Trčanje po čipovima

Ne postoji adekvatan srpski prevod reči nerd. Štreber, šmokljan, čak, možda, paćenik, ne objašnjavaju u potpunosti komplet karakteristika i vrednosti koje određuju jednog nerda. No, ni britanski engleski jezik ne poznaje tu reč. Zapravo, nerdovi su autohtono američka pojava, i, iako sigurno imate barem jednog od njih među svojim prijateljima, ne možete mu tako olako prilepiti jednu jedinu reč kao što biste to uradili da živite u Americi, ponajviše u delu Kalifornije poznatom kao Silicijumska dolina. Majk DŽadž, jedan od autora serije Silicijumska dolina, tokom celog svog opusa opsednut je tim usamljenim i dalje mladim (ili, svakako, po godinama odraslim ali mentalno nezrelim) ljudima. Bivis i Bathed svoj puni komički potencijal ostvaruju kada se nađu u kontaktu sa likovima koji su njihova suprotnost, bili to anahroni hipici, desničarske komšije s vijetnamskim sindromom, robotski predstavnici sistema ili, naravno, nerdovi. U remek-delu Office Space junaci su ljudi koji su negde usput zaboravili na velike planove o genijalnim idejama kojima bi postali milioneri te otaljavaju svoje živote radeći u nedefinisanoj informatičkoj kompaniji u kojoj se od njih ne očekuje nikakav doprinos osim onog funkcionalnog, neophodnog da bi se točkovi mašine vrteli i firma nastavljala da postoji, uz bogaćenje vlasnika, naravno. Likovi Majka DŽadža su mali ljudi sa velikim egom.

Silicijumska dolina bavi se ljudima koji od adolescencije zasnivaju svoje živote na nezavisnosti i traganju za jednom idejom ili gotovim proizvodom koji će im doneti bogatstvo ili slavu. Ipak, koji je zaista njihov motiv? Jedna od dobrih stvari u seriji je što mehanički zec koji ganja naše junake da neumorno trče ukrug ostaje nevidljiv. Da, seksualna frustriranost i želja za bliskošću, bilo kakvom, sa suprotnim polom postoji, no, naši junaci toliko su opsednuti svojim radom da isti pobeđuje svaki drugi nagon.

Programeri, ne po pravilu, ali sasvim često, po karakternim i ideološkim crtama pripadaju desnoj strani političkog spektra, prepoznatljivoj po potrebi za dominacijom. No, likovima Silicijumske doline nedostaje želja za vlašću nad drugima, ili, kako im neko kaže, još do te tačke nisu došli jer se i dalje bore za prevlast nad svojim proizvodom. Od pilot epizode u kojoj glavni junak shvata da je, praveći aplikaciju za ispitivanje vlasničkih prava na pesmama, zapravo stvorio revolucionarni proces sabijanja fajlova, njegov život postaje neprekidna borba sa korporacijama, suparničkim timovima programera, advokatima i milijarderima. Na neki način, napetost serije krije se u posmatranju nekoga ko nije nikada naučio da hoda kako se odjednom nalazi u situaciji u kojoj je prinuđen da se trka na atletskoj stazi. Ili, konkretno, šta se dešava kada neko ko celog svog života pokušava da smanji prostor za pakovanje informacija, mora da izađe u svet i počne da razmišlja o povećavanju svoje firme, snalaženju u velikim halama sajmova tehnike, najosnovnije, mora da pojačava svoj glas i, pod stare dane (mada mu je tek dvadeset šest leta) menja način obraćanja ljudima? Pametna komedija, eto šta.