Arhiva

Zalazak dva sunca

Marko Lovrić | 20. septembar 2023 | 01:00
Zalazak dva sunca


Mikailo Bodiroga, pisac poetske proze, četrdeset šest od pedeset godina života proveo je u Savamali. Književni prijatelji Bodirogu su u šali zvali gondolijerom, ali Bara Venecija nikada mu nije bila bara, već lični Beograd na vodi, čak i kada je bila Atlantida. U januaru je iseljen, te je i za njega, kao i za brojne druge stanovnike tajnog grada usred Beograda, Savamala danas izgubljeni raj.

Kontrast

To je naselje bilo kontrast. Kada se u njega ulazilo iz ulice Slobodana Penezića Krcuna, današnje Savske, kao u priči Herberta DŽordža Velsa Vrata u zidu, prolazilo se bukvalno kroz zid i posle dvadesetak koloseka stizalo u naselje koje odudara od svega u Beogradu. Prijatelji koji su mi prvi put dolazili bili su šokirani da takvo što uopšte postoji. Uđu sa ulice pravo u nečije dvorište i iznenade se koliko je tu ljudi, kuća, višespratnica. Bilo je kažu sad trista porodica, trista kuća. Naselje je delovalo kao pupak grada; pošto je amfiteatar, odatle se mogao videti ceo grad, sve markantne tačke iz nekih se delova video toranj na Avali, krstovi na crkvama.

Pupak

Sve nam je bilo lako dostupno, bili smo u centru gradskih kulturnih zbivanja, svugde smo mogli peške do Kneza, do Kalemegdana, do SKC-a, Doma omladine, Akademije, do svih tačaka kulture, a da budemo izolovani od sveta. Osnovno prevozno sredstvo bio je bicikl. Sve do kraja osamdesetih nije postojala uređena biciklistička staza, ali su je zamenjivale mnoge divlje. Ko nije znao za njih, odustajao je od vožnje, a bilo je dovoljno samo da prenese bicikl koji metar i našao bi novi put. Kada su napravili uređenu stazu, imali smo sebičan utisak da su nam oteli romantiku, jer su naše vodile čak i kroz dvorišta, kroz propale firme.



Pastorala


Iz Zemuna smo 1969. stigli pravo u pastoralu. Otac se, kao i mnogi drugi radnici, doselio u Baru jer je tamo bilo skladište firme za koju je radio. Bilo je mnogo firmi, ali je bilo i kuća i jedna mala močvara sa trskom. Priroda je bila neočekivana, sa barskim pticama, šibljem, dudovima, topolama, jasenovima. Između mesta gde je bila moja kuća, na jednoj maloj uzvišici, i obale, bile su smeštene kuće sa baštama i vrtovima. Čak su i ulice imali, ali je to naselje bilo poplavljeno 1965. pa je grad odlučio da ga iseli i naspe.

Divljina

Porušili su kuće, ali su ostavili dvorišta prepuna višanja, trešanja, jabuka, dunja. Te su bašte za godinu ili dve podivljale i pretvorile su u pravu pravcatu prašumu malinjaka i kupinjaka. Bilo je skoro neprohodno, a mi klinci smo tu imali mesto boravka posle škole. Pravili smo kuće kao u Dečacima Pavlove ulice, među bagremovima, topolama, koje u proleće daju mace; celo je nebo bilo prekriveno macama.
Putem pored Ade dolazile su čak i srne, a da ne pričamo o drugim životinjama, vodenim zmijama, kunama zlaticama, pticama. Ptica je bilo neverovatno mnogo, viđali smo čak i odbegle papagaje, koji su dolazili u našu oazu da se sakriju. LJudi su dolazili da beru kupine za džem, u vreme kiša stizali su i berači puževa, baš kao da smo izvan grada, divlji lovci, koji su lovili ptice, patke, vazdušnim puškama; za prehranu, tvrdili su.
Morali smo na dimnjak da stavimo zaštitu zbog roda. Poslednji put sam video rodu pre sedam godina.

Požari

Močvara je uništena na čudan način. Postojalo je skladište starih guma i kada je neko ko je pokušavao da napravi baštu spaljivao staru travu, vatra se proširila na skladište i izazvala neverovatan požar. Nije bilo toliko opasno, koliko je bilo nezgodno što je ceo Beograd gledao crni dim, pa je grad kasnije močvaru sravnio. I prašuma je nestala sličnim putem. U igri dve grupe dečaka, klinac koji je izbačen iz kućice sa drveta vratio se ljut i zapalio kućicu. Požar se opet proširio, pojavio se i u vestima, i onda su došli buldožeri i sravnili i prašumu.

Neizvesnost

Prvi put sam se sa pretnjom iseljenja suočio u drugom razredu osnovne škole, pošto su 1971. iselili nekoliko klinaca iz moje škole. To je bila prva tenzija, a posle nje je napeto bilo non-stop, grad je stalno imao ideju da uvede neki red. Često su nas posećivali ljudi koji su predlagali da se selimo; pričali su nam, na primer, da će naseljem prolaziti linije metroa, to je bilo aktuelno osamdesetih, potom su nam pričali o Europolisu. Kada je Beograd bio kandidat za Olimpijske igre, grad je imao planove da u naselju napravi olimpijsko ili novinarsko selo, pritiskali su nas ljudi koji su dolazili da ispituju, čekali smo vesti, međutim od toga nije bilo ništa. Oni koji su imali loš smeštaj, nadali su se; mi drugi smo se plašili da ćemo morati da odemo sa prostora koji je pripadao nama.

Klizalište

U jednom naletu želje da naprave nešto, nakon poplava 1981, raselili su deo naselja i pokušali da naprave kanal. Nasuli su brda šljunka i napravili nasip i malo jezero. Bilo je veliko, možda veće i od rukometnog terena, pa smo leti po njemu splavarili kao Tom Sojer, a zimi se jezero ledilo, pa nam je bilo klizalište. Brda šljunka su bila toliko velika da smo se niz njih malim skijama spuštali na zaleđeno jezero, i mogli u zaletu da dođemo skoro do reke. Dešavalo se da ljudi propadnu kroz led, da se pokvase, pa i da završe u bolnici, ali nikada se nije desilo ništa strašno, voda nije bila duboka.

Pčele

Bavili smo se pčelarstvom, imali smo dvanaest do petnaest košnica na sprat. Moj otac je baš bio zainteresovan za pčele; kada se pojavi odbegli roj, išao je da ga uzme, da pomogne ljudima da ga sklone od kuće. Ta je masa pčela delovala opasno, ali ljudi su se vremenom navikli. No kako je čišćen deo po deo naselja, bilo je sve više betona, a sve manje zelenila, pa su pčele polako nestajale, ugrožene i zagađenjem i zimom. Iza njih je ostalo trista kilograma voska, toliko smo ga topili. Košnice su bile dodatna dimenzija oaze u centru grada.



Voz

Aprila 1980, dok se iščekivalo da umre Tito, moji su roditelji sadili nešto u bašti imali smo ružičnjak i veliku lozu, baš staru, koju smo zatekli kada smo došli, i koja je davala divno grožđe a moja majka je primetila kako sporednim kolosekom prolazi Plavi voz, očišćen i opran, i onda je mom ćaletu rekla: Ode Plavi voz, mora da je umro Tito. To je bilo koji dan pre 4. maja; voz su, dakle, tu negde držali, sredili ga, i poslali nekoliko dana ranije.

Železničar

Između dva svetska rata Beograđani su se spuštali do Bare Venecije da igraju fudbal, o čemu je pisao nadrealista Đorđe Kostić u knjizi Do nemogućeg, u kojoj Baru opisuje kao neobično naselje. Postojao je FK Železničar, osnovan 1924, mali klub koji nije povezivao samo ljude iz našeg naselja, već iz celog Beograda. LJudi su na njegov travnjak dovodili decu da bi prohodala u bezbednom okruženju, da tamo hodaju, trče, oslobode se; ja sam tamo dve ćerke dovodio. Do stadiona se moglo doći kroz prašumu, a okupljali su se i ljudi koji su puštali zmajeve. Nedavno sam bio tamo sa mlađom ćerkom. I dalje deluje kao amfiteatar, iako su srušili sve okolo i ostala je samo trava.

Sajam

U naselju je postojalo mesto sa koga se moglo direktno ući na Sajam, pa su svi prijatelji dolazili kod mene da uđu na Sajam knjiga ili na druge sajmove, dok nisu stavili bodljikavu žicu oko hala. Provlačili su se da ne bi svakog dana plaćali ulaznice, koje su i onda bile skupe.

Sklonište

Umetnici su se peli na nasukane brodove, i na tim strminama sedeli uz piće da bi našli inspiraciju ili filozofirali. Mnoštvo brodova je u utrobi svašta krilo, olupine su nalikovale Dalijevim slikama i skrivenim ulicama Pariza, dolazili su ljudi koji su želeli da ostanu skriveni, da imaju nešto svoje za šta niko neće znati. Devedesetih su bezbednjaci čuvali mostove, ali vojna policija nije dolazila, pa su ljudi koji su hteli da izbegnu mobilizaciju dolazili da se sakriju, i to smo pretvarali u književne kružoke.

Pivo

Pošto je Savamala bila krcata velikim firmama sa mnogo radnika, jedna je novinska analiza dala rezultat da se u Bari Veceniji nalazi mala prodavnica koja prodaje najveći broj piva u SFRJ.



Sunce

Bara Venecija bila je jedino mesto u Beogradu gde se mogao videti zalazak dva sunca. Zbog izmaglice i prelamanja svetlosti sa obale nisi mogao znati da li je pravo sunce gornje ili donje. Dešavalo se da ljudi pomisle da će zaći donje, pošto je izgledalo veće, i shvatili bi koje je pravo tek kada bi to donje nestalo.

Noć

Svakog radnog dana naselje je vrvelo ljudima i automobilima od sedam do tri, ali je posle tri po podne sve tonulo u tišinu, a noću je nicao tajni grad usred Beograda. Otvarali su se razni klubovi, male diskoteke, a divljih kafana je bilo širom naselja. LJudi su postavljali trupce, prodavali piće, i uvek je sve bilo u redu. Kada su devedesetih propale velike firme, počele su da iznajmljuju prostor sitnim preduzetnicima kao magacinski, pa su stigli i alarmni sistemi i internet-nadzor, jer su preduzetnici često u magacinima čuvali skupe stvari, i onda su u kraju polako počele da se otvaraju i ekskluzivne divlje kafane ogromne kuće sa baštama u koje je klijentela sa kajlama, u džipovima i kabrioletima, dolazila samo na poziv. Sećam se da je jednom čovek hteo da podigne krov kabrioleta, a drugi mu je, iz ne manje skupih kola, odgovorio Ma šta zaključavaš, ovde nema nikoga. Trajalo je dok inspekcije nisu sve pozatvarale.

Haos

Firma 7. juli imala je hektarski plac, propala je, i kada su prošle godine počeli da ruše, prvo su srušili ogradu, i rastinje se probilo na ulicu. Napravili su neverovatan haos.
Kraj je ranije bio izuzetno miran; mračan, jer niko nije održavao ulične svetiljke, ali je zbog silnih firmi, milicionera i čuvara, bilo i bezbednije nego u drugim delovima grada, a tada su kraj preplavili ljudi koji su došli da vide šta može da se uzme. Tih deset dana, dok policija nije sredila situaciju, noću nisi smeo da prođeš naseljem.



Potres

Živeo sam u Bari Veneciji od 1969. do januara 2015. Strašan je udarac bilo to što smo ostali bez kuće. Viđao sam ljude iz naselja kako pričaju sami sa sobom, idu ulicama smršali, ispijeni, iako su dobili relativno dobar smeštaj. Jedan je čovek iz kraja renovirao kuću pet godina, raseljavanje je počelo jedva godinu docnije, i pričali su mi da je plakao kada je došao da uzme nešto što je zaboravio.
Znali smo da je neverovatna sreća živeti na takvom mestu; bilo je to kao kada bi te neko poslao da živiš i radiš u gradu, i da istovremeno budeš i na moru i na reci i na planini. Svakog dana ideš na posao, a konstantno si na godišnjem odmoru. Neverovatan je osećaj bilo to što si skriven od sveta, a u centru si kad god hoćeš, i to je šokiralo ljude koji su se selili. Koliko arhitektura utiče na svest, koliko utiče na život kada promeniš mesto gde spavaš Osećaš da jednom mestu pripadaš, i onda to izgubiš.