Južni vetar u leđa

Pobeda Sirize i dolazak ove partije na vlast u Grčkoj uzdrmala je Evropu. Iz Brisela i Berlina stigli su upozoravajući glasovi oko otplate duga i najave ukidanja mera štednje. Kreditori podsećaju da uskoro sledi nova tranša pomoći za koju treba ispuniti ugovorene uslove s kojima se nije igrati... Istovremeno, nove grčke vođe čestitke primaju kako od evropske levice koja slavi njihovu pobedu - poput španskog Podemosa, čiji članovi se nadaju pobedi na izborima - do krajnje desnice poput Marin le Pen, liderke francuskog Nacionalnog fronta, koja je pobedu Sirize nazvala „demokratskim šamarom Evropi“, te italijanske Lige sever, čiji je lider Mateo Salvini trijumf Sirize uporedio sa „elektrošokom“ koji je prodrmao Evropu. Posebno oduševljenje smenom vlasti u Atini vlada u Španiji. Podemos, kome već neko vreme raste podrška, pobedom Sirize dobio je vetar u leđa. Na prošlonedeljnim masovnim demonstracijama, prvim koje je ova partija organizovala nakon smene vlasti u Grčkoj, okupilo se oko 100.000 ljudi iz svih delova zemlje, koji su došli da pokažu da im je dosta načina na koji vlada premijera Marijana Rahoja pokušava da se izbori sa krizom, a koji ne daju rezultate. „Tik-tak, tik-tak“, orilo se ulicama Madrida dok su se demonstranti kretali ka Trgu Puerta del Sol, mestu na kome je pre četiri godine delovao Pokret tzv. ogorčenih (Los Indignados), u međuvremenu prerastao u Podemos. Tom porukom starom političkom establišmentu da mu vreme polako ističe, učesnici „Marša za promene“ još jednom su pokazali da im je dosta mera štednje, smanjivanja plata, ali i otuđene, korumpirane političke elite. Nije, prvi put da su Španci izašli na ulice da pokažu nezadovoljstvo. Pre četiri godine Pokret ogorčenih iz istih razloga izveo je ljude na proteste. Rezultata nije bilo, ali je grupa profesora univerziteta pokrenula internet-mrežu koja je okupljala levičare i sve one koji su se pronašli u sloganu „Protiv kaste“ - odnosno političke klase. Odatle je iznikao Podemos („Možemo“) na čijem se čelu našao Pablo Iglesijas (36), profesor političkih nauka. Harizmatičan i uporan, Iglesijas je uspeo da privuče mnoge napadajući u medijima omraženu „kastu“ za sve nevolje koje su zadesile zemlju. Posle izjava da ni Lenjin 1917. nije narodu govorio o dijalektičkom marksizmu, već o hlebu i miru, navukao je na sebe napade da zastupa prevaziđenu ideologiju, ali glasači to nisu videli na taj način. Osnovan tek januara prošle godine, Podemos je samo četiri meseca kasnije na majskim izborima za Evropski parlament privukao 1,2 miliona Španaca, osvojio osam odsto glasova i stekao pet evroposlanika. Podemos se zalaže za politiku koja „služi narodu, a ne privatnim interesima“, i time pogađa u bolnu tačku španskih glasača, koji su se proteklih godina, dok im je nuđeno jedino sve jače stezanje kaiša, nagledali korupcijskih skandala u koje su umešani predstavnici vlasti. Statistika pokazuje da zemlja sada beleži rast, da se otvaraju nova radna mesta, ali nezaposlenost je i dalje 23 odsto, pogađa najviše mlade, a ni mladi ni stari još uvek ne osećaju boljitak. „Kasta“ - vladajuća Narodna (PP) i opoziciona Socijalistička partija (PSOE), dve dominantne stranke koje se smenjuju na španskoj političkoj sceni još od uspostavljanja demokratije sredine sedamdesetih - nije uspela da u godinama krize ponudi išta drugo do postupanje po zahtevima Brisela i Berlina. Za građane to traje predugo, a kraj se i dalje ne nazire, pa im upozorenja premijera Marijana Rahoja da ne igraju „ruski rulet“ poklanjajući glas Podemosu, više ne znače mnogo. Možda Podemosov program nije sasvim definisan, kako mu zameraju politički protivnici, možda nije ni previše realan; ali, za razliku od drugih političkih opcija koje su glasači proteklih decenija dobro upoznali, Iglesijasova partija im nudi ono što im najviše nedostaje - nadu. Zato ni optužbe da su vođe ove nove političke snage bile previše bliske sa pokojnim venecuelanskim predsednikom Ugom Čavesom nisu naštetile Podemosu. Iglesijas je čak, posle intervjua iranskoj Hispan TV, koja emituje program na španskom, optužen da je „sluga iranskog režima“, ali ni to nije ostavilo prevelik utisak na njegove pristalice. A nije bilo reakcija ni na priče o utaji poreza, na koje je Iglesijas uz osmeh odgovorio da će članovi partije objaviti sve svoje poreske prijave, prvenstveno zato što su se oni od kojih te optužbe dolaze i sami diskreditovali u skandalima. Podemos zato nudi da se raskrsti s dosadašnjom politikom, ukinu mere štednje, a građani - koji osećaju da im dosadašnje mere nisu donele ništa drugo do sve veće siromaštvo - zaštite od briselskih zahteva, banaka, korumpiranih političara. Špance od sledećeg meseca do septembra očekuju lokalni i regionalni izbori, pa će biti prilike da se pre parlamentarnih izbora krajem godine precizno izmeri raspoloženje glasača. Trenutno, ankete pokazuju da Iglesijas prednjači u odnosu na PP i PSOE. Uzalud posle pobede Aleksisa Ciprasa predstavnici dve vodeće partije ponavljaju da Španija nije Grčka: Podemos je već viđen kao ozbiljna snaga koja može da poremeti ustaljeni red stvari. „Podržavamo našu braću u Grčkoj, ali niko za njih nije uradio njihov domaći zadatak i niko neće uraditi domaći zadatak za nas“, kazao je Iglesijas na prošlonedeljnom mitingu. Ali kao što je pobeda Sirize vetar u leđa španskim i drugim evropskim levičarima, tako će potezi nove grčke vlade u narednim mesecima takođe biti test za španske birače: šta mogu da očekuju kod kuće u slučaju da Podemos zaista dođe na vlast. Kako je pobeda Sirize podigla moral mnogim evropskim strankama na radikalnoj levici i desnici, tako će se potezi Ciprasove vlade reflektovati na mnoge glasače širom Evrope. A to posebno važi za Podemos, koji bi, upozoravaju analitičari, prvi mogao da plati cenu eventualnom radikalnom zaoštravanju odnosa Atine i Brisela. Glasači bi, naime, ako u Grčkoj stvari krenu naopako, lako mogli da zaključe kako je bezbednije držati se tradicionalnih partija nego dati glas novajlijama bez iskustva u upravljanju zemljom. Izgleda, ipak, da Siriza brzo uči. Ministar finansija Janis Varufakis jeste se izleteo kad je rekao da „Grčka prekida sve veze sa trojkom“ Evropske komisije, Evropske centralne banke i MMF, ali je na tu ishitrenu izjavu odmah reagovao Cipras, insistirajući da Atina samo traži „malo vremena“ i da ne želi konflikte. Cipras je, dakle, već počeo da spušta loptu, poručujući da je „spreman da menja stavove, ali ne i principe“: izborna kampanja ipak je nešto drugo od onoga sa čime se svaka nova vlast susreće.