Prevazilaženje normi

Na samom završetku ovogodišnjeg jubilarnog 60. Sterijinog pozorja, koje je uzgred budi rečeno prošlo bez većih iznenađenja i polemika, u čast glumaca odigrana je predstava Violinista na krovu koja svakako predstavlja jedan od vrhunaca kako ove manifestacije tako i recentne nacionalne produkcije. Spajanje dva pozorišta koja fizički dele dve ulice, ali u načinu rada i tradiciji mnogo toga, pokazalo se kao jedan od najzanimljivijih i umetnički najubedljivijih projekata sezone. Naravno da se i simbolika sama po sebi nameće - dva ansambla se stapaju upravo na realizaciji predstave koja govori o prevazilaženju tradicionalnih normi i proslavljanju univerzalnih životnih vrednosti.

Violinista na krovu je dugo vremena bio najuspešniji mjuzikl svih vremena, prvi koji je prešao mitsku barijeru od 3.000 kontinuiranih izvođenja, dobio je devet Toni nagrada, a po njemu je snimljen i istoimeni film Normana DŽuisona koji je te godine (1971) bio jedan od najisplativijih hitova i dobitnik tri Oskara (uključujući muziku). Nastao na osnovu priča Šolema Alejhema, Violinista na krovu je svoju premijeru imao 1964. godine, ispočetka ocenjivan kao štetl kič ili isuviše jevrejski, mjuzikl je ipak vrlo brzo stekao iznenađujuću popularnost i podršku, da bi se danas tretirao kao jedan od apsolutnih klasika koji se redovno igra svuda po svetu.

Radnja mjuzikla se odvija u malom jevrejskom selu Anatevki u carskoj Rusiji, 1905. godine. Tejvje, siromašni mlekadžija je otac pet kćeri, duhovit i mudar čovek koji pokušava da uskladi tradicionalne vrednosti koje su neodvojiv deo njegovog identiteta sa iskušenjima koje mu život nameće. Tri njegove starije ćerke želeće da se udaju iz ljubavi i svaki put njegovi stavovi i uverenja biće stavljeni na probu.

Violinista na krovu je nastao u periodu kada ovu pozorišnu formu nije zahvatila standardizacija, to jest producentska i autorska kontrola koja je učinila da se produkcije od Brodveja pa do Srbije ostvaruju po unapred zadatim kreativnim koordinatama regulisanim čeličnim ugovorom, gde se određeni (visoki) profesionalni nivo podrazumeva, ali gde je i kreativna sloboda lokalnih izvođača radova limitirana. Ta kreativna sloboda oseća se u energičnom i maštovitom rediteljskom pristupu Atile Bereša, koji sigurnom rukom vodi priču dodajući tu i tamo iznenađujuće i osvežavajuće inovacije. Uvođenje klezmer muzike umesto klasičnog orkestra (sjajni Budapešt Klezmer orkestar), odlične, do sitnica razrađene koreografije koje najprirodnije proizilaze iz glavnog narativa (Đerđ Kramer) i veličanstveni, potresni završetak samo su neki momenti po kojima će se ova produkcija pamtiti. A zatim, ili pre svega, tu su i odlični, i za ovu priliku posebno nadahnuti glumci dva novosadska pozorišta koji ovde nastupaju kao jedan, jedinstveni ansambl. Harizmatični Aron Balaž zaista od svoje uloge pravi novi standard, njegov Tjevje prolazi kroz transformaciju od malog čoveka koji pokušava da se provuče u svojim životnim odlukama do čoveka koji se hrabro bori za svoja uverenja. Zapažene kreacije su pružile i delikatna Gordana Jošić Gajin, odlični Igor Pavlović ili sjajna Elor Emina, a greh bi bio ne pomenuti i urnebesne epizode Aleksandre Pleskonjić i Silvije Križan u jednom od vrhunaca predstave, songu Tjevjev san.
Sve u svemu, jedna spektakularna, precizno sprovedena i nadahnuto izvedena predstava koja po svemu stoji rame uz rame sa svetskim produkcijama.