Samo smo u snovima potpuno slobodni

Kada se nađete u grupi filmskih istomišljenika iz čitavog sveta, u zemlji u kojoj su kultura, umetnost i aktivizam u punom jeku i ekspanziji, onda svakako možete očekivati neočekivano, kao što je susret sa jednim od najznačajnijih i najvećih filmskih autora danas. To se upravo dogodilo tokom minule nedelje, prilikom boravka novinara i filmskih autora u Stokholmu, u organizaciji Švedskog instituta, povodom festivala dokumentarnog dugometražnog i angažovanog filma Tempo, kada se i potpisnik ovih redova priključio ovom nesvakidašnjem projektu, na ljubazan poziv ambasade Švedske. Raspored koji nam je prilikom dolaska dostavljen, bio je ispunjen od jutra do mraka. Ideja je bila da se obiđu značajna mesta za razvoj i produkciju, kao i plasman švedskih filmova danas i da se gosti upoznaju sa nekim od ključnih ljudi kada je film ove skandinavske zemlje u pitanju. Između ostalog, u planu je bio i obilazak studija Roja Andersona. Iznenađenje je bilo u tome, što niko od nas nije očekivao da, baš u tom trenutku, ovaj eminentni autor priprema svoj najnoviji film u svom radnom prostoru.

Roj Anderson je poznat i prepoznatljiv po svom neobičnom i originalnom filmskom pečatu. U poslednjih petnaest godina, snimio je svega tri filma, koji čine trilogiju Živeti. Poslednji film, Golub sedi na grani razmišljajući o postojanju, koji je i kod nas izazvao veliku pažnju i interesovanje publike lane kada je prikazan na otvaranju Festivala autorskog filma, trijumfovao je prošle godine na Festivalu u Veneciji, osvojivši Zlatnog lava. To visoko svetsko filmsko priznanje, međutim, u studiju Roja Andersona stoji na radnom stolu u njegovoj kancelariji, gotovo neprimetno među hrpom knjiga, crteža i radnog materijala, koji mu je potreban za pripremu novog filma. NJegov ljubazni asistent, koji nas je najpre sproveo kroz Studio 24, kojeg je Anderson osnovao još početkom devedesetih sa ciljem da okupi filmske istomišljenike, pokazuje nam ogromne prostorije u kojima je nastalo gotovo 90 odsto scena njegovih filmova.

Svuda odiše radna atmosfera. Na zidovima su ostaci scenografija, posteri kako iz Andersenovih tako i iz drugih filmova, nehatom su okačeni po zidovima. Na podu su kadrovi iz poslednjeg filma, spremni za ramljenje, za izložbu koju Studio trenutno priprema, a u radnom delu, na stolu su skice za novi film, koji bi Anderson trebalo da počne da snima u aprilu.

I usred priče, iz svoje radne kancelarije, izlazi Roj Anderson. Nasmejan je i srdačan. Odmah nam pokazuje skice svog novog filma i brojne knjige iz istorije filma, koje su svuda na stolu. Primećujemo da je veoma raspoložen za razgovor. Kako je ušao, tako su se, poput fleša, vratile iz sećanja dve scene iz njegovog poslednjeg filma, tako onirične i nestvarne, kao detalji sa platana nadrealista. Svi koji su gledali Goluba, sigurno se sećaju delova kada konobarica očajna zbog neuzvraćene ljubavi poziva vojsku da za poljubac dobiju čašu pića, što je sve praćeno pevačkom numerom na melodiju američke himne, kao i scene koja počinje u sadašnjosti, u kafiću, u kome se sadašnjost iznenada susreće sa prošlošću i sa odlaskom pervertiranog kralja u rat, čime scena odlazi u krajnje neočekivanom smeru i predstavlja gotovo film za sebe... Prisetivši se toga, pitamo ga, vrlo neposredno, kako su te dve scene nastale. Iz njegovog pogleda ispisuje se da su mu upravo te scene zaista i najdraže, iako to nije rekao:



Gledajući istoriju umetnosti, redom kako su išli pravci poput realizma, simbolizma i tako dalje, shvatićete da su svi bili prilagođeni vremenu, ljudima i okolnostima u kojima su umetnici stvarali. Ako tako posmatramo stvari, meni lično realizam je dosadan. Dve scene koje ste spomenuli su anahrone scene. One su mešavina prošlosti i današnjeg doba. Ali istovremeno, to su scene koje nemaju poštovanja prema vremenu niti poznaju granice. I to je ono što je fascinantno u njima. Takođe sam srećan što sam se usudio da kroz te dve scene progovorim o snovima. Zato su one snolike, zbog njih ljudi govore o filmu, pamte ih. To su scene slobode, kojih danas malo imamo u filmu. A samo ste u snovima potpuno slobodni. Zato ću ja više u budućnosti da se takvim scenama bavim. Biću istraživač snova, ispriča Anderson kroz smeh. Na našu opasku da u filmu ima više scena za pamćenje, poput scena smrti na početku filma, Anderson se ponovo nasmeja i reče: Te scene su ipak terapija za mene, jer ja u ovim godinama više ne poštujem smrt.

Kao i prethodni njegovi filmovi, tako će se i najnoviji koji priprema dugo krčkati. I u njemu, kao i u svim prethodnim kao i u reklamama koje neprestano radi i koje su svojim sarkazmom postale zaštitni i prepoznatljivi znak švedskih televizija, Anderson će koristiti neprofesionalne glumce, od kojih, kako kaže, uvek dobije čist filmski izraz kako najviše voli i zahvaljujući kojima on i razvija svoje filmove. Inspiraciju za filmove uvek nalazim u životu, iz priča koje čujem, ali i iz istorije umetnosti i istorije civilizacije, koje neprekidno izučavam. Bez Gojinih slika, recimo, ne bih mogao da započnem nijedan film. Pitamo ga i kako izgleda taj proces stvaranja. Anderson karikirajući i krećući se po sobi, počinje da oponaša svoje glumce: Jednostavno, dovedem ženu koja je meni vizuelno interesantna. Pitam je šta je radila ili videla danas. I ona mi kaže: `Šetala sam, a onda srela starca koji je izgledao dosadno i umorno.` I ja onda, u kolorit koji sam već zamislio, dovedem dosadnog starca da se kreće umorno, reče Anderson i samog sebe zasmeja.

Na opasku da nikako više ne bi mogao da snimi realistični film, Anderson na pitanje da li sebe doživljava kao reditelja ili slikara filma, kaže: Kada sam bio mlad imao sam samo jednu želju da budem pisac, novi Alber Kami, jer sam zaista obožavao njegov roman Stranac. Ali krajem šezdesetih, krenuo je taj neverovatan period u istoriji filma. Počeo je ruskim talasom. Nastavio se u Poljskoj sa Vajdom, a potom u Čehoslovačkoj sa Jiržijem Menclom i Formanom, pa preko Italije i Francuske sa čitavom plejadom sjajnih autora, do Britanije koja je imala slabiji ali ne i zanemarljivi rezultat. To je bio period novog smera u filmskoj umetnosti. Tako sam tada odlučio da želim da budem režiser a ne pisac, međutim, kada sam upisao filmsku školu, shvatio sam da je jezik slika najbitniji za film. Pre scenarija, pre priče, vi morate videti slike. To je bio čar novog filmskog talasa i u mojoj viziji filma, ostao je do danas.

Dok priča, Anderson pokazuje crteže novog filma. Oslikani su olovkom, a onda je svaki papir pažljivo stavljen u celofan, sa naznakom kako scena treba da izgleda. Pokazujući, Anderson ističe da faza priprema novog filma podrazumeva i pisanje delova scenarija i crtanja nekih scena, za koje scenario ne postoji. U vremenu kada autori mahom razmišljaju o narativu, Anderson se postavlja kao usamljeni jahač savremenog filma, čiji je akcenat na formi i konceptu, a ne klasičnom filmskom pripovedanju.

Svoje filmove doživljavam i vidim kao fragmente. NJih ne čine linearni narativi. Meni su fragmenti daleko bogatiji i više me inspirišu. Zato su mnogo više u vezi sa životom. Jer život čine fragmenti, a ne jedna priča. Priča kao takva, daleko vas više prisiljava i obavezuje, nego fragmentni u kojima ste potpuno slobodni. I naravno snovi. Zato volim snove.
LJubazno se nasmejavši, Anderson se vratio u svoj radni prostor, preplavljen knjigama od poda po plafona. Zatvorivši vrata za sobom, ostavio nas je u nedoumici kakvi se snovi razvijaju iza tih masivnih, teških vrata.