Arhiva

Kapital ne haje za sudbine ljudi

Snežana Simić | 20. septembar 2023 | 01:00
Kapital ne haje za sudbine ljudi

Foto profimedia.rs

Zigmunt Bauman, jedan od najuticajnijih sociologa i filozofa današnjice, tokom svoje duge italijanske turneje - započete na jugu Italije na univerzitetu u Salentu (gde mu je dodeljena počasna diploma), nastavljene u Firenci i Torinu, gde je predstavio Babel (Vavilonska kula), esej u formi dijaloga (razgovor sa Ecijom Maurom, direktorom uglednog italijanskog dnevnika Republika), završene u Gorici, na festivalu istorije - svuda je dočekivan sa oduševljenjem i dužnom pažnjom za ono što će reći. Otac fluidnog društva je tokom svojih predavanja i razgovora sa publikom govorio o uticaju novih komunikativnih tehnologija na naš život, multikulturalizmu, nedopustivom rastu socijalnih nejednakosti, ekonomiji koja ubija, moći i nemoći intelektualaca...

Prilika za razgovor sa Zigmuntom Baumanom ukazala nam se u impresivnom ambijentu dvorane Isusove poslednje večere u firentinskoj crkvi Svetog krsta - Santa kroče, tokom Festivala religija na kome je ugledni poljski filozof, kao specijalni gost, učestvovao. Ovaj razgovor upotpunjen je i delovima iz njegovih predavanja.

U eseju Babel, upravo objavljenom u Italiji, vi, između ostalog, govorite o povećanju socijalnih nejednakosti u savremenom društvu. Da li je dovoljno reći da se mi danas suočavamo samo sa produbljivanjem jaza između bogatih i siromašnih, ili postoje i drugi faktori koji doprinose pogoršanju egzistencijalnog statusa ljudi?

Statistike kažu da je svetsko bogatstvo koncentrisano u rukama samo jednog procenta stanovništva, čak možda i manje od jednog procenta. Međutim, neprekidni rast socijalnih nejednakosti ne možemo više tumačiti kao jednostavnu dihotomiju između bogatih i siromašnih. Ne radi se toliko o njihovom sukobu i privilegijama. Danas je vizija nejednakosti dominantna. Gorući problem je sa srednjom klasom, koja se nalazi u sredini između tzv. visoke i niske klase. Srednji stalež je sada u stanju totalne nestabilnosti, prekarijuma. To znači da iako imate veoma unosan posao, dobro plaćen, kada uveče odete u krevet vi ne znate da li ćete sutra ostati na poslu, šta će vaš poslodavac odlučiti. Vi ste konstantno nesigurni.

Sigurnost je, znači, zamenjena životnom nesigurnošću.

Sigurnost i sloboda su neophodni pojmovi za dostojanstven ljudski život. Nijedan građanin ne može se definisati slobodnim ukoliko se ne može osetiti sigurnim kada preuzima rizik za sopstvenu ličnu nadgradnju i to je princip Welfare države. Sigurnost ne znači veću kontrolu na aerodromima, kako se danas shvata. Sigurnost, naprotiv, podrazumeva stabilnu socijalnu poziciju. Danas radna fleksibilnost vodi u nesigurnost. Nekada se čitav radni vek provodio na istom radnom mestu i to, iako je ubijalo personalnu kreativnost, dozvoljavalo je životni projekat. Sada država to ne uspeva da obeća i građani se osećaju beskorisnim i udaljavaju se od učešća u socijalnom životu i od aktivne politike. Od fabrika solidarnosti stiglo se do fabrika rivaliteta i sumnje, gde je moj kolega viđen kao protivnik.

Šta su vrline i mane digitalne revolucije?

Sa digitalnom revolucijom naša egzistencija se podelila na onlajn (online) i oflajn (offline), što nam je nametnulo da u isto vreme živimo u dve različite dimenzije. Iako je osnova onlajn relacija zadovoljstvo, te veze postaju izuzetno krhke. Fejsbuk nam da gadžet koji nas uverava da tokom istog dana možemo sresti 500 prijatelja. Problem sa Fejsbukom i drugim društvenim mrežama je što obećavaju upravo ono što obećava progres: učiniti naš život jednostavnijim. Taj mehanizam se takođe prenosi i na ljudske i sentimentalne odnose.
Pored progresa, revolucija komunikacionih tehnika sa sobom nosi i brojne kolateralne gubitke. Na primer, automatizacija rada kako u teškoj industriji tako i u intelektualnom radu, prouzrokuje smanjenje broja radnih mesta.
Društvena mreža, međutim, nosi sa sobom i prednosti, kao što je skoro beskonačna raspoloživost nučnih podataka. Samo sa jednim klikom Gugl nam predstavlja dva miliona odgovora, broj koji čak ne bismo mogli da konsultujemo ni tokom čitavog života. Ali, taj aspekt ima svoju cenu: nestrpljenje i gubitak sposobnosti za čuvanje znanja u nama. Serveri konzerviraju naše znanje, mi možemo samo da ih konsultujemo i to će imati negativan efekat na kreativnost, naša sposobnost memorisanja se gubi.

Da li je internet kompenzacija za društvenu isključenost?

Bojazan da ćemo biti isključeni, proterani i sami, jeste nešto realno što živimo u društvu. Društvena mreža umanjuje taj strah. Difuzija informatike i tehnologije odgovara potrebama koje dolaze iz daleka. LJudsko biće se boji da bude isključeno, da ostane samo i platforme, kao što su Fejsbuk, stavile su tačku na tu senzaciju. Međutim, zamenile su kolektivnost osećanje povezanosti sa zajednicom - tehnološkom povezanošću. Zajednica (kolektiv) je zamenjena tom novom vrstom povezanosti koja, međutim, ne može dati ljudima iste stvari. Imamo iluziju da učestvujemo u političkim procesima zahvaljujući porukama od 140 karaktera.

Kako razviti izgubljeni osećaj za dijalog?

Internet nam omogućava da živimo bez rizika, da stupamo u odnose samo sa osobama koje misle kao mi i dele naše mišljenje: ljudi tako postaju naša ogledala. U suprotnom, mi pritisnemo taster delete (izbriši) i pređemo na drugi sajt. Međutim, sreća nije u izbegavanju problema već u njihovom prevazilaženju. Da bismo prevazišli tu situaciju, treba da razgovaramo sa drugima i pokažemo interes za dijalog ostavljajući mogućnost da naša shvatanja mogu biti pogrešna. Dijalog ne treba da služi za nametanje našeg ega, zato što u razgovoru ne treba da postoje ni pobednici niti pobeđeni.
U kompleksnom, globalizovanom i istovremeno rasparčanom svetu potrebno je razviti sposobnost za dijalog.Što manje razgovaraš sa osobama koje se razlikuju od tebe, više ćeš se plašiti i više ćeš gubiti sposobnost da razumeš druge. Danas je dijalog sa različitim od nas veoma važan, to je pitanje života i smrti za našu budućnost, jer budućnost ne postoji, ona treba da se stvori.

Znači, živimo u mračnim vremenima?

Hana Arent je rekla da živimo u mračnim vremenima. Očigledno, ne kažem da smo slepi: odlično vidimo ono čime smo okruženi, ali, kao što se dešava u tami, uspevamo da vidimo samo ono što je blizu nas, ne više. Uz to, kao što reče Ludvig Vitgenštajn, drugi veliki filozof XX veka, razumeti znači znati kako ići napred. A to je upravo ono što nama nedostaje: sposobnost shvatanja.
Imamo na raspolaganju enormnu količinu informacija, u bajtovima, kao nikada u istoriji, ali imamo manju sposobnost da shvatimo šta se dešava i šta će se desiti u odnosu na naše pretke koji su se odlikovali zdravom relativnom ignorancijom.
Situacija je paradoksalna. Tako, na primer, samo jedno nedeljno izdanje NJujork tajmsa sadrži veću količinu informacija od onih koje su veliki filozofi iz perioda iluminizma stekli tokom čitavog života. Ogromna količina informacija je prepreka našoj sposobnosti da shvatimo stvari. Dok se, sa jedne strane, količina informacija povećava, sa druge naše spoznaje se smanjuju.
Moja generacija je sanjala svet sa više informacija i, posledično, sa većim znanjem, ali u sadašnjoj situaciji dobili smo suprotno: veći kvantitet informacija ne znači bolju sposobnost razumevanja stvarnosti i svest o tome kako nastaviti. To je jedan od razloga zbog kojih smo zbunjeni i što se osećamo kao da se krećemo u mraku. Paradoksalno je da rastuća potreba da se vidi u mraku ide naporedo sa rastućom teškoćom u razumevanju aktuelnog stanja i odlučivanja gde ići i kako nastaviti.

Kakva je to ekonomija koja ubija?

Ekonomija bazirana na isključenju i nejednakosti ubija. U današnje doba sve sledi zakone konkurencije i preživljavanja jačeg, zakone u kojima moćniji izvlači snagu i vitalnu energiju od uništavanja slabog. Kao posledica toga, velike mase ljudi postaju isključene i marginalizovane, bez posla i bez mogućnosti da pobegnu iz te situacije. Isključeni nisu eksploatisane osobe već one koje društvo škartira. Da, to je upravo nova situacija: isključeni se sada smatraju beskorisnim, suvišnim. Dobro se sećam, u ne tako dalekoj prošlosti te koncepcije, činjenice da se neko može smatrati beskorisnim, da se može isključiti zato što je suvišan, jednostavno nisu postojale. Mogao se izgubiti posao, ali nikada se ta osoba nije smatrala beskorisnom. Direktna posledica ovih formi marginalizovanja je migracija, nikada kao sada tako masovna. Prema skorašnjim procenama, 175 miliona ljudi se premešta ka novim zemljama sa nadom da će uspeti da rekonstruišu sopstvene živote. Prema drugim procenama, u sledećih dvadeset godina, migratorni fenomen će obuhvatiti jednu milijardu osoba koje će pokucati na vrata zemalja u kojima se nadaju da će naći humane uslove života, hleb, pijaću vodu i škole za decu.

I šta će biti posledice?

Svi vidimo kako se naše društvo, zemlja koju volimo i u kojoj smo odrasli, menja i postaje multikulturna. Za razliku od onoga što se dešavalo u prošlosti, recimo pre 50-60 godina, ljudi koji stižu u novu državu tu nalaze društvo koje je već postalo multikulturno, ali veoma rasparčano. Pridošlice nemaju mogućnost, nisu ni pozvani da se integrišu u društvo, najviše što mogu je da se integrišu sa pojedincima i etničkim grupama njima bliskim. Odatle se rađa potreba i teškoća dijaloga: nova veština koja treba da se osvoji. Veština za koju, međutim, ne znamo da imamo potrebu, misleći da ljudi koji dolaze u našu zemlju treba da napuste svoj identitet i tradiciju da bi se prilagodili našim.

Kako da se onda uopšte razumemo?

Problem koji me danas zabrinjava je i moć i ograničenje reči. Uprkos masi informacija koja nas guši, treba da pronađemo način da izmenimo instrumente u našem posedu, stvorene da utiču na položaj ljudi, kako bi se pokazali adekvatnim za nove društvene izazove. Elijas Kaneti je 1975. prikupio nekoliko svojih eseja u knjizi čiji je naslov Savest reči. Knjiga počinje citatom jedne izjave koju je 23. avgusta 1939, na pragu Drugog svetskog rata, dao jedan anonimni intelektualac. On je napisao: Gotovo je. Da sam ja zaista pisac, morao bih da budem sposoban da sprečim rat. Kaneti je ovu izjavu interpretirao kao potrebu za preuzimanjem odgovornosti za bilo koju akciju koja se može izraziti rečima i ispaštanje za nesposobnost reči da spreči katastrofu. Svi mi, koji slušamo i elaboriramo reči, delimo tu odgovornost. Po izlasku knjige Kaneti je zaključio da danas ne postoje istinski pisci, ali da moramo žarko želeti da ih bude. Prošle su godine, ali tip pisca kakvog je iščekivao Kaneti nastavlja da ne postoji. Ali pravi problem je, čak i ako ima pravih pisaca, da li bi oni mogli da predvide i spreče dolazak rata ili katastrofe? Kasandrin glas, ako se sećate Homera, bio je u stanju da probuši zidove, pa ipak, Trojanski rat nije bio izbegnut.


Surovi lov na profit

Ranije je rad, da bi opstao, zavisio od lokalnog kapitala, a kapital je zavisio od radne snage da bi ostvario profit. U to vreme dva glavna junaka - radna snaga i kapital - bili su osuđeni na trajnu koegzistenciju i bili su predodređeni da razrade modus convivendi, podnošljiv i prihvatljiv za oboje, sposoban da odoli konfliktu interesa i sledstvenim recipročnim neprijateljstvima; da održe lokalnu radnu snagu u uslovima koji su dozvoljavali da se prežive teškoće fabričkog života, što je bilo u interesu lokalnog, nepokretnog, fiksnog kapitala.
U trenutku kada finansijski kapital uzme mesto industrijskom, kao glavni motor za distribuciju bogatstva i prihoda taj pakt može da bude - i jeste - jednostrano poništen. Kapital koji je mobilan, lako prenosiv, slobodan da se premešta u bilo kom momentu, nema interes da gleda na sudbinu i stanje radne snage fiksirane na nekom mestu na planeti.
U prošlosti radnici su mogli da se bore sa minimumom uspeha protiv napada fiksnog kapitala na njihov životni standard; danas su potpuno razoružani ispred izuzetno mobilnih investitora - lelujavih, kapricioznih, nemirnih i nepredvidljivih, u stalnom lovu na što veće profite - sa posledičnom nesigurnošću koja se transformiše u njihov egzistencijalni položaj.