Pojeli plate i penzije

Foto Oliver Bunić

Posle hrabre odluke da smanji plate i penzije, Vlada je do kraja jula u budžetu uštedela 51 milijardu dinara. Nažalost, lavovski deo tih ušteda poništio je neto gubitak samo jednog javnog preduzeća od 45 milijardi dinara. Ujedno je to i dokaz da se od oktobra 2013, kada je Aleksandar Vučić označio Srbijagas kao rak-ranu i poručio da će neke stvari u državnim preduzećima morati da se menjaju, mnogo toga i nije promenilo.

Mere štednje biće uzaludne ako Srbijagas i drugi državni gubitaši nastave po starom, upozoravaju ekonomisti, a Ministarstvo privrede je saopštilo da je prva kontrola poslovanja javnih preduzeća u 2015. pokazala da su planovi većine samo - spisak lepih želja. Ono je, ne navodeći konkretne podatke, potvrdilo da je u Srbijagasu minus opet veći od očekivanog. Ništa novo, jer je i u 2014. bio četiri puta veći od planiranog.

Najveći zagovornik bržeg restrukturiranja, potpredsednica Vlade i ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović, koja je na tome insistirala dok je vodila resor energetike, kaže za NIN da nije dobro što Srbijagas gomila gubitke i dugove i da se sva javna preduzeća moraju reformisati i restrukturirati.

Negde to ide brže, negde sporije, ali se krenulo tim putem. Takvo stanje u Srbijagasu traje praktično otkako je osnovan, podelom tadašnjeg NIS-a. Gubitak je delom nastao zato što veliki potrošači, preduzeća u restrukturiranju, ne plaćaju gas, ali je posledica i nedovoljno transparentnog poslovanja. Restrukturiranje mora da se završi, jer nam je potrebna jaka gasna kompanija, da bi Srbija mogla da iskoristi svoj položaj i potencijal u vidu novih gasovoda, kaže ministarka Mihajlović.

Za razliku od nekih ekonomista, ona ne veruje da gubici Srbijagasa i drugih javnih preduzeća mogu poništiti efekte smanjenja plata i penzija. Nemoguće je odjednom rešiti probleme svih velikih gubitaša, ali jasan plan, koji postoji, mora da se poštuje, i po strukturi i po dinamici, kategorična je Mihajlovićeva, uz opasku da je svaki dinar gubitaka problem za Srbijagas, ali i za gasnu privredu u celini.

Srbijagas je poslednji put imao profit 2011. Od tada je na čelu liste najvećih gubitaša i za tri poslednje godine ukupni gubici dostigli su 129 milijardi dinara ili 1,1 milijardu evra, kaže za NIN ekonomista Dragovan Milićević. Direktna posledica višegodišnjih minusa je što je kapital - nula dinara i što je ostvaren gubitak iznad visine kapitala od 72.403.136.000 dinara, navodi se u finansijskom izveštaju Srbijagasa za 2014.

Ukupni gubici su 1,3 milijarde evra i za 600 miliona evra su veći od kapitala. I tu nije kraj, jer je Srbijagas nastavio da se zadužuje. Od države je u martu, aprilu i maju 2014. dobio tri beskamatna kredita za tekuću likvidnost, s tim što je svih devet milijardi dinara trebalo da vrati do 31. decembra. A kada je došao i taj dan, produžen je rok za vraćanje tog duga do 30. juna ove godine. NIN nije uspeo da sazna da li je ovoga puta dug vraćen na vreme, ili je, što i ne bi bilo iznenađenje, rok ponovo produžen.

To nije bila jedina pomoć države, koja je 25. decembra dala garancije, bez kojih pet banaka ne bi Srbijagasu pozajmile novih 200 miliona dolara, jer je to javno preduzeće i pre toga bilo dužno kao Grčka - 820 miliona evra i 100 miliona dolara. I za te kredite garant je bila država, pa su velike šanse da će se i taj ceh isporučiti poreskim obveznicima. Tim pre što je i lane Uprava za javni dug Ministarstva finansija umesto Srbijagasa morala da vrati skoro 190 miliona evra dospelih kredita sa državnom garancijom.

Da zlo bude veće, uprkos brojnim obećanjima, svi parametri poslovanja dramatično su pogoršani. Stepen zaduženosti (odnos ukupnog duga i ukupnih sredstava) povećan je sa 1,20 na 1,60. Bez novih pozajmica to preduzeće ne može više ni da funkcioniše, jer raspoloživom obrtnom imovinom ne može da pokrije čak 83 odsto kratkoročnih obaveza. Zato se u napomenama revizora i potencira da kratkoročne obaveze, za 88,6 milijardi dinara veće od obrtne imovine, izazivaju sumnju u sposobnost preduzeća da posluje u skladu sa načelom stalnosti pravnog lica.


Foto Dejan Briza

Koliko još Srbijagas može da funkcioniše kao do sada? To zavisi od političke odluke da li će se nastaviti sa praksom socijalizacije gubitaka i njihovog prevaljivanja na budžet, ističe Milićević. Palijativne mere tu ne mogu pomoći, a fiskalna disciplina, na kojoj se insistira, podrazumeva da se mora zaustaviti ovakva praksa. Velika nenaplativa potraživanja su jedan od uzroka posrtanja, čije rezultate na kraju plaćaju poreski obveznici. Zato se ni gomilanje gubitaka neće zaustaviti dok se ne poboljša naplata. Ali, umesto da se godišnje otpiše najviše nekoliko procenata potraživanja, u 2014. je `obrisan` dug od 35 milijardi dinara, Azotari Pančevo 7,3 milijarde, Petrohemiji 4,7 milijardi, preduzeću Novi Sad Gas četiri milijarde, Železari Smederevo 2,1 milijarda... U dve prethodne godine otpisano je 70 milijardi da bi se održali u životu veliki sistemi koji ne plaćaju obaveze i godinama žive na račun poverilaca i države, konstatuje Milićević.

Kao drugi razlog navodi strukturu troškova, jer 90 odsto čini nabavna vrednost prodate robe, odnosno uvezenog gasa. Najveći deo se preko posrednika, Jugorosgaza, uvozi iz Rusije, sa kojom Srbija nema sporazum o povlašćenim cenama gasa. Zato je naša zemlja u proseku tonu gasa 2014. plaćala 488 evra, a Nemačka 335, Mađarska 381, Italija 398, Hrvatska 407, Slovenija 429 i jedino BiH i Turska plaćaju više od nas. Istovremeno, cena kubnog metra gasa za domaćinstva u Srbiji je 0,41 evro i niža je nego u Hrvatskoj (0,44 evra), Sloveniji (0,58), Italiji (0,87), Nemačkoj (0,62) i BiH (0,47), a jedino je za krajnje potrošače gas jeftiniji u Mađarskoj, gde je kubik 0,32 evra, navodi Milićević. Srbijagas ne može da postane ekonomski održiv bez jasnog stava države šta se mora učiniti, jer ovo nije ekonomski već politički problem. Ni njegovo poslovanje do sada nema mnogo veze sa ekonomskim parametrima, jer su često prodajne cene distributerima gasa bile manje od nabavnih, što onemogućava bilo kakav održivi razvoj i rast. To je delom i posledica činjenice da država cenu gasa posmatra kao socijalnu kategoriju. Samim tim rešenja su da se pregovara o sniženju cena uvoznog gasa, za šta su šanse minimalne, da se do ekonomski održivog nivoa poveća cena gasa za domaćinstva, ali i da se poboljša naplata potraživanja, a ne da se ona dužnicima praštaju, precizira Milićević.

Nije, međutim, Srbijagas lider samo po visini gubitaka, već i zarada! Vučić bi ovih dana mogao da ponovi izjavu iz oktobra 2013. da zaposleni u državnim preduzećima, koji misle da je normalno da imaju ogromne plate, očigledno ne razumeju probleme sa kojima se narod suočava. Jer, lane je 1.176 zaposlenih u Srbijagasu u proseku primalo 75.410 dinara, za 70 odsto više od republičkog proseka. Na stranu to što u Srbiji ima radnika koji za 12 meseci ne dobiju 210.782 dinara, koliko je u proseku iznosila jubilarna nagrada u Srbijagasu, a lane je pravo na to steklo 96 zaposlenih, pa je samo za te namene plaćeno 20,2 miliona dinara. I ništa tu ne bi bilo toliko sporno, da nije bilo i onih 45 milijardi gubitaka.

Deo javnog novca gasna kompanija izgubila je i zato što se igrala na berzi, iako to sigurno ne spada u opis posla javnih preduzeća. To je izbilo na videlo, jer Nadzorni odbor Srbijagasa nije prihvatio da se u finansijski izveštaj unese procena da akcije Informatike, koje je svojevremeno kupilo to javno preduzeće, vrede 200 miliona dinara. Naknadno je njihova vrednost smanjena na 96,2 miliona, kolika je i bila tržišna cena 55.000 akcija Informatike 31. decembra. Da nije bilo Nadzornog odbora, u poslovnim knjigama bi i dalje vrednost ulaganja u Informatiku bila preduvana. A u međuvremenu su cene akcija Informatike pale na 1.049 dinara, pa se i imovina Srbijagasa u tom preduzeću istopila na samo 57,7 miliona. Pre šest godina, u prilično čudnim okolnostima, Srbijagas je postao akcionar Informatike i za 220 miliona dinara, što je tada vredelo 2,34 miliona evra kupio je 55.000 akcija, za koje sada ne može da dobije više od 480.000 evra. Tako je, igrajući se na tržištu kapitala, u samo jednoj transakciji Srbijagas izgubio 1,86 miliona evra!

Ni tu nije kraj, jer je ovo javno preduzeće bilo akcionar i u propalim Astra (bivša Karić) i Privrednoj banci Beograd, a još uvek je u bivšoj Dunav banci, čiji je većinski vlasnik krajem 2014. postalo drugo javno preduzeće Telekom Srbija. Samo u toku 2012. Srbijagas je u dokapitalizaciju najmanje banke na srpskom tržištu uložio 100 miliona dinara, čime je povećao svoj udeo na 9,2 odsto i zbog toga došao u sukob sa NBS, jer bez njene saglasnosti, po Zakonu o bankama, nije ni smeo da ima više od pet odsto kapitala. Ovakve i slične egzibicije koje nemaju nikakve veze sa osnovnom delatnošću samo su produbile minus od koga se mnogima u Vladi vrti u glavi, a građane će i boleti glava kada im stigne račun za naplatu, mada nisu ni luk jeli, ni plin mirisali.


Foto Oliver Bunić

Milijarda za Južni tok

Iako se već spekulisalo da gasovoda Južni tok možda neće ni biti, Srbijagas je 2014. uplatio 1,1 milijardu dinara da bi povećao svoj ulog u kapitalu zajedničkog preduzeća Svis DŽoint Venčer Saut Strim Srbija AG, registrovanog u švajcarskom Cugu. U toj zajedničkoj kompaniji ruski Gasprom imao je 51 odsto, a Srbijagas 49 odsto akcija, a odluku o dokapitalizaciji doneo je Nadzorni odbor, s tim što se u finansijskom izveštaju Srbijagasa navodi da je za to saglasnost dala i Vlada Srbije. Pre te i još nekih drugih uplata, Srbijagas je morao da uzme novi kredit od 30 miliona evra, jer na svom računu nije imao novca. Za vraćanje ovog, kao i skoro svih drugih kredita, garantovala je - a ko bi drugi - država.
U međuvremenu Saut Strim Srbija AG iz Švajcarske je osnovao ćerku firmu Saut Strim d.o.o. u Novom Sadu, čiji je posao trebalo da bude izgradnja Južnog toka kroz Srbiju. Sve nedoumice o budućnosti tog gasovoda razvejao je početkom decembra predsednik Rusije Vladimir Putin, koji je saopštio da Gasprom zbog protivljenja EU odustaje od Južnog toka. Onih 1,1 milijardu dinara, naravno, Srbijagasu niko vratiti neće.