Novi kineski zid

Foto profimedia.rs

Kada je jesenas objavljeno da Kina osniva Azijsku infrastrukturnu investicionu banku (AIIB), ta vest nije naišla na oduševljenje. Vašington je ovaj potez shvatio kao ugrožavanje pozicija Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, a ni Tokio nije bio previše zadovoljan konkurencijom Azijskoj razvojnoj banci, kojom dominira Japan. Poruke zabrinutosti stigle su sa najvišeg mesta, Barak Obama je u novembru na samitu Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje u Pekingu naglasio da banka mora biti transparentna, odgovorna i istinski multilateralna, te da se mora držati istih pravila koja važe za Svetsku banku, MMF i Azijsku razvojnu banku.

Tada se još činilo da Peking ne može dobiti veću podršku na Zapadu, Vašington je smatrao da može da računa na svoje evropske saveznike, a preterano oduševljenje kineskim potezom nije pokazao ni Sidnej. Toni Abot je, kako sada podsećaju mediji, tada prilično mlako reagovao Šest meseci kasnije, međutim, na spisku zainteresovanih nalazi se tridesetak država, među njima i šest evropskih. Molbu za primanje među osnivače prvo je podnela Velika Britanija, najverniji američki saveznik, a za njom i Francuska, Nemačka, Italija, Švajcarska i Luksemburg. Australija je sada takođe zainteresovana, kao i Novi Zeland. Sidnej nudi 2,3 milijarde dolara za osnivački kapital banke.

Osnovni cilj AIIB banke trebalo bi da budu infrastrukturni projekti u Azijsko-pacifičkom regionu, pre svega u energetici, saobraćaju i telekomunikacijama, kako bi se potpomogao razvoj. Kineski predsednik Si Điping podsetio je na poslovicu Ako želiš da se obogatiš, prvo izgradi puteve, navodeći da je to najbolji opis značaja infrastrukture za razvoj. Nova banka finansiraće izgradnju puteva, pruga, elektrana i telekomunikacione mreže radi jačanja ekonomija u regionu.

Zemlje regiona, od Laosa, Vijetnama, Kambodže, preko Singapura, Malezije, Indije do Katara, Kuvajta, Saudijske Arabije, već su potpisale memorandum o razumevanju. Peking je najavio da će obezbediti 50 milijardi dolara za osnivački kapital, dok se još toliko očekuje od privatnih kreditora. Prema podacima Azijske razvojne banke, ulaganja u infrastrukturu u regionu zahtevaće u narednih pet godina oko osam biliona dolara, dok ova banka može da obezbedi oko deset milijardi dolara godišnje.

Vašington je ostao zatečen odlukom Londona, ali i drugih evropskih zemalja da podrže kinesku banku, ali nije uspeo da promeni odluke evropskih vlada. Mi smatramo da je to u nacionalnom interesu Velike Britanije, izjavio je portparol premijera Dejvida Kamerona, kao odgovor na američke primedbe. Biće trenutaka kada ćemo imati različit pristup (od SAD).

Americi nije ostalo ništa drugo do da izrazi nadu da će Britanija upotrebiti svoj glas kako bi se AIIB držala visokih standarda, onakvih kakvih se drže MMF i Svetska banka. Iz Londona je, naravno, stigla poruka da će insistirati da se novoosnovana banka drži procedura u poslovanju i mehanizama za njihovo nadgledanje. Bela kuća ipak nastavlja da insistira na uzusima upravljanja koji važe i u drugim bankama, sumnjajući da je Peking spreman da te standarde ispuni. Kina neće biti jedina zemlja koja će donositi odluke o upravljanju bankom, izjavio je Lu Đivej, kineski ministar finansija. Ona će, kako je rekao, biti zasnovana na multilateralnoj finansijskoj saradnji.

Kao članica Svetske banke i Azijske razvojne banke, Kina će nastaviti da podržava njihov rad u cilju smanjenja siromaštva, rekao je Lu. Cilj nije da se zameni Svetska banka, MMF ili Azijska razvojna banka. AIIB neće biti konkurent nego će delovati tako da upotpuni njihov rad. Ali upravo tu je i problem. AIIB se u Americi doživljava kao direktni konkurent Svetskoj banci i novi način Pekinga da proširi svoj uticaj u Aziji. Zato su već poslate poruke državama da dobro razmisle pre nego što se priključe novoj banci.

Ključ je, međutim, u tome što su vlade, uključujući i evropske, već dobro razmislile i nije bilo teško zaključiti da je investiranje u kineski bum isplativo. Očekuje se da AIIB bude uspešna institucija, pa je poželjno biti među osnivačima i omogućiti eventualno učešće sopstvenih korporacija u projektima koji se najavljuju. Pokošene krizom evropske zemlje takođe žele da budu deo kineskih ekonomskih planova koji mogu da im donesu nove poslove, zaradu, ali i uticaj u AIIB.

Strahovanje za pozicije Svetske banke i MMF-a sada je sasvim opravdano. Ekonomije u usponu već su dugo nezadovoljne načinom na koji ove institucije funkcionišu. Pokušaji reforme su spori, a države koje su ostale van ključnih mesta na kojima se donose odluke, čini se, više nemaju strpljenja. Dosadašnje institucije nisu se pokazale previše uspešne ni u ekonomskoj krizi, pa je kineska ponuda došla kao šansa da se ekonomije oporave ili nastave svoj razvoj na efikasniji način.

Vašington je zaista u pravu kada AIIB doživljava kao pretnju i opasan izazov najsnažnijim svetskim finansijskim institucijama. Moć više neće biti koncentrisana na nekoliko mesta koje kontroliše Amerika i sa kojih može da diktira pravila čak i svojim saveznicima. Koliko je kineski potez ozbiljan izazov dosadašnjim odnosima na svetskoj finansijskoj sceni svima je jasno, pa su čak i Japan i Južna Koreja, koji su odmah najavili da neće biti deo nove banke, sada spustili loptu. Uprkos tome što Tokio u novoj banci vidi rivala Azijskoj razvojnoj banci, već su stigli nagoveštaji da su dve banke u pregovorima i da bi mogle da sarađuju. U međuvremenu na Forumu za razvoj Kine u Pekingu, Kristin Lagard, šefica MMF-a, izjavila je da postoji veliki prostor za saradnju MMF-a i AIIB. kao da veruje da će i Svetska banka sarađivati sa AIIB. Ukoliko sve bude išlo onako kako je Peking planirao, bez obzira na konkurenciju, nezadovoljstvo i strahovanja, teško da će biti moguće ignorisati AIIB.
Rok za države da se izjasne da li žele da budu deo nove banke je 31. mart. Za tada je najavljen i sastanak članica u Kazahstanu.


Foto profimedia.rs

Kontraproduktivno protivljenje SAD

Ako ne možeš da ih pobediš

Kada je Velika Britanija pristala da bude jedan od osnivača Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB), predvođene Kinom, većina novinskih naslova fokusirala se ne na samu vest, nego na tenzije koje je ovakva odluka izazvala između Britanije i SAD. Jedan visoko rangirani američki funkcioner Britance je optužio za konstantno ugađanje Kini, što nije najbolji način da se postupa sa silom u usponu. A zapravo SAD zagovaraju pogrešan pristup.

Britanskoj štampi je ova diplomatska čarka dala priliku za plasiranje kritičkih stavova onih koji smatraju da vlada u Londonu treba da zauzme oštriji kurs prema Kini. Ti kritičari smatraju da je britanska vlada morala snažnije da podrži prošlogodišnje proteste u Hongkongu i da nije trebalo da se distancira od dalaj-lame (kao što je izgleda učinila) tokom posete premijera Dejvida Kamerona Kini 2013.

Svakako da Britanija treba da se zauzme za svoje interese, ali nema razloga zbog kojih bi trebalo da se konfrontira s Kinom oko onoga što su njene unutrašnje stvari - posebno u slučaju Hongkonga, gde je uticaj izgubila još onda kada je pristala da ga 1997. vrati pod kinesku kontrolu. I Sjedinjene Države bi postupile mudro ako bi prestale da se opiru činjenici da se svet promenio. Američki Kongres još nije ratifikovao sporazum iz 2010. kojim se Kini i drugim velikim ekonomijama u usponu daju veća glasačka prava u Svetskoj banci i MMF-u. U međuvremenu, taj sporazum je ionako zastareo; u poređenju s vremenom kada je dogovor postignut, kineska privreda je danas skoro dvostruko veća.

Američko, kao i oklevanje Francuske, Nemačke i Italije da silama u usponu omogući uticaj u etabliranim finansijskim institucijama proporcionalan njihovoj ekonomskoj moći, kontraproduktivno je. Takav odnos dao je podsticaj stvaranju novih paralelnih institucija poput AIIB i Nove razvojne banke, koju su 2014. osnovale zemlje BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika). Britanska vlada postupila je mudro kada je odlučila da se priključi AIIB, dok američka administracija, koja se tome protivi, takvu mudrost ne pokazuje.
Kineska, 10 hiljada milijardi dolara teška ekonomija veća je od francuske, nemačke i italijanske zajedno. Čak i ako njen godišnji rast padne na sedam odsto, kao što se predviđa, Kina će na kraju 2015. svetskom bruto društvenom proizvodu doprineti sa 700 milijardi dolara. Da bi ostvario takav uticaj na svetsku privredu, Japan bi morao da ima godišnji rast od otprilike 14 procenata.

Jedna od malobrojnih pozitivnih posledica finansijske krize iz 2008. jeste jačanje globalne uloge Grupe 20 ekonomski najjačih zemalja; u principu, ona je mnogo reprezentativniji međunarodni forum nego što je G7 ikada bila. Postoji, međutim, i loša strana uspona G20: veliki broj učesnika može da oteža postizanje dogovora i realizaciju dogovorenog.

Trebalo bi unutar G20 oformiti novu G7, i tako Kini omogućiti nivo uticaja koji odražava njen ekonomski značaj i istovremeno od nje zahteva da preuzme i proporcionalni deo odgovornosti za globalna kretanja. Mesto za stolom za Kinu moglo bi da se obezbedi ako bi zemlje članice evrozone, demonstrirajući svoju posvećenost zajedničkoj valuti, pristale da se odreknu svojih zasebnih mesta u tom klubu, u zamenu za jedno koje bi pripalo predstavniku čitave evrozone. Isto tako, i SAD bi konačno morale da se pomire s istaknutijom globalnom ulogom Kine.

Kasnije ove godine, MMF će rekalibrirati specijalna prava vučenja (SPR), valutnu korpu sačinjenu od dolara, evra, britanske funte i japanskog jena. Prema skoro svim kriterijumima SPR bi trebalo da uključi i kineski juan. SAD bi pametno postupile ako se tome ne bi protivile; inače rizikuju ubrzani gubitak uticaja etabliranih međunarodnih finansijskih institucija.
Trebalo bi i da Kongres ratifikuje dogovorene promene u upravljanju MMF-om i Svetskom bankom. Osnivanjem AIIB i Nove razvojne banke Kina i druge ekonomije u usponu stavile su do znanja da neće čekati da im drugi dopuste da se njihov glas bolje čuje. A odluka Britanije da se priključi AIIB - i istovetne odluke Francuske, Nemačke i Italije - pokazuju da u takvom stavu nisu usamljene.
DŽim ONil bivši predsednik Odseka za upravljanje imovinom Goldman Saksa, sada je predsedavajući Tela za reviziju antimikrobiološke otpornosti, koje deluje pri britanskoj vladi
Copyright: Project Syndicate, 2015.