Greške su u sistemu, ne samo u kasi

Foto Dalibor Danilović

Činjenica da nam je novac namenjen zdravstvu više nego skroman već godinama služi kao sasvim dobar alibi za sve probleme sa kojima su susrećemo u pokušaju da se lečimo ili, još bolje, izlečimo. Da li je baš tako? Recimo, moždani udar je Srbiji jedan od najvećih uzročnika smrti, ali smo jedinstveni po tome što imamo specijalizovanu bolnicu koja je u mogućnosti da uz najsavremenije procedure ne samo smanji smrtnost već i obezbedi život bez invaliditeta mnogim pacijentima. Ali, u praksi se to dešava deset puta ređe nego što bi trebalo jer, kako objašnjava dr Milan Savić, neurolog i direktor bolnice Sveti Sava, greške postoje i u sistemu a ne samo u kasi. I dodaje: Mi smo razvili nove terapijske procedure, ozbiljne i interventne u oblasti moždanog udara, ali one mogu da se primene u jednom vremenskom okviru, a nama se dešava da pacijenta dobijamo 12 sati nakon moždanog udara kada više nema specifične terapije. Intravenska tromboliza, koja je zlatni standard, mora da se primeni u roku od četiri sata, a što pre to bolje. Mi u tom terapijskom prostoru dobijamo oko pet, najviše do 10 odsto pacijenata, dok u razvijenim zemljama pacijent stiže za 80 do 90 minuta od početka prvih simptoma.

Pa gde su vam do tada pacijenti?

Kod kuće. Ponekad pacijenti ne prepoznaju ili ignorišu svoje simptome, ali je veći problem kada se obrate primarnoj zdravstvenoj zaštiti, a ne Hitnoj pomoći. Ili, kada se obrate Hitnoj pomoći, a ona ne odradi posao kako treba jer ga ne tretira kao prvi stepen hitnosti, što je svuda u svetu obavezno. Dešava se da pacijenti dobiju savet: popijte aspirin i lezite, pa se javite za par sati ako vam nije bolje. Prva linija lekara ponekad ne prepozna bolest mada to uopšte nije teško. Takođe, postoji ukorenjena predrasuda da služba Hitne pomoći mlađe pacijente sa moždanim udarom upućuje u Urgentni centar a sve starije od 65 godina u bolnicu Sveti Sava. Taj stav nema stručno utemeljenje, osim u sasvim malom broju pacijenata.

Da li je ta vrsta propusta uobičajena za naše zdravstvo ili je vezana samo za moždani udar?

Koronarne jedinice su veoma dobro povezane i koordinisane, u svakom momentu se zna u kom KBC-u ima koliko mesta i gde je potrebno uputiti pacijenta. Ali ta služba je mnogo ranije organizovana, dok je za poslednjih 10 godini formirano dvadesetak ili manje jedinica za moždani udar na teritoriji Srbije. Morao bi da postoji telefon na koji se javljaju samo pacijenti sa moždanim udarom, da se u svakom trenutku zna gde pacijenta poslati i služba trijaže bi morala da bude ozbiljno organizovana. Sa napretkom tehnologije, došli smo do toga da možemo da pomognemo pacijentima, ali smo i dalje ostali nevidljivi. Problem je i što još uvek nemamo državnu strategiju za borbu protiv moždanog udara kao što postoji za maligne ili kardiovaskularne bolesti, a na vrhu smo po broju novoobolelih. Potrebno je umrežiti Srbiju jer nemamo vremena da transportujemo pacijente do odgovarajućih centara već moramo da osposobimo mnoge bolnice da to rade i da imaju i opremu i stručni kadar.

Kolika je šteta što vam nisu dostupni pacijenti kojima možete da pomognete?

Neprocenjiva. Svake godine imamo oko 25.000 novoobolelih i uz procedure koje imamo možemo da obezbedimo funkcionalnost pacijenata, a mi tu šansu koristimo u manje od 10 odsto slučajeva.Amerikanci, koji sve vole da izračunaju, došli su do podatka da između 60.000 i 70 000 dolara godišnje košta lečenje pacijenta obolelog od moždanog udara. Pa zar nije pametnije uložiti u organizaciju službe za prehospitalno zbrinjavanje i brz transport, što i nije tako teško i zahtevno.

Da li vam zgrada u kojoj radite to omogućava?

Susrećemo se sa problemom sa kojim se svi susreću kada rade u zgradi koja nije predviđena za bolnicu već za kancelarijski prostor. Kada unosite skener ili magnet od šest tona za koje je potrebna zaštita od zračenja, onda se pojavljuje problem gde ćete to da smestite i kako se obezbeđuje pristup. Takođe, nemamo ni dovoljan broj liftova, niti su odgovarajuće veličine. Ovde ne postoji parking, čak nema ni ulaza gde bi u nekom civilizovanom okruženju pacijent mogao iz Hitne pomoći da se premesti na odeljenje. Sve se to obavlja na ulici, između autobuske stanice i škole, što u krajnjoj liniji nije humano. U jednom trenutku pre više godina sam imao ideju da ovu zgradu ustupimo nekom, a da nam se obezbedi duplo manji funkcionalni prostor sa najviše dva sprata, ali nisam našao sagovornika za to.

Da li je tačno da u drugim bolnicama postoje skeneri koji se ne koriste, kojima ističe garancija, a još uvek nisu stavljeni u upotrebu?

Ne znam, verujem da se svi koriste. Problem je što neke bolnice dobijaju skenere pre nego što dobiju sredstva za adaptaciju prostora u koji mogu da ga instaliraju ili što postoji oprema, ali ne i stručni ljudi da rade sa njom. U ustanovama kao što je naša, gde terapijska procedura zavisi direktno od dijagnostike, uobičajeno je da postoje dva skenera. Posedujemo jedan i ako se on pokvari više dana čekamo na popravku. Još veći problem je kad moramo da nabavimo neki rezervni deo za opremu jer to zavisi od Zakona o javnim nabavkama ako insistiram na hitnosti, a jeste hitno jer nema ko da preuzme posao, onda se uvek nađe neko ko to može da smatra koruptivnom radnjom. I ne može neko s 250 postelja i 7.000 pacijenata godišnje da bude tretiran kao neko sa 300. Ova bolnica je 90 odsto zaokružena i mi hoćemo da povučemo najveći deo posla, ali nam je ipak potrebna pomoć jer je između ostalog potreban veći broj monitora za praćenje vitalnih funkcija, kreveta za intenzivnu negu, respiratora, potrebna je nova magnetna rezonanca. Shvatamo da nema novca, vidimo da postoje mnoge zdravstvene ustanove koje nemaju elementarne uslove, nedostaju aparati za zračenje, ali je sve to razlog da se postave prioriteti i ustanovi gde je najpotrebnije usmeriti novac. Potrebno je da znamo od čega se najviše boluje, od čega se najviše umire, šta se promenilo u terapiji, kakvi su najsavremeniji svetski trendovi.



Iako ste bolnica specijalizovana za pacijente s moždanim udarima, nije retko da vam šalju pacijente na samrti sa malignitetom ili sa gerijatrijskom patologijom. Zašto?

Za neizlečive pacijente ne postoje hospisi kao svuda u svetu, a i zakon o zdravstvenoj zaštiti i moral nas obavezuju da deo postelja ustupimo takvim pacijentima. Mi to radimo preko zakonskog broja i mislim da je to ponekad na štetu pacijenata sa moždanim udarom, koji su takođe u veoma teškom stanju a mi smo obučeni da pomognemo baš njima. Problem je što naš zdravstveni sistem nije dobro organizovan jer za palijativno zbrinjavanje koristi usluge ustanove u kojoj mogu da se rade procedure koje su izazov i za veće svetske zdravstvene centre. Na taj način se neracionalno troše resursi.

Kako se osećate kada deo kapaciteta ustupite takvim pacijentima, a onda vas Batut loše oceni jer ste ustanova u kojoj je veliki mortalitet?

Stopa mortaliteta je jedan od parametara uspešnosti rada neke bolnice. Ovo je važan parametar, jer će u budućnosti od procenjene uspešnosti zavisiti stav Ministarstva i RFZO i dodeljivanje budžeta za rad bolnice. Ipak, kao neko ko upravlja ovom bolnicom i ko je zadužen da ona održivo posluje, hteo bih da apelujem na bolje i preciznije izveštavanje o mortalitetu. Upravo zbog toga što ste pomenuli, nije dobro da se mortalitet gleda kao ukupna cifra, bez raščlanjivanja na uzroke koji su doveli do smrti pacijenta. Mi se zalažemo da se uspešnost rada naše bolnice meri u onom delu za koji smo specijalizovani i koji je naša osnovna delatnost, a ne kroz ukupan zbir, u koji ulaze i slučajevi koji ne zavise od nas.