Elegija za Evropu

Foto Profimedia

Najozbiljniji film u takmičarskoj konkurenciji nesumnjivo je Frankofonija proslavljenog ruskog reditelja Aleksandra Sokurova, pobednika Mostre 2011. sa ostvarenjem Faust. Kao veliki majstor režije, Sokurov je pokazivao da su muzeji mnogo više od mesta za čuvanje umetnosti. Posle remek-dela Ruski kovčeg, u kome u čuvenom Ermitažu analizira 300 godina ruske istorije, nadovezuje je sličnom tematikom sa novim filmom. Frankofoniju je u ulozi reditelja, scenariste i naratora smestio u Luvr, pod nacističkom okupacijom, gotovo filozofski istražujući to istorijsko poglavlje i podsećajući na ljude koji su se u specifičnim okolnostima borili za očuvanje kulture.

Sokurov oživljava odnos direktora Luvra Žaka Žožara i visokog nacističkog oficira grofa Franca Volfa Meterniha. Prvo neprijatelji, a zatim kolaboranti, njih dvojica stvorili su alijansu koja je bila pokretačka snaga za očuvanje muzejskog blaga. Oplemenjenu raskošnom arhivom, zanimljivim rekonstrukcijama i začinjenu elementima eksperimentalnog filma, ispovest Aleksandra Sokurova na velikom platnu o tome šta bi Francuska bila bez Luvra ili Rusija bez Ermitaža, i šta bi svet bio bez kulture, domaća publika moći će da pogleda na predstojećem beogradskom Festivalu autorskog filma.

Stavljen u istorijski i politički kontekst, film istražuje vezu između moći i umetnosti. Šta umetnost govori o čovečanstvu čak i usred najkrvavijih sukoba?

Umetnost svedoči da čovek uvek ostaje čovek. Dobar ili loš on uvek ostaje čovek. Međutim, film Frankofonija nije ni istorijski niti politički film. Ovaj film stoji podalje od istorije i od politike, jer ni na čemu nisam insistirao. Sve što ste mogli da vidite na platnu jeste subjektivno i nema nikakve veze s pravdom i istinom.

Zbog čega je podnaslov filma Elegija za Evropu?

Nisam imao nikakve veze s tim podnaslovom. Postoji samo jedan naslov filma, a to je Frankofonija. Film i treba da ima samo jedan naslov, kao što dete ima samo jedno ime, a ne dva, ili tri. Dete ima samo jednog oca i majku, a ne dve majke i dva oca. Podnaslov su osmislili producenti i distributeri jer im se činilo da gledaocima treba pojednostaviti stvari kako bi ih bolje razumeli, jer po njihovom, gledalac sam ne može da primi neke stvari ili dođe do svog zaključka, ali varaju se. Film ima jedan naslov - Frankofonija.

Kulturu veličate kroz istoriju, ne bavite se savremenom kulturom. Čini li vam se da ona pomalo posustaje danas?

Želeo bih da kažem da događaji iz četrdesetih godina prošlog veka, ali i događaji koji su se zbili ranije a na koje smo se fokusirali, zapravo nisu okončani i da sve to još traje.

Pokazali ste veliku ljubav i empatiju prema umetnosti. Šta je za vas zadatak kao umetnika?

Moj zadatak je da se trudim da stvaram umetnička dela. Ne da agitujem, ili propagiram već da stvorim umetnička dela koja u čoveku mogu izazvati emocije. Ne insistiram na istorijskoj ili političkoj istini, samo se trudim da stvorim emocionalnu podlogu, odnosno, sredinu kako bi ljudima neke stvari bile jasnije, a i meni samom.

U filmu razgovarate sa Napoleonom, dozivate Čehova, Tolstoja. Upoznajete nas sa ljudima čiji će savez u vreme okupacije biti pokretačka sila za očuvanje muzejskog blaga. Zašto oni?

To je umetnički izraz, i zato što je ovo film bajka. I oni, u neku ruku, imaju ulogu naratora priče, odnosno, bajke koju sam zamislio.

Da li je ovo istorijski film?

Frankofonija nije istorijski film. Ovaj film je pokušaj da se umetničkim sredstvima prenese emocija pojedinca u vezi s događajima koji su se dogodili i kojih će biti u budućnosti.

Koja vam je sledeća tema?

Neću vam reći, jer je to tajna. Neću vam reći i tačka.