Fijakerisanje

Šta mislite; koliko je Milošu Mitroviću Žeri trebalo da fijakerom, iz centra Niša, starim putem preko Ploče, stigne do Bele Palanke? Samo šest sati! Dobro, tu razdaljinu od četrdeset kilometara, od Niša do Palanke, voz pređe za svega tri sata! Nije mi namera da se sprdam sa sporim prugama Srbije. Naprotiv, spori vozovi, pogotovo kroz Sićevačku klisuru, oduvek su mi prijali. A, tek, fijakeri! Malo je, bre, falilo da se i rodim u fijakeru i to na putu od skopskog aerodroma do gradske bolnice. Hoću reći, fijaker je, za mene, metafizičko biće! Fijaker je, ljudi moji, ozbiljna filozofska tema koju je Žera pokrenuo, možda, iz nehata. Reč je o USPORAVANJU VREMENA! Fijaker nas vraća u zlatni 19. vek kojim su, recimo, vladali Tolstoj i Dostojevski, a ne tamo neki Romanovi. Fijaker nas podseća na Anu Karenjinu i Natašu Rostovu, na Puškina i na sve one zadrigle spahije i visoke državne činovnike, ali i na bedne mužike za koje je Div iz Jasne Poljane osnivao narodne kuhinje. U tom fijakerskom devetnaestom veku živelo se sporo, bez žurbe. Tako da su i pisci imali vremena na sagledaju i opišu život onako ubedljivo da nam svi oni literarni likovi pred očima i danas titraju...

Znam, teško je usporiti 21. vek, teško je zaustaviti Treći svetski rat. Ali, da sam na Vučićevom mestu, probao bih nemoguće! Umesto izgradnje Nacionalnog fudbalskog stadiona, a što bi koštalo 250 miliona evra, izgradio bih Tenisku akademiju jer taj nam sport, nekako, bolje ide od ruke. Tu smo, bre, velesila! A ono što ostane od tih miliona evra, uložio bih u proizvodnju fijakera! E, sad, razumem i Premijera; deca koja nisu igrala loptu ni za svoju ulicu, kad porastu prosto podetinje čim se nađu u blizini ovih naših kilavih orlova koje je ponizila i Portugalija, bez Ronalda, i to usred Beograda.

A, zamislite ovu zemlju kojom vrvi na hiljade fijakera njenim drumovima! Ah, kako bi nam se Srbija usporila! Ovako, Srbija žureći, kao bez glave u Evropsku uniju, srlja u propast. A sa fijakerima i bez grdnih evropskih koridora, Srbija bi, možda, usporila i Evropu, pa i svet koji, takođe, srlja u katastrofu. Gde bi nam bio kraj kada bi se Evropa setila da je Zenon u svojim aporijama dokazivao da je kornjača, u stvari, brža od zeca, i da je Aleksandar Veliki zavideo Diogenu što je živeo u buretu. Heraklit je, pak, živeo u pećini tvrdeći da sve teče. Ali, antičko vreme teklo je sporo, polako. Zato je i bilo tako mudro i dugovečno.

Nego, Žera razmišlja da otvori fijakersku liniju i do Pirota, ali radio bi, fijakerom, i u lokalu. Na primer, do Divljanskog jezera, pa i do mog Vidova. Ah, kako bi moja Bilja u tome uživala! Mada je ruta do mene mnogo strma i kada bi, tamo, kod Raskrsja, upregnuti beli konj posrnuo, to ne bih podneo! Doživeo bih nervni slom kao Niče u Torinu, kada je po jednom ovakvom kišovitom danu posrnulo jedno kljuse... Znate, valjda, ostalo? Genije je završio u ludnici.
I mojoj Crnoj dopala se ideja o fijakerisanju Srbije:
Ih, kada bi kočijaš Toša Ciganin strpao u Žerin fijaker Mustafu i Vučića i kada bi, između njih, sedela Merkelova, valjda bi se do Brisela dogovorili o sudbini Kosova. Jer, Putin može da krene i na ovu stranu, ako ga pozovu...