Ideje u senci

Foto Tanjug/Rade Prelić

Zoran Đinđić je objasnio vrlo precizno: Kod nas je blokirana javna rasprava o bilo kojoj suštinskoj temi. Gradimo li socijalizam ili kapitalizam, idemo li na Zapad ili na Istok, hoćemo li azijatski kult ličnosti ili parlamentarnu demokratiju, jesmo li nacija ili mehanički zbir ljudi koji se slučajno zatekao na ovoj teritoriji, pitao je u autorskom tekstu za NIN 21. juna 1996. tadašnji predsednik DS-a i potom dao dijagnozu koja je mogla biti napisana i danas o čemu, između ostalog, svedoči i podatak iz istraživanja Medijum Galupa, po kome je Srbija raspolućena na 44 posto onih koji veruju da zemlja ide u pravom i isto toliko onih koji veruju da se strmoglavljuje u pogrešnom smeru:

Pošto se o ovim pitanjima ne vodi odgovorna javna rasprava, ne može se utvrditi šta je volja većine. Pošto nema volje većine, nema ni snage. Pošto nema snage, prevladavaju rezignacija i malodušnost.Na kraju, sve dobija otužni privid jalovih stranačkih razmirica i sukobljavanja. Narod ne razume šta je predmet spora među strankama. Jedino logično objašnjenje: vlast ili lična sujeta. Cilj vlastodržaca je da svakodnevnim ispiranjem mozga ostane samo ovo `logičko objašnjenje`. Onda je vlast za sva vremena sigurna!

Devet godina kasnije, umesto rasprava o suštinskim temama i dalje traje otužno otimanje za titulu Đinđićevog naslednika. U borbi koja se u danima marta pojačava, u poslednje tri godine ne učestvuju samo predstavnici derivata DS-a, već i jedan od nekadašnjih najupečatljivijih promotera svega onoga što ubijeni premijer nikada nije predstavljao Aleksandar Vučić, aktuelni premijer Srbije, danas evropejac, veberovac, modernista i dobitnik gotovo rekordnog broja izbornih glasova, o čemu je Đinđić mogao samo da sanja.

Da cela priča bude paradoksalnija, čak i jedan broj bivših Đinđićevih saradnika upravo u Vučiću vidi njegovog naslednika, a snažan vetar u leđa nekadašnjem licu sa spiska nepoželjnih u zemljama EU stiže i sa Zapada, i to sa njegovih najmoćnijih adresa - samo poslednjeg vikenda intervjuima izrazito pohvalnim po Vučića oglasili su se ambasadori SAD i Nemačke.
I dok aktuelni premijer nastoji da Srbiju približi Evropi od koje je za Đinđićevog života zazirao, preživeli ostatak DS formirao je vladu u senci sa sličnim ciljem ali i nizom ozbiljnih prepreka na zacrtanom putu.

Dobronamerno posmatrano, na osnovu izjave Gordane Čomić, ministarke odbrane u senci (Želimo da učinimo ono što u Srbiji, u društvu, do sada nije bilo dijalog o rešenjima) moglo bi se pomisliti da je posle gubitka vlasti, teških unutrašnjih raskola, serije hapšenja stranačkih funkcionera, tabloidnog čerečenja, finansijskog kolapsa i gubitka međunarodne podrške, stranka koja je upravo napunila 25 godina, napokon shvatila da je jednom nogom već zakoračila sa ivice ponora na kome se nalazi više od dve godine i odlučila da posluša savet svog drugog, brutalno ubijenog predsednika onaj o neophodnosti javne rasprave.

Ne bi bilo ničeg logičnijeg od toga s obzirom na činjenicu da je, osim dragocenih teoretskih razmišljanja o ključnim temama, Đinđić za sobom ostavio i upečatljive lekcije iz političkog pragmatizma. Pa je, recimo, u situaciji koja je mogla delovati jednako beznadežna kao današnja, davne 1994. godine, tačno prepoznavši zahteve trenutka, izbornu listu predvodio na takav način da je rezultat praktično učetvorostručio (29 poslaničkih mandata) u odnosu na onaj iz 1992. godine (sedam mandata), nakon čega je i formalno preuzeo mesto predsednika stranke od Dragoljuba Mićunovića.

I jeste tačno da demokrate tada nisu bile opterećene bagažom nakupljenim za vreme vlasti, ali je tačno i da je sedam mandata iz 1992. ipak manje od današnjih 16: uprkos, dakle, očajnoj početnoj poziciji, uz mnogo mudrosti i rada, uprkos svim lutanjima, unutrašnjim potresima i snazi protivnika, empirijski je dokazano da je i u naizgled nemogućim uslovima moguće uspeti se do pozicije vlasti. I svega ostalog, doduše od nepopularnog pokušaja menjanja zemlje, preko metka u Đinđićevo srce, do pokajničkog naglog porasta stranačke popularnosti, pumpanog boristadićevskim namigivanjem na sve strane sveta, sve do pucanja prenapumpanog balona sa razornim posledicama za koje se lek još traži.

Ima li, posle svega toga, osim citirane izjave Gordane Čomić, razloga za uverenje o mogućem povratku DS-a na put omeđen pragmatizmom, s jedne, i jasnom idejom o cilju, s druge strane? Sudeći po načinu na koji su analitičari ocenili formiranje vlade u senci, optimizam nema šta da hrani - čak ni tvrdnja o kompetentnosti potkrepljena biografijama nekih njenih članova i činjenicom da među njima ima i onih iz nekadašnje Đinđićeve vlade.

Na stranu što je većina komentatora podsetila da se vlade u senci obično formiraju godinu godinu i po dana pre izbora, i to u sistemima sa dve dominantne partije, što ovde nije slučaj (Kod nas to nema smisla, s obzirom na asimetričnost snage vladajuće grupacije na čelu s moćnim SNS-om koji s koalicionim partnerima u Skupštini Srbije ima 207 od 250 poslanika, reče Vladimir Goati). Veći su problem ocena Dejana Vuka Stankovića da opozicija prvo treba da odluči da li želi da bude opozicija i učestalost komentara u kojima je dominantna reč marketing. Pa je, tako, za Jovu Bakića novi potez DS-a čisto marketinška stvar, dok Zoran Stojiljković ocenjuje da formiranje vlade u senci, bez obzira na činjenicu da je reč o stranačkoj akciji iza koje ne stoji nekakva ujedinjena opozicija, može da bude dobar pokušaj demokrata da malo povežu konce, da se stabilizuju, malo marketinški živnu i aktiviraju u nuđenju alternativnih rešenja za poteze vlasti. Stojiljković, ipak, očekuje skromne domete akcije koji nisu u srazmeri sa pompom koja pokušava da se stvori. Ozbiljnije domete ne očekuje ni Đorđe Vukadinović, koji ipak veruje da je dobro što je glavna ili bar po pretenziji glavna opoziciona stranka objavila kadrovska rešenja sa kojima namerava da vodi zemlju, ukoliko dobije priliku...

Ono što DS, međutim, još nije objavio, jeste program sa kojim namerava da konkuriše za upražnjeno mesto alternative Vučićevoj vladi. Prema rečima Pajtića, trenutno se radi na pisanju programskog dokumenta, a prispele predloge će analizirati tim koji vodi potpredsednica stranke Nataša Vučković.

Nevolja je, međutim, što je javnost već upoznata sa međusobno suprotstavljenim programskim idejama članova DS-a: od srpske Srbije o kojoj je ne tako davno pisao lider stranke Bojan Pajtić, preko zalaganja za prekidanje politike štednje i potpune promene političkog kursa stranke u pravcu koji je zacrtala grčka Siriza (potpredsednik Borislav Stefanović) ili relativno sličnog pristupa šefa beogradskog odbora Balše Božovića koji optiranje protiv štednje dopunjuje zahtevom za progresivno oporezivanje i poreske stimulanse malim i srednjim preduzećima. Na nacrtu programa rade i Branimir Kuzmanović, Nataša Vučković i Vesna Marjanović koji se zalažu za poziciju levog centra.


Foto arhiva DS

Sve bi to moglo da se tretira kao normalna konkurencija ideja koje će u demokratskoj proceduri oceniti organi stranke, da nije, recimo, činjenice da se sa preovlađujućim levim idejama nikako ne slažu stavovi Srboljuba Antića, ministra finansija u senci, poznatog po zagovaranju politike štednje. I naročito da nije onih poslovičnih pouzdanih izvora, dosadašnjih javnih varnica i neuverljivo obrazloženih postupaka poput tvrdnje da potpredsednik stranke i šef poslaničke grupe u Skupštini Srbije Borko Stefanović nije član vlade u senci jer mu to vremenski ne dozvoljavaju obaveze u parlamentu, za razliku od Pajtića, koji može istovremeno da bude i predsednik jedne osunčane vlade (Vojvodine) i jedne zasenčene (stranačke).

Kad se tome doda i činjenica da u vladu nije pozvan potpredsednik stranke Goran Ješić, koji je nedavno pozivao Pajtića da podnese ostavku na pokrajinsku funkciju i vrati se u poslaničke klupe, uz obrazloženje da lider opozicije mora da bude u Beogradu, teško je, i uz najbolju volju, odupreti se utisku da raskoli u okviru DS-a nisu okončani i da bi i nakon raspisivanja sledećih izbora mogla biti nastavljena tradicija formiranja jedne stranke iz redova DS-a u čast istih. Ali, s obzirom na rezultat stranke Borisa Tadića, možda ne i tradicija prema kojoj su novoosnovane stranke na izborima osvajale daleko manje glasova od majke.

Ako svemu dodamo i činjenicu da sastav vlade u senci ne obećava reuspostavljanje kontakta sa građanima izvan Beograda i Vojvodine, možda bi najbolji savet demokratama u danima oko 12. marta ipak bio da, umesto slikanja ispod Đinđićevog portreta, pokušaju da još jednom pročitaju šta je taj čovek govorio i pisao. S razumevanjem, ovog puta.