Crveni baroni

Foto Petar Dimitrijević

Kada se u prvomajskoj protestnoj povorci u gradu od dva miliona stanovnika pojavi svega dve hiljade ljudi, postoje dve mogućnosti ili nam toliko dobro ide da nam je neprijatno, ili je radnički pokret komatozan. Pošto je prethodna rečenica čista retorska figura, ostaje da se vidi zašto zemaljsko roblje ne ustaje.

Prvi očigledan razlog je razjedinjenost. Skup ispred Doma sindikata, kome smo se pridružili, organizovali su Savez samostalnih sindikata Srbije i Nezavisnost, a ranije ujutru je na Slaviju otišao Novi sindikat Srbije, kome je skup ukrao SPS pedeset njihovih ljudi sa sto zastava. Postavlja se pitanje ko ima pravo da se poziva na nasleđe predratnog radničkog pokreta; SPS svakako ne. A svejedno o čijem Prvom maju govorimo, nije bilo nikakve radikalnosti, dan je obeležen sasvim komemorativno, kaže Miloš Baković Jadžić, član Centra za politike emancipacije, dela sveže formiranog Levog samita Srbije.

To što je svaka stranka koja je od povratka višestranačja brljala po Srbiji lagala da mari za potlačene, još je jedan razlog slabosti levice. Već dvadeset i više godina politička je konfuzija ogromna brka se šta je levica, a šta desnica, time se manipuliše. LJudi su shvatili da u mejnstrim politici nema nikakvih razlika među glumcima. Nedostaje nova politička ideja dovoljno radikalna da bude drugačija i dovoljno realistična da bi bila relevantna.

Nevolja sa autentičnim idejama levice, međutim, u Srbiji je dvokraka em su ih kompromitovali nedostojni čuvari i lažni naslednici, em je faze društvenog razvoja teško ili nemoguće preskakati. Drugim rečima, Srbija za razliku od Grčke ili Španije još nije videla kapitalizam u punom pogonu, dakle sve njegovo zlo, i još se smešno, ali razumljivo nada da bi ovde mogao funkcionisati drugačije nego na ostatku planete.

Grčka nikada nije imala na vlasti leve snage, a imala je neprekinuti razvoj radničkih pokreta, te je tamošnjoj levici lakše da se predstavi kao alternativa. Upečatljiva su i iskustva zemalja bivše Jugoslavije. Nije slučajno što se baš u Sloveniji javila prva značajna postjugoslovenska socijalistička partija, Inicijativa za demokratski socijalizam, koja je već treća po snazi Slovenija je prva izašla iz Jugoslavije, prva je uvučena u ekonomske i političke strukture svetskog kapitalizma, te se prva i razočarala. Potrebno je vreme da se razveju iluzije, da se shvati da meda i mleka nema ni u EU, ni u ruskom kapitalizmu, podseća Miloš Baković Jadžić.

Važna je i jedna semantička nedaća ko sve stoji iza reči radnik? Dvojenje manuelnog i intelektualnog rada proces je koji je trajao čak i u SFRJ, jer su i tada roditelji pretili neposlušnim gimnazijalcima da će ih poslati u radnike. Mladi gradski intelektualci, koji bi trebalo da budu u prvim redovima borbe, nisu svesni da pripadaju radničkoj klasi, da nema razlike između njih koji tržištu ponizno nude svoj mozak i metalostrugara koji ponizno nudi svoje ruke. Levi samit Srbije kaže da će upravo to pokušati da promeni.

LSS je koalicija dvadesetak organizacija formirana 2014, i želja nam je da se razvijemo u socijalni pokret koji bi insistirao da je koren problema u kapitalističkom sistemu proizvodnje. Čine nas raznovrsna udruženja i radnička, i romska i kvir i zelena. U narednom periodu borićemo se protiv mera štednje i privatizacije ključnih javnih preduzeća poput EPS.

U međuvremenu, najsimpatičniji prizor prvomajskog protesta devojčica koja je nosila transparent Biću i ja sindikat dvostruko je pesimističan, jer ne kaže samo da će i ta devojčica morati da se bori, već i da ni tada neće biti radničkog jedinstva.