Minimum minimuma. Onda smo morali da platimo i uništavanje vakcine. Mi nismo narod koji funkcioniše na principu da radi kada ga terate. Zbog toga smo u ovoj situaciji sazvali najviše moguće telo, Odbor za zdravlje i porodicu, tu smo doveli najeminentnije stručnjake, dogovorili se da zasedamo svakih mesec dana, da kažemo sve činjenice koje postoje i kod nas i u svetu. Nije nam bio problem da priznamo da je taj lobi imao uticaja da se minimalno smanjila vakcinacija i da je na nama da to ispravimo.

Ali za to vreme mi imao roditelje koji u medijima saopštavaju da neće vakcinisati svoje dete. Da li je to dozvoljeno?

Jedino što treba da radimo jeste da poštujemo zakon i ništa više. To je i kod nas i u okruženju i u Evropi i svetu regulisano zakonom o obaveznoj imunizaciji. I postoje sankcije ako se to ne poštuje. Ajde samo da ispoštujemo zakone i procedure koje postoje i ništa više. Vi i ovde i u regionu imate situacije u kojima su takvi slučajevi došli do Ustavnog suda. Ali roditelj nema pravo da zabrani da se dete vakciniše. Kraj. To je propisano, tu nema priče.

Prethodnih godina nam je zdravstvo često stajalo zbog dugih tenderskih procedura i neadekvatne nabavke. Šta se radi na poboljšanju toga?

Mi smo prvi ušli u tu priču i izašli pred Upravu za javne nabavke sa konkretnim predlozima šta bi trebalo promeniti. U zdravstvu ne možete da imate toliko duge rokove jer se događa da se zbog njih ljudi ne leče. Imali ste tendere za kuk, tendere za oftalmologiju, kataraktu, imate i danas tendere koji traju godinu i nešto dana za akcelerator u Vojvodini, za dijagnostiku... Rokovi moraju da se skrate, tenderi moraju da se završe u određenom roku, a da se sankcionišu oni koji to opstruišu. Da li je to mnogo? Potrebni su nam kraći rokovi za žalbe i kraći rokovi za odlučivanje o žalbama. Mi se ne mešamo ko će i kako će da dobije na tenderu, ali ne može da nam se na tender za lekove javi neko ko nema veze sa lekovima već prodaje kikiriki, a da se onda dva-tri meseca žali i opstruira nabavku.

Kakva je snabdevenost lekovima od kada su pojeftinili i imate li opstrukciju naših proizvođača jer im se ne isplati da proizvode po toj ceni?

Nema. Mi se stvarno dogovaramo i mislim da oni razumeju u kakvoj se situaciji nalazimo, koju količinu novca imamo i da iz te količine želimo da izvučemo maksimum. Nestašice lekova nema, može da ponestane jedan ili dva, ali ga vrlo brzo nabavimo. Takve situacije će nam se dešavati, ali ćemo reagovati i rešiti problem.

Ako su lekovi pojeftinili 30 odsto a nije došlo do nestašice, kome je do sada išao taj profit od 30 odsto?

Divno pitanje. I ja se pitam isto.

Samo se pitate, nemate odgovor?

Nisam istražni organ da odem kod onih koji su prodavali ili kupovali i da ih pitam gde je to. Ali svim silama se zalažem da se utvrdi kako sada može za istu količinu novca da se kupi mnogo više!? I šta bismo sve do sada mogli da imamo da je taj novac išao na ulaganje u zdravstvo.

Najavili ste da će građani uskoro moći da se leče sa knjižicom i u privatnoj praksi. Kad i kako?

Mi smo već ušli u to i do kraja godine moramo da završimo informacioni sistem. Druga stvar je da utvrdimo cenu i da ona bude jedinstvena. Ne možemo da je utvrdimo kod privatnika, ali možemo da stanemo iza cene u državnom sektoru, a onda je tu privatni sektor koji te cene može ili ne mora da prihvati. Potrebno je zajednički da procenimo gde nam je potreban privatni sektor: da li tamo gde su liste čekanja, da li je to pedijatrija i ginekologija, ili nešto treće. Takođe nam je potreban sređen i jedinstven sistem koji pacijentima uliva poverenje da će, gde god da odu, dobiti ni manje ni više od onoga što im je potrebno. Mislim da će do kraja godine to već biti moguće, ali ne odjednom privatni sektor će biti uvođen postupno, po oblastima i lokacijama, a potrebno je vreme da se sve to ukomponuje.

A kako će se rešiti pitanje lekara i da li će, kao do sada, isti moći da rade i u državnom i u privatnom sektoru?

Mislim da to nije realno i da to nije korektno. Ako hoćemo da zaposlimo ljude i hoćemo da to bude transparentno, onda nije korektno da jedan zarađuje i privatno i državno, a da na Birou imamo 2.500 lekara. Moraćemo da se odlučimo da li ćemo raditi jedno ili drugo, a svako ko smatra da je dovoljno stručan i dovoljno sposoban, može da se okuša u privatnom sektoru, gde je tržište.