Samoubistvo izvedeno tuđom rukom

Da je živ, Branko Miljković bi danas bio osamdesetogodišnjak. Uz njegovo ime vezivali bi se epiteti poput mudrosti, zrelosti i slični. Tek, jasno je da bi demon poezije koji ga je za života opsedao danas svakako bio pripitomljen i smiren. Ipak, da je Miljković kojim slučajem živ - srpska kultura bi, bez sumnje, izgubila jedan od svojih najmarkantnijih mitova: mit o mrtvom Pesniku, neodvojiv od njegove životne i pesničke sudbine.

U našoj književnosti ne postoji autor kod koga je stepen identifikacije pevanja i življenja bio izrazitiji i celovitiji. Poezija je za Miljkovića bila elementarna, egzistencijalna potreba. NJegova očekivanja od poezije i života bila su velika, predimenzionirana, da bi ga na kraju upravo ona i nadjačala (Ubi me prejaka reč). Kao angažovana ličnost bez presedana u jugoslovenskom pesništvu, Miljković se formirao i intelektualno sazrevao u izrazito kataklizmičnom vremenu, bivajući očevidac ljudskih stradanja u kojima je smrt najčešće dolazila nasilno. Prizori rata i egzekucija koji se vezuju za rano detinjstvo provedeno u Nišu i njegovo mladićko suočenje sa zidinama od lobanja Ćele kule, presudno su formirale njegovu ličnost. U svest pesnika urezana iznutra, smrt je postala mera svih stvari. Ona je bila konstitutivni element bez kog pesma nije bila moguća (Zaljubljen u sve što peva i što škodi). U jednom od svojih najpoznatijih intervjua, (Ajnštajn se može prepevati) datom upravo NIN-u septembra 1960, izjaviće: Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju.

Veran valerijevskoj definiciji poezije kao patetike uma, Miljković prvi kod nas ustanovljuje ideal pesme koja se sama peva - ideal pesme bez pesnika, proročki nagoveštavajući da jednom mora doći dan kada će poeziju svi pisati. Miljković je bio najpopularniji jugoslovenski pesnik, prozvan princem pesnika, taj epitet nosio je dostojno sve do svoje smrti. Verovao je u poeziju, Jugoslaviju i komunizam - te se i njegov odlazak poklapa sa počecima laganog osipanja i rastakanja svega navedenog. NJegov tragični kraj iniciran je i klimom na tadašnjoj kulturnoj sceni - obeleženoj tračevima, intrigama i spletkama u čijem se epicentru najčešće nalazio upravo on.

Nažalost, potreba da poezijom u trenutku njegovog najvećeg uspeha (1960. postao je najmlađi dobitnik Oktobarske nagrade) postaje potreba za nesrećom, a traganje za pesmom sve se više pretvaralo u traganje za smrću (Sada moje pesme traže moju glavu). Kao preosetljiva ličnost, prenapregnutih nerava, Miljković teško podnosi zavist književne čaršije. Gde god bi se pojavljivao izazivao je nepodeljenu pažnju - ipak, raspet dualizmima: slavan a neshvaćen, nagrađivan i objavljivan ali u stalnim finansijskim problemima, omiljen ali nevoljen, sa mnoštvom emotivnih lomova, Miljković ulazi u začarani krug uzleta i bolnih padova, iz kog nije uspeo da izađe (pokušaj samoubistva u toaletu beogradske kafane Prešernova klet). Nakon tragičnog ljubavnog brodoloma, krajem 1960. seli se u Zagreb odakle listu Duga 27. januara 1961. šalje pismo u kom se odriče vlastite poezije.

Sama pesnikova smrt, bez obzira na to da li je došla nasilno - što je verovatnije - ili ju je prouzrokovao sam pesnik, i danas je obavijena velom tajne. Ipak, njegova smrt predstavlja logičan i prirodan završetak Miljkovićeve pesničke i ljudske drame: onaj koji peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Miljkovića je, baš kao i Majakovskog, ubio višak vlastite poetske energije - onaj potmuli pucanj iznutra koji je ka svom cilju/meti prethodno putovao godinama. NJegova misteriozna smrt na ozloglašenoj periferiji Zagreba (vešanje o tanko drvce koje teško da je moglo izdržati čoveka njegove težine, svedočenje roditelja da mu je telo bilo prekriveno krvavim podlivima i tvrdnja pisca Zlatka Tomičića da su ga ubili agenti UDBE) daju osnova za različite sumnje. Lično, ne mogu se oteti utisku kako je, zapravo, reč o samoubistvu izvedenom tuđom rukom. Shvativši poeziju kao fluidan, organski odnos prema životu i svetu, Miljković je ni u jednom trenutku nije mogao izneveriti - u međusobnom odmeravanju snaga pesma je ubila Pesnika.