Sačuvati identitet Beograda

Foto Vesna Lalić

Gabrijel Raul Penja je alhemičar. Pretvara plinare u pozorišta, muzeje u stambene zgrade, poslovni prostor u javni. Urbanističkim rečnikom, ovaj Holanđanin čileanskog porekla revitalizuje objekte koje su usponi tehnologije, padovi ekonomije ili meandri politike bacili na gradski otpad. U Srbiju ga je pozvala Nacionalna alijansa za ekonomski razvoj, kako bi našao novu svrhu Domu vojske u Vršcu, ali mu je Savamala, najizmučeniji komad centra Beograda, gde smo ga odveli da bismo je videli stručnim, a svežim očima, okupirala pažnju uspešno kao što su nju okupirali umetnici. Budući da su se posvuda vijorile zastave koje objavljuju da smo u zoni budućeg Beograda na vodi, razgovor je brzo zaplivao u tom pravcu.

Teško je pričati o njemu jer je taj projekt i urbanistički i arhitektonski i politički. Svaki grad na svetu se razvija. Neki se grade korak po korak, a drugi pokušavaju da skaču. U urbanom je planiranju najvažnija razmera razvoja, i ona najčešće određuje da li će biti uspeha ili neće. Shvatam da se ,Beogradom na vodi želi podstaći razvoj grada, ali kada pogledam njegove makete, osećam se izgubljenim; izgubljenim u razmerama projekta. Ni ne znajući sve njegove detalje, osetio sam da je jednostavno prevelik. Na maketi nema ljudi, nema građana Beograda.

Gde je tu beogradsko tkivo?
Penja slikovito objašnjava da bi Beograd na vodi imao smisla u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, u pustinji kojoj treba dati fizionomiju, ali ne u gradu koji već ima istoriju.
Beograd ima prostora za napredak, i u tom smislu potpuno razumem potrebu za razvojem obala. Ima, međutim, i osobenosti karaktera; ima stari grad, novi grad, vodu, brda, parkove, crkve, gustu koncentraciju fakulteta. Razvoj mora da ide ruku podruku sa razmerama grada i potrebama žitelja. Ne možeš preslikavati identitete sa drugih lokacija, a upravo sam to pomislio kada sam video maketu ,Beograda na vodi. LJudi sa strane mogu da razmišljaju o gradskom tkivu, ali lokalne arhitekte ga znaju. Političari, gradske uprave, moraju da znaju gde žele da stignu, što nije lako kada investitor sa strane donese mnogo novca, ali Beograd može da stvori obale za sve i za posao, i za turizam, i za građane.


Urušenu zgradu na početku Ulice braće Krsmanović arhitekta je gledao sa južnjački neskrivenim oduševljenjem.
Otvorenost ove zgrade baš je ono o čemu pričam vidiš šta je iza fasade. Ovde, na primer, napraviš stepenište, ne mora čak ni lagodno da bude, i dobiješ novi gradski svet u koji može da se uđe, a koji može da služi i biznisu i umetnosti. Stavimo, recimo, platno na vrh, umesto krova; svi legnemo i gledamo na njemu filmove gledajući u nebo. Moja arhitektura počiva na tome da se javni prostor stopi sa gradskim životom, i to mi nedostaje u Beogradu, a falilo mi je i u Vršcu.

Kod vas se javni prostor zaustavlja pred svakom fasadom, a poenta je arhitekture napraviti nešto za ljude. Svi živimo u arhitekturi. Zbog toga sam je, naposletku, i studirao zato što utiče na svakodnevni život.

Kako ta gradnja za ljude izgleda na primeru Vršca, koji se na konkursu Nacionalne alijanse za ekonomski razvoj izborio za Penjinu ruku?
Dom Vojske u Vršcu ima unutrašnje dvorište sa divnim starim drvećem, a ispred njega je trg sa monumentalnim prikazom gradske istorije, pesnicima, šahistima, i sve to mora da nađe mesta u projektu. Zgradu ćemo ispuniti privremenim programima razmišljamo o hrani, vinu, muzici i knjigama i videti da li tako možemo da finansiramo njenu revitalizaciju. Uvek moramo da se pitamo za koga to radimo. Mnogi razmišljaju samo o turizmu. Dobar je turizam, on donosi novac, ali nije li bolje graditi za stanovnike samog grada, za sebe? Doći će i turizam.

Urbanistička alhemija zbilja je kreativna igra. Pokojna amsterdamska plinara, čija je revitalizacija poverena Penjinom birou, zaštićena je zakonom kao istorijski značajan kompleks. Spolja, dakle, nije smeo ništa da dira. Zato je nacrtao zgradu unutar zgrade.

Ograničenja su bila jasna ne diraj fasadu, ne diraj krov, i tako dalje. E onda napraviš kutiju unutar kutije, kutiju koja je samodovoljna, ima sopstveni identitet. Ta je naša pokretna kutija i teatar i plesni klub zatvorena kada je pozorište, a otvorena, tako da nudi pogled na originalnu strukturu, kada služi plesu.
Kreativnost, podvlači Penja, uvek dolazi sa dna, i zato je, smatra, jedina dobitna kombinacija koliko god zvučala utopijski u svetu maroderskog kapitalizma da ideje daju ljudi, a novac finansijeri.

Smešno je što o tome pričamo baš usred budućeg ,Beograda na vodi, klasičnog projekta ,odozgo. LJudi su sa novcem doneli i plan, i ,evo vam, na. A mora se naći srednji put. I kada ideje dođu ,odozdo, to je i dalje posao, i ljudi od ideja žele da zarade, da prežive. Bitno je da gradeći odozdo možemo da naučimo i postignemo mnogo više, jer je taj sistem otvoreniji biraš svoj način rada, svoje saradnike, svoj identitet, umesto da budeš obavezan da pratiš tuđa pravila. Uvek postoje zakoni koje moraš da poštuješ, možda i strogi zakoni, kao u amsterdamskom projektu, ali je rad odozdo kreativniji baš u mogućim rešenjima borbe sa zakonima.



Penja arhitekturu predstavlja kao prolazak između Scile i Haribde: ako imaš samo ideju, progutaće te prazni džepovi; ako imaš samo novac nasukaćeš se na nedostatak mašte.
Rad koji bi bio samo ,odozdo nikada ne uspeva, suviše je teško, ali je i strog rad ,odozgo, hvala bogu, pomalo istorija zbog ekonomske krize. Bit je investiranja u brzom povratku uloženog, ako gradiš stanove, gradiš ih da bi ih prodavao. Mnogi investitori nemaju strpljenja, a radom odozdo profit stiže mnogo kasnije. Ništa, međutim, nije manje profitabilno od prazne zgrade, i zato je bolje imati plan sa raznovrsnim fazama, poput onog koji spremamo za Vršac, i koji nam je uspeo u Roterdamu. Tamo smo železnički vijadukt pretvarali u mali tržni centar, a već nakon prve faze bili smo nova kreativna žiža Roterdama, jer smo stalno nudili nove aktivnosti. Bili smo u svim časopisima, i kada smo počeli drugu fazu, svako je hteo da sarađuje, i projekt je postao samoodrživ, imao je sopstveni kapital. Taj model funkcioniše svugde, u NJujorku, u Holandiji, u Francuskoj; radiće i u Srbiji. Važno je da kažeš ,polako, stići ćemo do profita.

Takođe, nije bitna samo zgrada, već i šta je oko nje. Nekada zgrada može da bude zaista ružna, tako ružna da niko neće da je kupi, ali njenu okolinu možeš učiniti savršenom, pa će ljudima i zgrada postati privlačna. Zgrada je nekada seksepilna po sebi, nekada je takvom čini okruženje, a nekada program.
Najteže je, zaključuje Penja, imati pravo stanje svesti za gradnju. Kada god je novac tema, teško je imati ga, svejedno da li si u Italiji, Holandiji ili Srbiji.

Svaki grad ima kreativne ljude, samo ih mnogi ne koriste. A ako ljudi dobiju priliku, biće odgovorni. Umesto da kažu ,to je njihova zgrada, baš me briga, reći će ,bio sam deo ovoga. Već i zbog toga arhitektura ne sme da isključuje ljude, mora da bude za sve.

Jasno je zašto se i ove reči odnose na Beograd na vodi, ali Gabrijel Raul Penja mu se poslednjom rečenicom vraća i eksplicitnije.
Beograd još ima istoriju koja je deo grada. Ona nije inkorporirana u prirodni gradski život, ljudima još nije ,pred očima. Sve te zgrade masivnih pojava sa lepim ukrasima bile bi sjajne ako bi bile kompletno pristupačne, a ne dostupne samo određenoj grupi ljudi, kao što je slučaj sa fakultetima. Glavni izazov koji bih imao ovde bio bi upravo ukomponovati istoriju grada sa savremenim životom. Tu vidim mnogo mogućnosti, ali i nesigurnosti.