Grešne nam duše balkanske

Negde se na toj krivudavoj, ali posve kratkoj putanji na kojoj je Jugoslavija postala manja, pa bivša, udesilo da i moja generacija poslednjih Jugoslovena, koji su pionirsku maramu viđali samo na porodičnim fotografijama, takođe postane malobrojna, gotovo nepostojeća. Ne samo nacionalno, ideološki ili prema nekoj drugoj mustri, već i u javnosti nismo više zalog za budućnost, nismo kovači novog zlatnog doba u kojem bi svako u svom balkanskom oboru danju veličao svoje heroje, a noću krišom pleo o onima preko plota. U istom blatu, cugajući istu rakiju. Više ne postojimo, osim ako smo lenji i nasilni. Kao da smo rođeni posle Dana mladosti, a pre Dana pobede, u skaradnom limbu realpolitike, kako danas tepaju otvorenom bezobrazluku.

Slučilo se da se s nekolicinom ispisnika Milenkom, koji je poreklom Crnogorac, rođenjem Srbin, a životom Kanađanin, Zoranom i Vesnom, koji su vukovarski Srbi, i Andrijanom koja je, kao i ja, iz Beograda zaputim na četvorodnevnu muzičku turneju po onome što danas odurno nazivaju jugosferom, ili, još gore, regionom. Subotica, slavonsko selo Latinovac, Sarajevo, uz dan odmora, dva odlična benda Enš (Ensh) i Das Rejdž (Das Rage). Zvuči jednostavno. Tako bi i bilo da se na putešestvije nismo upustili baš u periodu u kojem se od raspada Jugoslavije nije teže putovalo.

Milanović je u principu kul tip, a ove izjave su valjda zbog predizborne kampanje, šta li. Svi pumpaju narod. Doduše, kod nas se stvorila atmosfera da Vučić izbeglice šalje u Hrvatsku, tenzije su visoke, veli Zoran. Visoke su, još kako neki pravednik od dvadesetak leta trubio nam je na izlazu iz Beograda kao da smo prokazani svatovi. Jebi ga, teško je bilo na vukovarske tablice dopisati i etnicitet naših krvnih zrnaca.

U Srbiji se, velim ja, o izborima tek šapuće, ali nam predizborna kampanja traje otkako su naprednjaci stupili na vlast. Nas što se tiče, izbori kao da su svaki dan, iako deluje da ih nikada biti neće. I Vučić tako romori čas nas svakodnevno seli pred odsudne odluke nakon kojih se univerzum urušava, čas nas izmešta u jednovremenu, apsolutnu budućnost, najbolju od svih zamislivih, u kojoj plate donose jednorozi s razvijenom trobojkom na leđima, nemački redovno, američki pompezno, arapski preduzimljivo. Zoran hvali Beograd na vodi, ja ga vatreno osporavam. Boga mu, vi Srbijanci, da možete, živeli biste kao pod Slobom, kaže kroz smeh. Odgovaram da volim da mislim kako mogu da biram između potpune izolacije i projekta toliko štetnog da bih radije da te pare lepo ulupamo u sopstveni svemirski program. Ne menjamo mišljenje jedan drugome, samo stanicu na radiju.

Čari realpolitike su nas od Subotice do Vukovara umesto preko Batrovaca vodile preko Šida, gde smo svedočili i njenim najgrozomornijim obrisima. Grešne nam balkansko-zapadnjačke duše, u izvesnoj meri smo se već svi navikli na prizor obezemljenika. Piši o njima, odnesi suvu hranu, odeću, nešto peto naposletku se oči priviknu, mozak dovoljno racionalizuje njihovu sudbinu i pomiriš se da im ne možeš mnogo pomoći. Da su tu. Otkupiš sebi deo savesti, člankom, flašom vode, kutijom krekera i nastaviš dalje. Ali slika mora izbeglica, koji se, slavonsko brdo za brdom, nižu kao talasi, delom i na pravoslavnom groblju, više pripada nekom tragičnom igrokazu nego bilo kojoj zamislivoj svakodnevici.

Šatore su razapeli po drumu, po proplancima, po mermernim pločama. Došao je dan da tuđi mermerni pokrov bude najtoplije mesto na svetu. U tom trenutku, siguran sam, toplije i od tla rođene Sirije. Vidim ime na jednom krstu: Savo Bursać. Klinci neki pod njim su se zbili kao sardine u konzervi. E pa, Savo moj dobri, nekom koga nisi upoznao trenutno činiš velikoljudsku uslugu, mislim se. Mališani drhte, gledaju u nebo i ćute. A kiša neka gadna pada čitav dan, osetiš je, ali je ne vidiš, pa je sve izgledalo kao da neba uopšte nema. Samo mermernog sivila, kako na nebu, tako i na zemlji, pod njima.

Kao i mali Sirijci, tihujemo. Sve smo ovo već videli. Neki i proživeli. Grešne nam duše balkanske.
Uostalom, nisu li Zoranovi vršnjaci u zavisnosti od toga jesu li se zvali Srboje ili Hrvoje prodavali jabuke po pančevačkim, odnosno vinkovačkim pijacama? Nisu li se zalud gnevno vratili u nekada prosperitetni grad koji je u međuvremenu postao sakupljalište života razorenih još od pelena? Nije li sam Zoran kao trećerazredni građanin, večni varvarin, obavljao razne poslove po Engleskama, Norveškama i drugde?

Sad mi je super. Imam uspešan bend, sa svima sam u dobrim odnosima. Samo gledam u kojem ću društvu reći ,kruh, a u kojem ,hleb, i sve je u redu. Naravno, kao i uvek, imaš budala na obe strane, ali čini mi se da su ovi obični, prosečni Vukovarci konačno shvatili da nema druge do suživota. Mirno je, kaže Zoran. Gadno je što politika i dalje nastoji da omasti prste gnječeći budućnost jednog od stradalnih mesta rata. Hrvatsku i srpsku decu razdvajaju od jaslica. Postoje i odvojene osnovne škole. Od prvih se zaljubljivanja i tuča uče da je najbolje čemu se narodnosti imaju nadati trpeljivo sapatništvo. Jednoj Zoranovoj drugarici, inače Hrvatici, dozlogrdilo je i s mužem Srbinom je pobegla u inostranstvo. Zbog čega? Zazornih pogleda, osuđujućih pitanja, govorkanja...



Mada, opet kažem, situacija je sve bolja. I, pazi, nas se pitalo želimo li ćirilicu po Vukovaru. Odbili smo, jer smo svesni situacije. Neće nam nimalo pomoći da nešto što razumemo na jednom pismu piše i na drugom. To s ćirilicom nam je Beograd zakuvao, tvrdi on. Spominjem mu onu staru izvrsnu izreku prema kojoj je tuđim muškim spolovilom lako gloginje mlatiti. Smeje se, kaže da zna za verziju s koprivom. Sitne razlike, značenje isto, otprilike kao i s latiničnim i ćiriličnim pismom.

Naredni dan vodio nas je dublje u Slavoniju. Ima tu, kažu, jedno brdo gde nesrećnici s duševnim tegobama idu na svojevrsno hodočašće. Pročišćenje te duše, balkanske, kakve god, jedine koje imaju. Bilo je prazno - da li je duša svima na mestu ili je posredi naprosto bio slab promet, nismo saznali. Ali nas je makadam doveo do Latinovca, sela od sedamdesetak ljudi, bez rasvete i uopšte potrebe za još jednim drumom.

Do nas dotrčava Ivan, organizator koncerta, i preusmerava nam hod. Nemojte ići tamo, to je neki rođendan. S njima se ne volimo, oni su za vlast, govori pomalo usplahireno, i pokazuje na jedino osvetljeno dvorište u mestu. Klimamo glavom, kao da razumemo, i pratimo ga u stopu. Uostalom, s vlašću i nije ćeif družiti se.

Jedina prostorija u Latinovcu makar i donekle pogodna za koncert je stari zadružni dom, koji je delom i košara prošarana stogovima sena. Srećom se ispostavilo da je ovo mestašce i jedan od ovdašnjih sabirnih centara putujuće evropske omladine s ruksacima na leđima. Svojevrsna komuna, prepuna litvanskih pegavih lica, grčkih žbunastih obrva i poljskih svetlih vlasi. Zadružni dom ima jednako neobičnog Kvazimoda izvesnog Pivana, ćopavca od dvadesetak godina, čoveka toliko intenzivnog da bi se i u snu nevoljno štipao za meso, mahao stubastim rukama, nadglasavao s bogovima i objašnjavao s đavlima, pa makar i mesta kakvo je Latinovac. Insistira da, iako hramlje, sam prenosi piće i opremu uz i niz drvene stepenice. Usporen, ali sam. Lepo ti se čini da ne ume da razgovara, samo dobrodušno nateže. Kada se na mračnom proplanku pridružio bubnjarima i žonglerima vatrom, zgrabio je baklju i, napunivši usta nekom tečnošću, u vazduh ispaljivao vatrene klobuke. Budala, uzeo je neki razređivač iz magaze. Kakav je, poginuće do tridesete, kaže mi jedna devojka. Dernja se, skače i kao da pokušava da svoju tragikomičnu zapostavljenost na obodima života istovremeno prekine i pobedi. Tu sam, evo me, u Latinovcu, ja, ovakav, jedan jedini Pivan, odzvanja sve ono što kaže pokretom.

Koliko se na pojavnom nivou, pa makar i imena, da zaključiti, projekat oko Latinovca vode troje mladih ljudi, Bošnjak, Hrvat i Srpkinja. Ali pojavni nivo više prikrije no što pokaže primera radi, mladi Sarajlija bio je zbunjen kada ga je za smernice priupitalo dvoje Beograđana u kolima vukovarskih registracija. Pomogao je, pitao čiji smo, pre no što mu je kez opkoračio lice. Dobri naši, dobrodošli, kazao je, i nastavio niz ulicu.

Sarajevo je za mene Beograd u malom ima svega, samo na manjem prostoru. Utoliko je kao grad intenzivniji, kaže Milenko, čiji projekat Enš u prestonici BiH već ima solidnu publiku. Kris, momak zatočen u telu mlađane devojke kod koga smo spavali, deli ovo mišljenje, ali napominje da nije bio u Srbiji. Više su mi drugi pričali. Stalno hoću, ali nikako da stignem, kaže on. O sebi priča u muškom rodu, pa izbegavam da glagole rodovski određujem, kako bih izbegao neprijatnu zabunu. Opet, meni će biti neprijatno najviše jedan dan. On s tim živi, hrabriji od svih mačo tipova koje poznajem. Svaki put kada ode do toaleta, pogled nadole podseti ga na raskorak između onoga kako se oseća i kako izgleda. Za razliku od nas, njemu želja da obiđe Beograd dođe prirodno. I to je unekoć razumljivo mlađi je desetak godina, a vreme čini svoje. Prećutno zaključujemo da je dobro što je taj horizontalni raskorak između toga gde si i gde bi se osećao dobrodošlim sve manji.



Veoma draga koleginica i prijateljica od četrdesetak leta insistira da me počasti kafom. Sarajevo ti je čudo to nisu zgrade, to je raja. A raja lako prepozna fol. Ako si pravi, pa makar im i bio neprijatelj, poštovaće te. Ako si fol, uništiće te od zajebancije, toliko da u grad više nećeš ući. A nama se sve čini da su jedino Bošnjaci bili pravi a ne fol Jugosloveni. Ostali su imali rezervnu varijantu, mi smo tu liniju većinom držali dok se moglo, objašnjava ona. I danas, kaže, ako Mirko Marku, ili Marko Sulji, ili Suljo Mirku duguje milju maraka i ne vrati, pa se zbog toga dohvate za guše, mogu mediji da pumpaju međuetnički incident koliko hoće, ali će Hrvati, Srbi i Bošnjaci najverovatnije prosto sesti u kafanu i uz smeh čitati bombastične naslove. Vidi budale, šta sve pišu, to su ti komentari. Imaš, naravno, agresivnih, sa svih strana. I bude malo čudno kad nekome kažeš da ti je rodbina iz Beograda ili Zagreba, da se neko negde orodio s drugima. Ipak, ovde se znamo svi, nije nam lako podvaliti. Zato i sami o sebi prvi smišljamo viceve, zaključuje ona. Pitam za primer. Šta Mujo i Suljo rade na klackalici? Zajebavaju snajperiste. Original sarajevska fora, uveravaju me.

I dok me u pletivu politički nekorektnih fora zasađenih u velikom drugarstvu posle koncerta jedni časte sa srbočetnik, a drugi s beogradska gospoda, grlimo se i nazdravljamo. Nisam ni nacionalista ni autošovinista ljubi ih ista, neoliberalna majka ali sam veliki pobornik izvinjavanja. Dobri moji, počinjem, zagledan u i dalje porušene sarajevske zgrade. Samo ćuti i uživaj, prekidaju me, uz osmeh i komentar da bi svako svakome valjalo da se izvini. Ne znam jesam li pravi ili fol, ali osećao sam se naše, šta god to danas uopšte moglo da znači.

Možda pozivi da se vratim, uz uverenja da imam gde da prenoćim i pregladnim ako me put nanese kraj Miljacke? Možda džabe uštipci u baščaršijskoj kafani? Možda, pak, brojna poznanstva u Latinovcu, tom omalenom centru multikulturalizma Hrvatske, ako ne i šire? Možda obećanje koje sam dao da ću Vukovar videti izbliza?
Verovatno sve to. Neka realpolitičari, majku li im nepristojnu, i zamaste ruke, do lakata, ako im se prohte. Sve mi se nešto čini da ćemo biti pametniji no preci.