Nimalo slučajni partneri

Na sastancima Ivice Dačića i Bratislava Gašića, između ostalih i sa Jensom Stoltenbergom, generalnim sekretarom Alijanse, potvrdiće se spremnost Srbije da konzumira Individualni akcioni plan partnerstva sa NATO (takozvani IPAP) koji ovdašnji ministri, pravdajući se, interpretiraju javnosti kao najviši stepen saradnje sa NATO one zemlje „koja neće u članstvo“. Kroz IPAP je, međutim, prošla i Crna Gora, kao poslednji obavezni korak pred usvajanje akcionog plana za članstvo - MAP. Slabo ko, međutim, veruje da će se na taj korak usuditi ova ili neka skorija politička elita. Bivša, doduše, nije ni na IPAP iako je otvorila sva vrata saradnje sa NATO. Da se Severnoatlanskom savezu približe što je više moguće, rukovodi ih strateška politička opredeljenost ka Evropskoj uniji, ali zbog rezultata na skalama za merenja stavova javnog mnjenja, a ne zbog skupštinske rezolucije koja Srbiju obavezuje na vojnu neutralnost, hod je lagan kao po jajima. „Politička opredeljenost vlasti za NATO postoji, i ove i prethodne vlade, ali javno mnjenje je veliki problem, jer je 80 odsto ljudi konstantno protiv ulaska u NATO i zbog toga se pronalaze razni prihvatljiviji modeli saradnje“, ocenjuje Dušan Proroković, izvršni direktor Centra za strateške alternative. „U takav pristup, iako bi oni voleli članstvo već sledeće godine, dovodi ih odnos građana, koji je izrazito negativan ne samo zbog NATO bombardovanja Srbije, nego i zbog pada ugleda te organizacije, američkog angažovanja, intervencija na Bliskom istoku. Osim toga, već smo preuzeli obavezu da standardizujemo vojsku i postignemo određeni nivo kompatibilnosti, što vidim kao korak ka učešću u misijama. U okviru saradnje koju imamo sa NATO već smo imali jednu vojnu vežbu sa Kosovom“, objašnjava Proroković zašto ovaj nivo saradnje „zadovoljava“ obe strane. Protekle godine bilo je i još najmanje 20 vojnih vežbi, od kojih su samo dve bile sa Rusima, a najveći broj u okviru NATO. Javnost je, s pravom, stekla sasvim obrnut utisak. Razlog je što se o tome, kako tumači Marko Milošević, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, sasvim malo govori da po principu trna u oku, sardnja sa Alijansom ne bi naišla na još veći otpor. „IPAP je tehnički sporazum o principima koji su već standardizovani. Kreiran je pre nekoliko godina, pa je prilikom usvajanja ostao sa starim rešenjima, od kojih mnogi više ne postoje. Dugo se ceo proces stidljivo valjao ispod žita, pa ni NATO tu nije velikih ambicija. Doživljavam ga kao kućicu koja treba da se štiklira na daljem putu ka EU.“ Standardizacija o kojoj je reč ista je u zemljama sa kojima već sarađujemo, kroz EU i Ujedinjene nacije. Prema Miloševićevim rečima, u nekim je delovima sporazuma Srbija na dobitku, kao što je obaveza učešće u multinacionalnim operacijama, saradnja u vanrednim situacijama, naučnoistraživački program, koji može da pomogne vojnu industriju ili činjenica da sam sporazum povećava transparanetnost procesa. Na dobitku Srbija nije kada je reč o delu koji se, na primer, odnosi na skromnu nabavku sredstava. „Nigde se, takođe, ne vide civilni kapaciteti koji se razvijaju u državama UN i EU.“ Ovaj dokument dugo je bio i pod blokadom Albanije, koja ga je ponovo uzimala u razmatranje i tako faktički opstruisala proceduru usvajanja. Srpska vlada usvojila ga je u decembru, a NATO u januaru.