Složena raznolikost

Foto građanske inicijative

Proteklih dana, od 4. do 8. juna, Beograđani su videli sve najbolje što je proizvedeno u Prištini najbolji film, najbolju predstavu, najbolje likovne radove, čuli su jedan od najlepših glasova, dobili su prevod najbolje knjige, kako je to rekao književni kritičar Teofil Pančić. Suočili su se i sa najbolnijom temom pričalo se o nestalim ljudima na Kosovu, Srbima i Albancima. Govorile su o tome aktivistkinje koje su godine svog rada posvetile ovom problemu Fahrije Hoti, ispred Udruženja građana Majke Kruše, Nora Ahmetaj, izvršna direktorka Centra za istraživanje, dokumentaciju i objavljivanje iz Prištine, Nataša Kandić, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo, a potresno je bilo čuti Oliveru Budimir, kao predstavnicu porodica žrtava. Tek posle tri i po godine traženja, našla je supruga Radeta Budimira, nestalog i ubijenog na Kosovu. Našla je telo bez glave i sahranila ga. Nije bilo teško složiti se da se taj proces evidentiranja žrtava mora nastaviti, jer se deset godina nije napravio pomak. Stoji se kod brojke od 1.606 nestalih lica.

Ne treba zaboraviti da su povodom ovog skupa, tri srpska udruženja porodica nestalih i poginulih lica sa Kosova i Metohije protestovala zato što predstavnici ovih udruženja nisu pozvani na događaj. Protestno pismo je dostavljeno premijeru i predsedniku Srbije, ministru kulture, direktoru kancelarije za KiM, predsedniku Komisije za nestala lica. A Simo Spasić, predsednik Udruženja nestalih i kidnapovanih s Kosova, na otvaranju festivala, seo je mirno u prvi red držeći u rukama pano na kojem su bile fotografije ubijenih i nestalih na KiM.

Ako se ima u vidu kako je deo medija u Beogradu reagovao na činjenicu da je Mirjana Karanović pre neku godinu prihvatila da igra u filmu Tri prozora i vešanje kosovskog reditelja Ise Ćosje, posle beogradske premijere ovog filma jasno je sa koliko je neznanja i predrasuda spočitavano ovoj glumici što igra Albanku. U ovoj potresnoj priči o silovanim ženama tokom rata na Kosovu, surovo se otkriva i naličje tog problema kako prolazi silovana žena, kako ih (ne)prihvata kosovski mentalitet. Ovaj film je, inače, prošle godine bio kandidat Kosova za Oskara. Isa Ćosja objašnjava da je to teška ljudska drama, teške, duboke rane:
Mi treba otvoreno da pričamo o tome, a ljudi nisu hteli da pričaju. Ni žene nisu pričale, jer su smatrale da je to sramota. A ja mislim da to nije sramota već nesreća. To je nesreća, pogotovu onima kojima se to dogodilo. Zato sam hteo da se otvorimo prema toj temi, da pomognemo tim ženama, da pričamo sa njima i da one pričaju o tome.

Veliki aplauz dobili su izvođači predstave Shopping and fucking Marka Rejvenhila u izvođenju Nacionalnog pozorišta Kosovo, bilo je prijatno upoznati pet, od ukupno šest umetnica, autorki izložbe Ja sam, koja je u Kući ljudskih prava u Ulici kneza Miloša trajala samo jedno veče! Ove zanimljive žene su do sada učestvovale na brojnim festivalima i zajedničko im je da su njih pet društveno angažovane. Blerta Suroi, inače supruga Vetona Suroija, prikazala je slike na keramici, što predstavlja jedinstvenu tehniku.

Ako je neki događaj na ovoj petodnevnoj manifestaciji bio posebno očekivan, bila je to promocija knjige pisca i bivšeg političara Vetona Suroija Milijarder. O njoj su, u apsolutnim superlativima, govorili Latinka Perović, Borka Pavićević i Teofil Pančić. Na pitanje novinarke NIN-a hoće li uskoro biti prevedena i njegova druga knjiga Zmijine noge, u ime izdavača Samizdat B92 Verana Matića stigao je potvrdan odgovor. Naime, u drugoj knjizi Suroi govori o pregovorima u Rambujeu, o Hašimu Tačiju sa nadimkom Zmija, kao šarlatanu kome je američki pregovarač obećao da će, zato što je tako zgodan, snimiti film u Americi. Tako se smirio pa su razgovori mogli da se nastave.

Festival Mirdita, dobar dan, održan je ove godine drugi put, i reklo bi se da je znatno vidljiviji u odnosu na prošlogodišnji. Pre svega, otvorio ga je Ivan Tasovac, ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije, podsetivši da je u svakom duboko podeljenom društvu, sa svežim, nezaceljenim ranama, sasvim nemoguće zamisliti pomirenje bez dijaloga različitih kultura. Kultura je tu da nam pomogne da prevaziđemo međusobno nerazumevanje, zato što kultura ne poznaje granice. Kultura je ta jedinstvena konstanta koja i pojedince i čitave zajednice osnažuje, menja i čini sposobnim ne samo da razumeju jedni druge, nego i da uživaju u složenoj raznolikosti ljudskog stvaralačkog izraza. Kroz kulturu svi mi razvijamo snažan osećaj pripadnosti ali i svest o izuzetnosti različitih tradicija, verovanja i pogleda na svet.

Ne treba zaboraviti da je Briselski sporazum o normalizaciji odnosa na relaciji Beograd-Priština osnovni pokretač ovogodišnje akcije, rečju, u toku je Mesec Prištine u Beogradu, i sve je to postalo vidljivije. Međutim, mladi beogradski reditelj Andrej Nosov, koji je među prvima radio na zbližavanju pozorišnih umetnika i gostovao u Prištini, aktivno je pratio događaje na ovogodišnjem festivalu i na molbu da za NIN prokomentariše njihov značaj, kaže:

Laž je da je ovo institucionalna saradnja, jer ona to nije. Zapravo, to je samoobmanjivanje. Ti ljudi su ubeđeni da je to što je ministar Tasovac otvorio festival i to što se nešto odigralo u Narodnom pozorištu, promena. Ne verujem da je to promena, već samo korak koji valja pozdraviti. Velika promena će biti kada neko od pozorišta, neka od galerija, u svom godišnjem programu, kao svoj plan, kao svoju aktivnost, ne kao nevladin sektor, kao akciju posvećenih ludaka, budu imali za svoje goste umetnike koji dolaze sa tog područja. Ova vrsta ad hok projektnog, evropskog, važnog segmenata našeg kulturnog života je dobra, ali ono što nije dobro i čega Vlada u svakom segmentu mora da se lišava je endžioizacija te saradnje Kosova i Srbije. Sa svojim bogatim iskustvom u tom sektoru, moram da kažem da se s vremena na vreme jave teme koje budu važne nekim međunarodnim donatorima, kao što je ova. To ne znači da bilo ko nameće tu temu, ona je potekla od nas. Problem nastaje kada naša vlada, po identičnom principu, krene da se bavi ovim pitanjem.

Nosov kaže i kako sve ovo što se danas događa nije nikakva posebna novina, pa stoga i ne prihvata to što je glumac i reditelj Miki Manojlović u više navrata izjavljivao kako je njegova predstava Romeo i Julija istorijska stvar:
To, jednostavno, nije tačno jer ću vam navesti desetak raznih projekata od 2002. naovamo, koji to demantuju. Potom se govori o saradnji dvaju pozorišta, što ni u Beogradu ni u Prištini nije bila željena stvar. Tokom igranja Romea i Julije niste imali nijedan pristojan plakat na zgradi Narodnog pozorišta u Beogradu, a glumce u Prištini je dočekao nekakav transparent. Nema razloga da se lažemo ili da pod nove tepihe trpamo nešto što kao demistifikujemo. Ništa ne demistifikujemo, samo dajemo značaj nekim banalnim stvarima i nazivamo ih uspehom. Pa, da li ćemo se u 21. veku radovati što su se neki ljudi rukovali? Nije ljudskost rukovanje, već priznavanje onoga što su u naše ime neki drugi ljudi učinili nama. LJudskost je da prevaziđete sebe, a ne da budete pristojni. I, ono što je najvažnije, ovakav festival mora biti politika Vlade, a ne da publika bude 50 aktivista u sali.

Maja Stojanović, direktorka Građanskih inicijativa koje su jedan od organizatora ove manifestacije, kaže da bi bila srećna da imaju toliko aktivista koliko ih je bilo ove godine na projekciji filma Tri prozora i vešanje, ali ih nemamo. Nadam se da će se za neku godinu na ovaj festival ići kao na festival francuskog filma, ili bilo koji drugi festival iz oblasti kulture i umetnosti. Mislim da bi Srbija i Kosovo trebalo jače da stanu iza ovog festivala. Bojim se da Briselski sporazum kao korak u normalizaciji odnosa na relaciji Beograd-Priština, zasad predstavlja samo prazne reči na papiru.