Patriotizam je reći istinu

Foto Dalibor Danilović

U antičkoj Grčkoj je u jednom periodu postojao zakon po kome je onaj ko se u kritičnim trenucima po grad-državu nije izjašnjavao, gubio status građanina. Ne gajim iluziju da sam svojim intervjuom Prvom programu Radio Beograda (ali u njegovom integralnom, a ne atomiziranom sadržaju koji je dostavljan javnosti) zadržao status građanina, ali držim da sam bar na tragu takvog nastojanja. Rekao sam svoje, i ničije drugo mišljenje, koje se može osporavati sa svake pozicije, sem sa pozicije prava da ga uopšte izgovorim i olako budem optužen za nemoral, izostanak patriotizma, pa, implicitno, i života. Poslednjih decenija čvrsto verujem da je dijalog mislećih ljudi iz različitih sfera života u Srbiji, njihovo neslaganje ili preklapanje, ključno. Događaji za koje ste me pitali ilustruju koliko je fragilan, ako uopšte postoji, takav dijalog. Bez obzira na poziciju i funkciju, prenebregavajući ličnu sujetu i ukus gorčine, na tom i takvom dijalogu u cilju uspona Srbije ja ću nastaviti da delujem. Uzgred, ne priznajem nikome od kritičara da ovu zemlju i ovaj narod vole više od mene. Posebno se to odnosi na Kosovo za koje me vežu lične uspomene.

Ovako je u utorak ujutru, pre nego će NIN otići u štampu, govorio za naš list predsednik SANU Vladimir Kostić (62), neurolog, doktor medicinskih nauka koji je početkom aprila ove godine dobio najviše glasova i u prvom krugu pobedio dvojicu kolega lekara i tako postao 22. predsednik najznačajnije ustanove srpske nauke i umetnosti u njenoj istoriji dugoj 128 godina. Ugledni akademici su tada glasno i javno komentarisali da izborom ovog erudite velikog opšteg obrazovanja, čiji su naučni radovi citirani više od 5.000 puta u svetskoj literaturi, počinje nova era u radu SANU.

Pre nego što će se zahuktati slučaj Kostić koji je ovih dana proizveo predsednik Srbije Tomislav Nikolić, predsednik SANU mi je letos svedočio kako u javnosti često dobijaju veliki prostor oni koji kritikuju SANU predstavljajući je najčešće kao notorno konzervativnu, nacionalističku ustanovu. Kao da je SANU nekada, od nekih koji znaju šta i kako treba, dobila krst koji mora da nosi, bez potrebe da nam se teret obrazloži. Ja taj krst neću da nosim.

I sada Vladimir Kostić upravo to potvrđuje. Ne dozvoljava da njegovo ime i funkciju bilo ko zloupotrebljava ni predsednik Srbije, ni maneken patriotizma obučen u crno, kako je ovih dana uzvratio Aleksandru Vulinu koji se odmah posle Tomislava Nikolića žustro obrušio na predsednika SANU.
A šta je tačno rekao predsednik SANU.

Na pitanje novinarke Prvog programa Ane Tomašević da kaže kakav je stav SANU povodom Kosova i Evropske unije, predsednik Vladimir Kostić je odgovorio:
Stav Akademije nije artikulisan da bih sada ja mogao da kažem stav Akademije je takav i takav. Bilo bi nekorektno da ne kažem šta je moj stav. Iz usta nekoliko vrlo uglednih akademika je bilo, ja bih rekao, sasvim jasnih naznaka. Mogu dvojicu da imenujem: pokojnog Despića i gospodina Dobricu Ćosića. Bojim se da je u ovom trenutku jedina politička mudrost na koji način sa nekim elementima dostojanstveno pustiti Kosovo koje de fakto i de jure više nije u našim rukama. I to neko ovom narodu mora da kaže. Kosovo naravno podrazumeva ogroman broj onoga što predstavlja našu kulturnu osnovu. Oko toga se moramo boriti zubima i noktima iz prostog razloga jer je to pokušaj zapravo oduzimanje nečega što predstavlja supstrat i naše istorije i dela psihologije i čega god hoćete.

Ali, govoreći pošteno, ukoliko jedan ministar ili predsednik ili premijer mora da traži dozvolu da uđe na tu teritoriju, to vrlo jasno govori da mi nemamo više ni ljudske, ni ekonomske, ni bilo kakve druge kapacitete da tamo nametnemo sopstvenu volju. Možemo jedni druge da uvažimo gledajući se u oči. Ali, alternativa je vrlo jasna.

Pesnik Branko Miljković je rekao: Povraćajući i ja ću u raj ući. Ako vas interesuje moj stav prema Evropskoj uniji, bojim se da ćemo povraćajući u taj raj morati da uđemo. Mi nemamo druge alternative. Postoji priča o artificiranoj alternativi Rusija ili Evropska unija, a ja pitam da li je neko pitao tu Rusiju hoće li ona nas? Ima li neko uvid u istorijski kontekst takvog htenja ili ne? Grubo je ovo što govorim, ali ja sam za to da se sačuva ono što predstavlja zdravi korpus, nacionalni, kulturni prostor na kojem mi u ovom trenutku takođe moramo da se borimo za element opstanka. Mnogo me više interesuje, verujte, u ovom trenutku sudbina Republike Srpske jer tamo postoji jedan ozbiljan aktivni delujući kulturni i naučni, kako god hoćete, deo ovog naroda od milion i po do dva miliona ljudi... Mi treba da preživimo, mi treba da imamo svoju projekciju za budućnost i u tom kontekstu ja bih mnogo više od istorijskih mrzovoljnosti hteo da pozovem na vitalnost. Srbija, kakav god udarac da primi, mora da nastavi sa širenjem pre svega svojih demokratskih kapaciteta i širenjem prostora slobode. Inače neće opstati. Na dodatno pitanje o tome kako pomiriti kosovsku realnost na terenu i istorijsku realnost, Kostić je odgovorio:



Istorijska realnost je da su mnogo veće nacionalnosti gubile svoje osnove. Jevreji su dve hiljade godina pevali da mi ruka presahne ako te zaboravim Jerusalime. Niko ne sme od nas da traži da zaboravimo Kosovo. Jer, ako neko planira da tamo ratuje, ako pozove, možda i ja sa 62 godine odem tamo. Ali to nije budućnost. Mi smo izvesna iskustva, pa ako hoćete i konstruisana savezništva, osetili, ponavljam, jako je bitno da sebi projektujemo budućnost, žrtvovanje nema nikakvog drugog smisla sem još jednog, rekao bih pogrešnog koraka u srpskoj istoriji. Umesto toga, ja nisam ni za bezglava popuštanja, ali možda je zaista ovo trenutak kada treba razmisliti, doneti te teške odluke. Mi svi zajedno moramo da vidimo gde su te naše realne mogućnosti i te mogućnosti treba otvoriti za decu. Sa 62 godine ja ću i glasati i postupati onako kako moja deca budu rekla. Budućnost je njihova, nije više moja.

Podsetimo se i kako se potom Tomislav Nikolić naljutio i šta je u naletu gneva poručio akademiku Vladimiru Kostiću:
Profesor Kostić je javno izneo mišljenje koje je suprotno interesima Srbije, suprotno uverenjima velike većine građana Srbije. Kostić je rekao da treba da se odreknemo dela svoje teritorije, da priznamo realnost. Kako on, ili bilo ko, može da se odrekne nečega što nije njegovo?

Na kraju dužeg saopštenja pristiglog u javnost iz Predsedništva Srbije, predsednik Srbije kaže da očekuje od SANU da se izjasni o izraženom stavu profesora Kostića i da li posle takve izjave može da ostane na njenom čelu?
Nema sumnje da se predsednik Srbije brzo pokajao zbog tako žustrog saopštenja koji su sačinili nadležni iz njegovog okruženja, i odmah je angažovao svog diplomatskog emisara Ivana Mrkića da amortizuje celu priču. Očigledno je i sam shvatio koliko je nesuvisao zahtev, na koji nema nikakvo pravo, kada zahteva od SANU da se izjašnjava o ličnoj izjavi svog predsednika. Nažalost, ova predsednikova izjava ulazi u istoriju, uz nekolicinu vlastodržaca koji su hteli da pripitome i dresiraju SANU shodno svojim političkim zahtevima.

Pod kojim uslovom bi predsednik SANU podneo ostavku?
Vladimir Kostić je spreman na to pod svakom statutarno zasnovanom odlukom. Spreman je i ako vidi da bi njegov ostanak bio kamen o vratu SANU (na primer, prestanak ili limitiranje finansiranja) sličan situaciji sa Memorandumom, i ako bi osetio da bi njegov ostanak bitno podelio SANU na nepomirljive tabore. Međutim, važnije od te percepcije je činjenica da je na delu banalna zabrana prava na lični stav i mišljenje. Ideja da jedna izjava slabi naše pozicije u pregovorima je potpuno besmislena. Posebno je prizeman i primitivan obrazac koji priznaje Kostićevu profesionalnu stručnost, ali dovodi u pitanje njegov moral i patriotizam. Ozbiljno rastužuje i plaši da je prvi refleks kritike iz Kabineta predsednika da se traži ili se nada uklanjanju sa funkcije neko ko iskazuje drugačiji stav od njihovog. Taj poziv je značajno opasniji od svega što je u intervjuu izrekao predsednik SANU.

Daleko trezveniji bio je u svojoj izjavi premijer Aleksandar Vučić rekavši dase on ne slaže sa izjavom predsednika SANU, ali da svako ima pravo na svoj sud i mišljenje i da on nikoga neće nazvati izdajnikom. Ni akademik Dragoslav Mihailović se ne slaže sa izjavom svog predsednika, ali za NIN će reći da će braniti njegovo pravo na javno izrečeno mišljenje i da će osuditi svakoga ko se meša u rad SANU bez ikakvog prava.

Oglasili su se osudama ovim povodom i Odbor za Kosovo u Skupštini Srbije sa Milovanom Drecunom na čelu, reči zamerke nije štedeo ni direktor vladine Kancelarije za Kosovo Marko Đurić, kao ni neke stranke. Akademici se uglavnom ne izjašnjavaju, nikome ne pada na pamet da odgovara na zahtev predsednika, a većina poštuje pravo svog predsednika na lični stav. Taj lični stav i pravo da ga javno iznese već prvog dana podržalo je preko sto pedeset uglednih javnih ličnosti, istoričara, književnika, univerzitetskih profesora, umetnika, advokata, aktivista ali i ogroman broj korisnika brojnih društvenih mreža. Vladimir Kostić je javno poručio: Neću da dozvolim da mi neko određuje šta smem da kažem, a šta ne, i šta je jedinstveni korpus mišljenja koga treba da se držim. A za RTS je još objasnio: O ovako krupnim pitanjima SANU, kao ustanova koja okuplja individualce, ne može da ima jedinstveno mišljenje. Kad je o meni reč, smatrao sam da u ovim godinama imam obavezu da kažem ono što mislim da je istina, ne tvrdeći da je to sto posto tako. Svaku primedbu ću da prihvatim pod uslovom da je pročitan integralni tekst mog intervjua Radio Beogradu. Ovako kako su neki pročitali, ispada da se ja zalažem da ljudi napuste Kosovo i ostave tamo svoje svetinje. Meni je žao ako su i ljudi sa Kosova to tako razumeli. A ja sam u intervjuu rekao da se njima moraju obezbediti fizička, pravna i svaka druga sigurnost, da se zaštiti naša kulturna baština na Kosovu i da se za nju borimo zubima i noktima Iza mojih postupaka postoji kontinuitet onoga što sam radio. Ja sam na Kosovu bio dva meseca kao načelnik specijalnih jedinica saveznog SUP-a i u tom periodu sam mnogo naučio o tragediji našeg naroda i tragediji tog prostora. Hoću da verujem da predsednik nije to sam pisao i da ni sam ne veruje u to.

LJudi koji su to pisali nisu kompetentni da ocenjuju ni moje moralno ni moje patriotsko osećanje. Tvrdim da moja moralna i patriotska pozicija nije ništa manja od njihove. Naprotiv. Ja sam svojim izborom ostao u Srbiji iako sam imao desetine prilika da odem iz Srbije. Moja deca i moji unuci su ovde. U toku borbenih dejstava na teritoriji Srbije moji sinovi su bili regrutovani na teren, ja ih nisam sklanjao. Nema ko mene danas da uči šta je patriotizam. Sterija je rekao da je najveći patriotizam reći istinu narodu. Ja nemam komitet u koji ću ići po svoju istinu, već imam samo onu istinu do koje sam ja došao. Ona može biti kritikovana sa svake pozicije sem sa prava da tu istinu saopštim ako imam hrabrosti da je kažem.
SANU nije politička stranka, ni koalicioni partner bilo kome. Nečuveno je da pojedine državne strukture naručuju smenu i preispitivanje. Ono što neki ljudi iz politike ne mogu da shvate, pa ni da razumeju, jeste to da ja nemam nikakvu posebnu tapiju na ovu funkciju. Prema tome ja se neću zubima i noktima boriti za ovu funkciju, kao što bih se borio za baštinu na Kosovu. A šta će SANU reći sačekaću sa apsolutnim mirom. Meni je stalo do moje porodice i desetak prijatelja koje sam u životu uspeo da steknem. Ostalo me ne interesuje.