Nude nam lek gori od bolesti

Foto profimedia.rs

U načinu na koji svetski mediji prate pregovore grčke vlade i njenih poverilaca preovlađuje jedna pogrešna percepcija. Ta zabluda je u uverenju, kako je to Filip Stivens nedavno formulisao u komentaru u Fajnenšel tajmsu, da Atina ne može ili neće - ili ni jedno ni drugo - da primeni program ekonomskih reformi. Onog trenutka kada se ova zabluda predstavi kao činjenica, postaje sasvim prirodno da se u izveštajima ističe kako naša vlada, Stivensovim rečima, traći poverenje i dobru volju svojih partnera iz evrozone.

Realnost pregovaračkog procesa je, međutim, mnogo drugačija. Naša vlada je spremna da primeni agendu koja uključuje sve one ekonomske reforme na kojima insistiraju evropski ekonomski instituti. Osim toga, mi smo jedini u stanju da obezbedimo kontinuiranu podršku grčke javnosti za utemeljeni ekonomski program.

Razmislite šta to podrazumeva: nezavisna poreska uprava; stalni primarni fiskalni suficit; razuman i ambiciozan program privatizacije, u kombinaciji s razvojnom agencijom koja bi upravljala javnom svojinom kako bi se podstakao priliv investicija; istinska reforma penzionog sistema koja obezbeđuje dugoročnu održivost sistema socijalnog osiguranja; liberalizacija tržišta robe i usluga, itd.

Pa, ako je naša vlada voljna da prihvati reforme koje naši partneri od nas očekuju, zašto onda pregovori nisu urodili sporazumom? U čemu je stvar?

Problem je jednostavan: grčki kreditori insistiraju na još oštrijoj štednji i u ovoj godini i nadalje - što je pristup koji će usporiti oporavak, otežati rast, pogoršati dužničko-deflacioni ciklus i, na kraju, potkopati volju i sposobnost Grka da istraju u sprovođenju reformske agende, koja je njihovoj zemlji očajnički potrebna. Naša vlada ne može i neće prihvatiti lek za koji se tokom proteklih dugih pet godina pokazalo da je gori od bolesti
.
Insistiranje naših poverilaca na još oštrijoj štednji je diskretno, ali odlučno. Ono je uočljivo u njihovom insistiranju da Grčka održi neodrživo visok nivo primarnog suficita, veći od dva odsto BDP-a u 2016. i iznad 2,5 ili čak tri odsto u svakoj godini posle toga.

Da bi se to postiglo, morali bismo da privatnom sektoru nametnemo povećani teret poreza na dodatu vrednost, svim penzionerima smanjimo već obezvređene penzije, a niske prihode od privatizacije, usled već depresiranih cena imovine u državnom vlasništvu, da nadoknadimo ekvivalentnim merama fiskalne konsolidacije.

Viđenje po kome Grčka nije dostigla neophodni nivo fiskalne konsolidacije ne samo da je lažno, već je direktno apsurdno. Statistički podaci to ne samo da ilustruju, nego vrlo jasno pokazuju i zbog čega Grčka u godinama posle finansijske krize 2008. nije beležila rezultate kao recimo Španija, Portugalija, Irska ili Kipar. U poređenju s drugim zemljama s periferije evrozone, Grčka je bila podvrgnuta barem dvostruko oštrijim merama štednje. Ništa drugo nije u pitanju.


Foto profimedia.rs

Posle nedavne pobede premijera Dejvida Kamerona na izborima u Velikoj Britaniji, moj dobar prijatelj Norman Lamont, bivši ministar finansija, primetio je kako oporavak britanske privrede podržava tezu koju zastupa naša vlada. On je podsetio da su 2010. Grčka i Britanija, proporcionalno u odnosu na BDP, imale manje-više isti fiskalni deficit. Grčka je 2014. uspela da zabeleži primarni suficit, koji ne uključuje trošak za plaćanje kamata, dok je britanska vlada konsolidaciju sprovodila mnogo postupnije i još nije stigla do nivoa na kome bi opet imala suficit.

U isto vreme, Grčka je morala da se suoči s monetarnim kontrakcijama, koje su se nedavno pretvorile u monetarno davljenje. S druge strane, u Britaniji je Banka Engleska pružala podršku vladi pri svakom koraku. Posledica je da Grčka nastavlja da stagnira, dok je Britanija beležila snažan rast.

Objektivni posmatrači pregovora između grčke vlade i njenih poverilaca ne mogu da izbegnu jednostavan zaključak: ključni problem, jedino što sprečava postizanje sporazuma, jeste insistiranje kreditora na još većoj štednji, čak i na štetu reformskog programa koji je naša vlada spremna da sprovodi.

Jasno je da zahtevi naših kreditora da se štednja pooštri nemaju nikakve veze sa zabrinutošću za sudbinu istinskih reformi ili time da li će Grčka stupiti na održivu fiskalnu stazu. Utvrđivanje toga šta je njihova prava motivacija jeste nešto što treba prepustiti budućim istoričarima - koji će, u to nimalo ne sumnjam, izveštavanje današnjih medija uzimati sa zrnom soli.
Copyright: Project Syndicate, 2015.