I Mao bi se zbunio

Nedavni strmoglavi pad indeksa na berzama u Šangaju i Šenženu postavio je jedinstveni izazov pred kineske komunističke vladare. Sve dok su indeksi na berzama rasli, paradoks dinamičnog kapitalističkog razvoja koji nadgleda najveća i najmoćnija komunistička partija na svetu zbunjivao je samo akademsku zajednicu i marksiste stare škole. Dok su pripadnici komunističke elite i njihovi rođaci, strane finansijske institucije i neki kineski mali investitori zarađivali na akcijama, niko se nije zamarao time da pokuša da razume mutantsku tvorevinu iz koje su muzli pare.

Sada, međutim, kad se polako shvata da kineske akcije neće beskonačno rasti, KP poseže za očajničkim - i trapavim - merama kako bi uspostavila kontrolu nad tom tržišnom korekcijom. Sve inicijalne javne ponude akcija su obustavljene, a dobar deo prometa akcija ograničen; od centralne banke je zatraženo da Kineskoj korporaciji za hartije od vrednosti pomogne u podsticanju investitora na kupovinu deonica kako bi se tržište stabilizovalo. Poseglo se čak i za deviznim rezervama.

Ali za razliku od drugih kapitalističkih ekonomija, novac nije jedina alatka kojom vlasti raspolažu. Ako vas brokeri u Kini savetuju da prodate deonice koje imate, moraju da budu oprezni kako ne bi bili optuženi za širenje glasina, što je kažnjivo. U izveštajima se pominje i mogućnost da prodaja nekih velikih holdinga bude predmet istrage. Uznemiravanje javnosti ili izazivanje finansijske nestabilnosti je ozbiljno krivično delo u Kini, u kojoj i inače postoji plodno tlo za teorije zavere o tome kako stranci nastoje da potkopaju njenu ekonomiju.

Ono što kineski zvaničnici žele jeste kapitalistička berza bez rizika od velikih gubitaka koji bi uzdrmali poverenje u kredibilitet KP i njenu sposobnost da stvari drži pod kontrolom. Ali takvo tržište još niko nije uspeo da izmisli. Spektakularni prizor kako jedan komunistički režim pokušava da oživi kapitalističko tržište samo je jedna od mnogih kontradikcija koje postoje u skoro svakom kutku kineske ekonomije i politike. I sada je teret tih kontradikcija izgleda postao pretežak za partijsku hijerarhiju.

Zapravo je već i sastav KP kontradikcija po sebi. Revolucionarnom partijom radnika i seljaka sada dominiraju biznismeni, studenti i profesionalci raznih profila. Jednu trećinu onih sa liste najbogatijih Kineza, koju sastavlja šangajska organizacija Hurun riport, čine članovi KP. Prosečno bogatstvo najbogatijih 70 članova Nacionalnog narodnog kongresa, kineskog parlamenta, daleko prelazi milijardu dolara. (Najbogatijih 70 članova indijskog parlamenta ili čak američkog Kongresa, oba trenutno pod kontrolom desničarskih partija, raspolaže znatno manjim imetkom.)

Naravno, kampanja predsednika Si Đinpinga protiv korupcije na svim nivoima izaziva nervozu komunističkih plutokrata. Ali se nameće pitanje nisu li optužbe za korupciju koje se podižu protiv takozvanih tigrova samo smokvin list za klasičnu čistku Sijevih rivala u partiji i vojsci.

U jednom tekstu iz 1937. Mao Cedung je spekulisao o prirodi kontradikcija. Zakon kontradikcija, zapravo zakon jedinstva suprotnosti, jeste temeljni zakon prirode i društva, napisao je. Pitanje je, ipak, da li bi čak i on bio u stanju da pojmi, a kamoli da kontroliše, kontradikcije komunističkog kapitalizma.