Ispod svih tih zastava

Foto Siniša Pašalić

Kada su pre neku godinu bilbordi sa kartom Republike Srpske i novogodišnjom čestitkom preplavili Brisel, šereti su se oglasili dosetkom: Srpska do Brisela. Sličnih dosetki, međutim, nije bilo prošle godine kada je otvoreno predstavništvo Republike Srpske u Vašingtonu, sedmo po redu u svetu, ali zato ima ozbiljnijih pokušaja da se odgovori na pitanja: šta se hoće tom paralelnom diplomatijom, koji su krajnji dometi, kolika je korist, koliko košta i slično.

Poetičniji sve to opisuju tako što objašnjavaju kako se, eto, zastava Republike Srpske vijori u Americi, Rusiji, Izraelu, Nemačkoj, Belgiji, Austriji i Srbiji. Dabome, postoje i oni koji pokušavaju celu priču obesmisliti i osporiti, pre svih zvaničnici u Sarajevu, ali i deo činovnika međunarodne uprave u BiH.

Premijerka Republike Srpske Željka Cvijanović misli da nema razloga za prejake strasti bilo koje vrste, jer je reč o ozbiljnom poslu koji se dimenzionira prema stvarnim potrebama ovog entiteta: Kada pogledate kako smo geografski rasporedili ta svoja predstavništva, koje su zemlje u pitanju, to jeste impresivna mreža koja nam omogućava da svetu pošaljemo određene poruke i predstavimo svoje ekonomske, turističke, kulturne i druge potencijale. Precizira da je svako predstavništvo po nečemu specifično - u Rusiji i Izraelu uspešno se razvijaju prijateljske veze i završavaju ekonomski projekti, u Vašingtonu je, opet, važno biti prisutan, kao i u Briselu zbog institucija Evropske unije, u Beogradu su poslovi vezani za Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama, u Nemačkoj je važna dijaspora...

Svojevremeno je Haris Silajdžić, kao član Predsedništva BiH, pokušao pred Ustavnim sudom u kojem sede po dva Bošnjaka, Srbina i Hrvata i trojica stranaca, isposlovati zabranu takvih međunarodnih aktivnosti Republike Srpske, ali nije uspeo. Sud je stao na stanovište da tu nema ništa antiustavno, da je to praksa mnogih evropskih regija. Bez obzira na taj stav, političke elite u Sarajevu i danas sumnjiče Republiku Srpsku za paralelnu diplomatiju kojom se ruši država, ali to više ne rade javno, jer im Ustavni sud nije ostavio manevarski prostor. Bilo kako bilo, niko od bošnjačkih političkih prvaka nije želeo za NIN da komentariše ni činjenicu da se proces nastavlja, ali ni odluku Ustavnog suda.

Premijerka Cvijanović ne spori da Republika Srpska ima potrebu da u svet pošalje i političke poruke. Kaže da predstavništva jesu dobar kanal za komunikaciju, ali ona nemaju diplomatsko-konzularni status i da to umnogome otežava rad, ali da se izvesne poruke ipak mogu dostaviti u manje ili više važne kabinete velikih i moćnih koji se bave ovim delom sveta. Tamo gde ima potrebe pored predstavništava Republika Srpska angažuje i lobističke kuće ili advokatske kancelarije. Dosadašnje iskustvo nam govori da smo ovim pristupom uspeli da neke aspekte Dejtonskog sporazuma učinimo vidljivijim tamo gde treba i to na način kako se to tamo stvari razumeju. I još, preko njih smo uspeli otvoriti vrata nekih važnih mesta kako bi se bolje razumeli naši stavovi i sad, za razliku od nekih ranijih vremena, uvek dobijemo jasnu povratnu informaciju.
Za čitav posao, predstavništva i lobističke kuće, Republika Srpska iz budžeta godišnje izdvaja nešto više od dva miliona evra. Ponekad i na tu temu kresne koja varnica između vlasti i opozicije, ali izgleda da tu, ipak, nema koncepcijskih razlika.

Tako, recimo, predsedavajući Predsedništva BiH Mladen Ivanić, koji je svojevremeno bio i predsednik Vlade RS i ministar inostranih poslova Bosne i Hercegovine, smatra da Republika Srpska treba da razvija mrežu svojih predstavništava jer ima neke specifičnosti koje sasvim legitimno treba predstaviti u svetu. On, inače, misli da se rezultati tog posla mogu očekivati tek na duži rok, jer je to pre svega posao pozicioniranja Republike Srpske. Lično bi profilisao nešto ofanzivniji pristup u Briselu, a generalno bi pojačao rad na planu kulture kojom se stiču simpatije i obaveštenih i neobaveštenih.

Obrad Kesić, šef predstavništva Republike Srpske u Vašingtonu, kaže da je već uočljiv dobar prijem i kod američkih institucija, nekih privrednih centara, ali i prilično brojne srpske dijaspore u SAD. On misli da je Republika Srpska uhvatila korak sa najnovijim trendom, jer se procenjuje da se sve više međunarodni odnosi razvijaju mimo klasičnih odnosa država i državnih vlada. Smatra da Republika Srpska ovim dobro investira u svoju budućnost.

Republika Srpska je i zvanično ušla i u asocijaciju evropskih regija. Nalazimo se i na zvaničnoj mapi tih regija i tako šaljemo svoju ekonomsku, turističku i kulturnu sliku ali i poruku da smo geopolitička činjenica. I ništa to nije protiv Bosne i Hercegovine, koliko god se neko u Sarajevu ljutio. Nudili smo da uradimo, ako treba, neke poslove i za drugi bosanskohercegovački entitet, ali, zasad, nema razumevanja za ovaj naš posao, kaže premijerka Cvijanović.

Republika Srpska nema nameru stati, procenjuje se da će mreža predstavništava biti proširena na još neke delove sveta. Razmišlja se o Londonu, Kini, pa i skandinavskim zemljama. Mada srpski predstavnici čine trećinu zvanične diplomatsko-konzularne mreže Bosne i Hercegovine, svi naši sagovornici kažu da ih je muka naterala na ovu paralelnu diplomatiju, jer je ta zvanična baš onakva kakva je i BiH, često troma, neefikasna i - podeljena.

Već odavno je u ozbiljnijim analizama uočeno da današnji pritisci na Republiku Srpsku nisu ni nalik na negdašnje. Nema tu više pretnji i zahteva za osetniju centralizaciju i unitarizaciju, a mnogi su ovde skloni da veruju da je to, između ostalog, zasluga i te male diplomatske mreže pažljivo raspoređene po svetu u kojoj je tridesetak uglavnom mlađih ljudi.