Da li je antifašizam postao floskula

Foto Arhiv muzeja istorije Jugoslavije

Fašisti i njihovi saradnici mahom su istruleli, ali fašizam se odlično drži u hibernaciji; krcka led, ponegde i penziju, i čeka da ga ponovo pozovu da brani kapitalizam. Da će u tom svojstvu opet biti potreban, shvatilo se, ako ne devetog, onda svakako već 10. maja 1945, čim se otreznilo od Dana pobede, pa prećutna rehabilitacija fašista i nacista nije napredovala mnogo lošije od obnove Evrope. Ove se godine može proslaviti pet decenija od kako je objavljeno zanimljivo, ako i rogobatno nazvano delo po imenu Braon knjiga: Ratni zločinci u Saveznoj Republici u vladi, biznisu, upravi, armiji, sudstvu i nauci. U njegovom trećem izdanju, objavljenom 1968, pobrojano je više od dve hiljade i trista bivših nacista koji su našli oprost, hleb, pa i namaz na hlebu u upravljačkim ešelonima znamenite adenauerovske Nemačke, koja se i danas pokušava prodati kao demokratski uzor. Pošto je Zapadna Nemačka još 1948. objavila kraj denacifikacije - treba podvući crtu - a već 1949. počela da amnestira, u knjizi se guralo petnaest ministara i državnih sekretara, sto generala i admirala, 828 sudija i tužilaca, 245 visokih službenika Ministarstva inostranih poslova, 297 visokih službenika policije i obaveštajnih službi. Vredi izdvojiti, recimo, Hansa Globkea, šefa Adenauerovog štaba, čijoj posleratnoj karijeri nimalo nije smetalo to što je učestvovao u donošenju Nirnberških rasnih zakona, pa ni to što je bio glavni pravni savetnik Kancelarije za jevrejske poslove nacističkog Ministarstva unutrašnjih poslova, sekcije koja je pod vođstvom Adolfa Ajhmana bila zadužena za birokratiju Holokausta. Ili Hansa Krigera, koji je, pre no što je 1963. postao ministar za raseljene, izbeglice i žrtve rata - imaju Nemci smisla za humor - bio zapažen kao delilac pravde i smrtnih presuda u okupiranoj Poljskoj. Ceo sistem je inficiran nacistima, primetio je izdavač knjige, koju je na Sajmu knjiga u Frankfurtu 1967. policija plenila kao komunističku - a možda i jevrejsku - propagandu. Pošto se ovako prema nacizmu ponela kraljica kontinenta, nikoga ne bi trebalo da čudi što fašiste i njihove saradnike postepeno rehabilituje i Srbija, sa zakašnjenjem, ali uporno, kao i ostale istočnoevropske države koje su u voz kapitalizma uskočile tek u drugom poluvremenu. Svejedno, zabavno je pogledati i šta se na tom planu događalo u drugim zemljama, jer nevina nije nijedna.

Francuska je svoje vodeće kvislinge, maršala Filipa Petena, predsednika višijevske Francuske, i Pjera Lavala, njenog premijera, osudila zbog izdaje. Obojica su osuđena na smrt, ali je streljan samo Laval. Petenu je De Gol oprostio život, i poslao ga da umre u zatočeništvu. Višijevska Francuska nema danas značajnih branilaca osim Žan-Marija le Pena, njena zvanična rehabilitacija deluje nemogućom, ali prećutna, praktična, a ta je jedina koja je važna, dogodila se odavno, kao i u Nemačkoj. Sva je oslikana u Morisu Paponu, koji se proslavio i deportujući najmanje hiljadu šesto Jevreja u logore smrti u svojstvu nadzornika Službe za jevrejska pitanja u Bordou - za šta je osuđen tek 1998 - i kao šef pariske policije, koja je 1961. i 1962, u čak i danas malo poznatim masakrima, ubila najmanje pedeset, a možda i više stotina Alžiraca i sindikalaca koji su protestovali protiv francuskog kolonijalizma. Život u posleratnoj Francuskoj decenijama nije bio neprijatan ni Reneu Buskeu, generalnom sekretaru višijevske policije tokom 1942. i 1943. Nakon minimalne kazne, koja mu je izrečena i odmah oproštena - pet godina gubitka nacionalne časti - sistem ga je ponovo primio u krilo, omogućio mu profitabilnu bankarsku i novinarsku karijeru, vratio mu Legiju časti 1957, amnestirao 1958, i dozvolio mu da se politički aktivira. Podržavao je francusku levicu i družio se sa Miteranom. Optužnica zbog deportacije 194 jevrejska deteta u logore smrti protiv Buskea je podignuta tek 1991. Umesto Francuske, presudio mu je atentator Kristijan Didije 1993. Ubio sam čudovište, rekao je Didije pre nego što je osuđen na deset godina zatvora, kaznu daleko težu no što je Buske ikada izdržao. Što se manjih zemalja okupiranog Zapada tiče, Norvežani će 24. oktobra moći da obeleže sedamdesetogodišnjicu streljanja Vidkuna Kvislinga, marionetskog šefa vlade pod nemačkom okupacijom, kome Nedić i ostali duguju ime. Zvanična rehabilitacija ne pada na pamet nikome zdravom, ali iz Norveške stiže i primer Knuta Hamsuna. Nobelovcu koji je Drugi svetski rat proveo družeći se sa Hitlerom i Gebelsom, nepokolebljivo uveren u nemački trijumf (što je zapisao Gebels) i uveren da se Nemci bore za nas (što je zapisao sam) sve je oprošteno zbog pozne životne dobi, te je dobio samo novčanu kaznu. Ipak, kako kaže jedan članak britanskog Indipendenta, donedavno je svako ko bi u norveškoj knjižari tražio Hamsunove knjige dobijao ledeni odgovor. Od nedavno, međutim - od 2009 - Norveška ima i Muzej Knuta Hamsuna i njegovo lice na poštanskim markama

Istočnoevropske su države em kapitalistički diletanti, a oni uvek preteruju, em imaju komunističko nasleđe koje treba zatrti, pa su u rehabilitaciji fašista i njihovih asistenata odlazile i dalje od velikih sestara sa Zapada. Telo kolaboracioniste Mikloša Hortija, regenta Mađarske do oktobra 1944 - kada su Nemci neposredno preuzeli kontrolu nad njegovom zemljom - Mađari su vratili u zemlju iz Portugalije, gde je umro u izgnanstvu, i pompezno, pred desetinama hiljada ljudi, televizijskim kamerama i skoro celom vladom Jožefa Antala (koga zovu prvim demokratski izabranim mađarskim premijerom) ponovo ukopali još 1993. godine. Hortijeve statue, memorijali, trgovi rasuti su od mađarskih sela do Budimpešte, gde mu je statua podignuta novembra 2013. Verovatno zato što je junački pristao da Nemcima preda sto hiljada Jevreja, ali nijednog više. Rumuni su bili nešto skromniji. Devedesete su im naravno donele spomenike i ulice kondukatora (vođe) Jona Antoneskua, diktatora Rumunije od 1940. do 1944, ali je zvanična rehabilitacija išla teže. Godine 2006. Antonesku je rehabilitovan delimično, a sud je ostao pri tvrdnji da su vođa i članovi njegove vlade zasluženo osuđeni zbog napada na Jugoslaviju i Grčku i antisemitskih pogroma. Samo dve godine kasnije i ta je delimična rehabilitacija poništena. Trofej u nadmetanju za Prvog rehabilitatora ipak nose bivše republike Sovjetskog Saveza. Godine 2007, tadašnji predsednik Ukrajine, Viktor Juščenko, posthumno je proglasio Herojem Ukrajine Stepana Banderu, a tri godine kasnije i Romana Šuheviča, čije su paramilitarne bande nazvane Organizacijom ukrajinskih nacionalista Nemci koristili kao branu protiv Crvene armije, i koje su pobile sto hiljada Poljaka. Časti su kasnije poništene, ali poneki Ukrajinac svakako i dalje čuva marke i novčiće kojima je država obeležila stogodišnjicu Šuhevičevog rođenja, iste 2007. Baltičke države, Estonija, Letonija i Litvanija, pak, imaju osobitu čast da gledaju čak i parade veterana lokalnih SS jedinica.