Nama niko ne može pomoći

Foto profimedia.rs

DŽon Majnard Kejnz, čuveni britanski ekonomista, svoju najvažniju knjigu 1936. završio je rečima: Praktični ljudi koji misle da su izuzeti od intelektualnih uticaja, obično su robovi nekog davno pokojnog ekonomiste. Fanaticima na vlasti upravljaju duhovi akademskih piskarala. Previše se pažnje pridaje interesima u politici i ekonomiji, nastavlja Kejnz. Ideje, a ne interesi, su ono što stvarno pokreće svet, ka dobru i ka zlu.

Da je Kejnz bio u pravu posvedočiće naslovna strana Tajm magazina kojom je ovaj ekonomista proglašen za svetsku ličnost godine. Uspeh sam po sebi, ali šta tek reći na to da je to bilo 1964, kada je Kejnz već gotovo dve decenije bio u grobu. Kejnza više nije bilo ali je kejnzijanizam bio na vrhuncu. Prihvaćena je veća uloga države u ekonomiji i posebna pažnja pridavana je fiskalnoj politici. Smatralo se da država može politikom budžetskih deficita podsticati ekonomski rast, a štednjom smirivati eventualno pregrejanu ekonomiju.

Nedugo nakon naslovnice Tajma, Kejnzova zvezda počela je da bledi. Prvo je 1974. Nobelovu nagradu za ekonomiju dobio austrijski ekonomista Fridrih fon Hajek, pobornik slobodne tržišne ekonomije i Kejnzov najveći intelektualni rival iz 1930-ih i 1940-ih. Dve godine kasnije, nobelovac je postao i Milton Fridman, ekonomista iz Čikaga koji je karijeru posvetio pobijanju kejnzijanskih makroekonomskih teorija. Usledile su nagrade nekolicini Fridmanovih kolega i čikaška škola ekonomije, do tada već etablirana u akademiji, postala je uticajnija i u vođenju ekonomske politike.

Hajek, Kejnzov prvi rival, ostaće upamćen kao ključna figura austrijske škole ekonomije. NJegov doprinos je fundamentalan, ali više usmeren na političku ekonomiju i mikroekonomsko razumevanje prednosti slobodnog tržišta. Kad je u pitanju makroekonomija, Kejnz i Fridman se bezbedno mogu proglasiti najuticajnijim misliocima 20. veka. Škole njihovih sledbenika, kejnzijanaca i monetarista, izdiferencirale su se na različitim viđenjima uzroka američke Velike depresije 1930-ih godina i rešenja za nju. Pitanja uzroka i rešenja krize pretvorila su se vremenom u opštija teorijska pitanja efekata fiskalne i monetarne politike. Kad je 2008. svet zahvatila najveća ekonomska kriza posle 1930-ih, do danas, kad je ona zalečena ali ne i prevaziđena, dijagnoze nastanka nove krize i recepti izlaska iz nje biće svrstani oko istih dilema.

O kejnzijanizmu se uglavnom zna da preporučuje veću ulogu države u tržišnoj ekonomiji, ali za stvarno razumevanje Kejnzove makroekonomije ključno je imati na umu jednu reč: tražnja. Prema kejnzijanskom pogledu na svet, glavni pokretač ekonomije su kupci. U vreme ekonomskih kriza i potresa tražnja presahne, jer su ljudi uplašeni, a privrednici pesimistični. Umesto da kupuju ili ulažu i jedni i drugi se uzdržavaju i štede. Iako je za svakog od njih pojedinačno u uslovima krize to pametna stvar, za sve kolektivno je loše, jer destimuliše ekonomiju. Niža potrošačka tražnja obeshrabruje privredu koja nema kome da proda, a tako sputana privreda onda zauzvrat prestaje da stvara tražnju, jer napušta projekte i otpušta ljude.

U opisanoj pojavi je Kejnz našao mesto za konstruktivnu ulogu države. Kad niko drugi neće da troši, to može uraditi država. Većim budžetskim deficitom, potrošnjom na gotovo bilo šta, država može sama kreirati tražnju, koja će onda pokrenuti privredu. Tako podstaknuta privreda će zauzvrat kreirati novu investicionu i potrošačku tražnju i time se začarani krug štednje i recesije pretvara u pozitivnu spiralu potrošnje i ekonomskog rasta.

Kad je Milton Fridman 1950-ih počeo da izražava sumnju u kejnzijansku teoriju, u tome je bio usamljen. Svi njegovi sledbenici su, kako je sam kasnije govorio, tada mogli da se okupe u jednoj telefonskoj kabini. Dvadeset godina kasnije stvar se preokrenula i Fridman je i pored beskompromisnog zalaganja za slobodno tržište, što među intelektualcima čak ni u Americi nikad nije bilo posebno popularno uspeo da ubedi najveći deo akademije u drugačiju priču. Naime, kad je prikupio i uporedio podatke iz 1930-ih i čitave ekonomske istorije SAD, Fridman je našao sledeće: apsolutno najvažniji uzrok svih privrednih kretanja u ekonomiji su kretanja novčane mase. Veliku depresiju je svojom nekompetentnošću stvorio FED, američka centralna banka, jer je 1930-ih dozvolio da količina novca u ekonomiji opadne za trećinu. Privreda nije stala zbog iracionalnog smanjenja potrošnje, već zbog veštački izazvane nelikvidnosti. Veliku depresiju nije okončala veća državna potrošnja i naročito je nisu okončale pogubne Ruzveltove politike kontrole i podržavljenja već ju je okončao FED, kad je opadanju novčane mase konačno stao na put i pustio je da se oporavi.



Uz rizik drastičnog pojednostavljenja, poglede suprotstavljenih makroekonomista možemo sumirati ovako. Kao uzrok kriza Kejnz je označio moguću neracionalnost tržišta, a kao izlaz iz njih fiskalnu politiku u vidu deficitarne potrošnje. Fridman i monetaristi videli su monetarnu politiku i kao uzrok kriza i kao način izlaska iz njih. Krize nastaju kad centralna banka pogreši na strani preterane restriktivnosti. Izlaz iz njih je sprečavanje deflacije i vraćanje na neutralnu ne i inflatornu monetarnu politiku.

U akademskoj ekonomiji se u međuvremenu mnogo pisalo i mnogo dešavalo, ali kad je 2008. buknula finansijska, a zatim i svetska ekonomska kriza, oživele su iste stare linije podele. Makroekonomisti su debatovali, a političari širom sveta predlagali rešenja po receptu kejnzijanaca i monetarista.

Prvo je oproban kejnzijanizam. Američki, evropski, kineski i drugi svetski kejnzijanci su svoju politiku imali prilike da isprobaju 2009. Obamina administracija i Kongres su te godine usvojili paket od 787 milijardi dolara fiskalnog stimulansa, Kina je uradila nešto sličnog relativnog obima, a evropske zemlje isto to, u nešto skromnijoj meri. Budžetski deficiti su dostizali i 10 odsto BDP-a, a novac je trošen na sve, od infrastrukture do socijalnih davanja.

Danas nećete naći mnogo kejnzijanskih ekonomista koji to priznaju, ali sve ukazuje na to da politike fiskalnih podsticaja nisu dale očekivane rezultate. Ključni pokazatelji su osetno podbacili u odnosu na projekcije. U SAD, gde su imali najdetaljnije projekcije, nezaposlenost je trebalo da brzo posle stimulansa padne, a u stvari je još više porasla. Kasnije će ekonomisti kejnzijanskih uverenja tvrditi da su za to krive loše projekcije, a ne stimulansi po sebi, ali indikativno je da nakon prvog talasa stimulansa nijedna zemlja nije nastavila sa ovom politikom. Neminovno je da povećana državna potrošnja u kratkom roku donekle podstakne realnu privredu, ali pitanje je da li se time zaista kreira nova vrednost. U makroekonomiji se rezultati ne mogu precizno meriti, ali jedno je izvesno: danas praktično niko ne predlaže novi fiskalni stimulans. Tokom 2009. tvrdilo se da je kejnzijanizam ponovo u naletu, a izloge svetskih knjižara preplavile su nove Kejnzove biografije. Sada se ta literatura retko viđa.

Šansu je zatim, u jednom svom obliku, dobio Fridmanov monetarizam. FED, a onda i centralne banke Engleske, Japana i drugih zemalja, sprovele su politike kvantitativnog popuštanja. Prevedeno na svakodnevni jezik, centralne banke odštampale su mnogo svežeg novca. U pozadini ove ideje je teorija da je opšta recesija bila izazvana i produžavana restriktivnom monetarnom politikom, na sličan način na koji je FED nepažnjom izazvao Veliku depresiju. Uloga monetarnih ekspanzija bila je da to ispravi.

Kako je moguće da je monetarna politika bila restriktivna, kad je poznato da su svetske kamatne stope već godinama izuzetno niske, često blizu nule? Ovde je ključan još jedan Fridmanov uvid, a to je da, nasuprot uvreženom mišljenju, kamatne stope nisu dobar indikator pravca monetarne politike. Prvo, kamata u sebi uvek uključuje očekivanu inflaciju. Ako je kamatna stopa visoka, to ne znači da je monetarna politika danas restriktivna, već da je monetarna politika prethodno bila ekspanzivna, što je stvorilo očekivanja više inflacije i ugradilo ih u kamatu. Isto tako, niske kamate poslednjih godina zapravo ukazuju na prethodno restriktivnu monetarnu politiku koja je stvorila deflatorna očekivanja. Drugo, ako restriktivna monetarna politika gurne privredu u recesiju to onda gura i realne kamatne stope nadole. Privreda je pesimistična, manje je investicija i tražnja za kreditima je manja. Iz oba razloga niske kamatne stope mogu ukazivati i na restriktivnu, a ne ekspanzivnu monetarnu politiku.

Ovakav tretman kamata je dosta kontraintuitivan i zato ni u stručnim krugovima često nije dovoljno shvaćen. Lideri Evropske centralne banke (ECB) su, sva je prilika, sve do prošlog meseca propuštali da ovo sagledaju. Zavarana niskim kamatnim stopama ECB se u vreme najveće krize, kontraproduktivno, plašila inflacije. Zbog takvog stava vodila je nepotrebno restriktivnu politiku i gledala da povisi kamate. Dužnička kriza evrozone je realnost nastala prekomernim zaduživanjem nekih država, ali restriktivna politika ECB je proteklih godina ograničavanjem likvidnosti ovu nevolju dodatno pogoršavala. Konačno je, prošlog meseca, ECB okrenula list i otpočela sopstveni program kvantitativnog popuštanja.

Razumljivo je da su talas kvantitativnih popuštanja centralnih banaka u svetu od samog početka pratila upozorenja od moguće inflacije. Do inflacije nije došlo i svet je i dalje ispod uobičajenog trenda cenovnog rasta. Dugoročne kamatne stope su i dalje izuzetno niske, što pokazuje da tržišta ne očekuju inflaciju ni u jednoj od važnijih valuta. Programi kvantitativnih popuštanja i nisu imali za cilj inflatorni rast, već iskorenjivanje deflatornih tendencija. Monetarizam je poznatiji po borbi protiv inflacije nego deflacije i sam Fridman je najveći deo karijere proveo u borbi protiv inflatorniih politika FED-a iz 1970-ih. Ali to ne menja činjenicu da centralne banke mogu da pogreše na obe strane, na inflatornoj i na deflatornoj, koja pogađa i realni sektor. Savremeni monetaristi misle da su proteklih godina, kao i 1930-ih, grešile na deflatornoj strani. A ECB je u tome prednjačila.

Srbija, iz nekoliko razloga, nema mnogo prostora za samostalnu makroekonomsku politiku i eksperimentisanje, bilo sa kejnzijanskim, bilo sa monetarističkim idejama. U vreme zamaha kejnzijanizma 2009. i 2010, mogli su se od domaćih ekonomista i političara čuti predlozi politika veće budžetske potrošnje radi fiskalnog podsticaja. To bi bilo vrlo pogrešno, čak i prema premisama samog kejnzijanizma. Kao mala i otvorena ekonomija, Srbija dosta uvozi i veliki deo stimulansa bi se odmah prelio u uvoz. Trošak stimulansa ostaje državi, a korist deli po zemljama iz kojih Srbija uvozi. Srbija, inače, već ima visoke budžetske deficite i samim tim vodi neplaniranu politiku stimulansa. U tom procesu se državni dug nagomilao do kritične granice, a da je koristi od takve politike teško detektovati.

Ni za monetarnu politiku nema mnogo prostora. Rezervna valuta i paralelno merilo vrednosti u Srbiji je evro i u dinar se nema mnogo poverenja, što ograničava domet mera Narodne banke Srbije. Svaka dinarska ekspanzija prelila bi se direktno na cene i kurs. Međutim, upravo zbog uloge evra i povezanosti sa evropskim finansijskim tokovima, nova, ekspanzivnija politika ECB imaće uticaja u Srbiji. Evrozona već ovog meseca beleži bolje pokazatelje likvidnosti i rasta. Jedan deo toga preliće se na Srbiju i to je, u kratkom roku, povoljna okolnost.
(Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Meri u Severnoj Dakoti, SAD i autor knjige Svetska ekonomska kriza: dileme i rešenja)