Čekajući MiG Moskve

U jednoj anketi javnog mnjenja urađenoj pre dve godine 46 odsto građana Srbije podržalo je nabavku ruskih borbenih aviona i raketnih sistema PVO kao najbolji adut za razvoj odbrambenog sistema. Na pitanje da li bi ruske baze na našem tlu bile garancija odbrane, podrška je pala na nekih 39 procenata anketiranih, a EU i NATO ostali su na dnu liste izbora odbrambenog oslonca prosečnih očigledno rusofilski orijentisanih Srba. U međuvremenu čak i na prvi pogled čini se da je rusofilska atmosfera snažnija nego ikada i možemo pretpostaviti da u tom kontekstu postoji izrazita podrška potencijalnim nabavkama ruskih sredstava ratne tehnike. LJubav javnog mnjenja prema ruskom oružju „vidljiva“ je za vlast potpuno posvećenu prebrojavanju pozitivnih i negativnih poena u novinama, pažljivom iščitavanju stenograma TV emisija i osluškivanju interneta sa botovima koji se svakodnevno vredno bore protiv svakog ko ne voli dovoljno predsednika Vlade. Zato je pomenuti predsednik još leta 2012. godine, kada je tek postao prvi potpredsednik i ujedno ministar odbrane, obećao da će biti nabavljeni najnoviji ruski MiG-ovi. Prvi pokušaj da se nabavi nova tehnika iz Rusije završio se neslavno kao i druge obmane za jednokratnu primenu u preparaciji javnog mnjenja. Ponudu Rusije da se nekim prihvatljivim iznosom obnovi lovačka avijacija vrlo snažan „PVO lobi“ pretvorio je u obiman projekat istovremene nabavke lovačkih aviona MiG-35, koji doduše nisu ni tada ni sada u proizvodnji, zatim raketnih sistema PVO S-300 koji godinama nisu u proizvodnji, pride radara pogodnih za otkrivanje balističkih raketa (a čemu to?) i sistema automatizacije za koji ni proizvođači nisu čuli, ali neki naši generali znali su sve o tome. Sa ruske strane budžetski suficit koji su imali 2012. godine kao potencijalni izvor novca za nabavke za Srbe, već godinu dana kasnije nestao je zbog pada cena nafte, a zatim kriza u Ukrajini i embargo SAD i EU zatvorili su nade za finansiranje. Leta prošle godine ministar odbrane Bratislav Gašić obavestio je Srbe da mi u stvari nemamo novca za novu tehniku i da odlažemo plan nabavke. Nekima se pričinilo da to znači zamrzavanje pregovora, ali oni nikada nisu ni pokrenuti. Ove godine prilike su toliko crne da kao poštovalac naše vojske i avijacije osećam u najmanju ruku teskobu. Na aerodromima je ostalo nekoliko borbenih aviona koji se održavaju u životu na jedvite jade. Na papiru se sada u lovačkoj avijaciji, u jedinoj 101. eskadrili, nalaze četiri MiG-29 (od kojih jedan ne leti godinama) i dva dvoseda MiG-21UM od kojih je jedan razoružan 1996. godine po odredbama o smanjenju količina teškog naoružanja, a drugi ima instalacije ali ne može da nosi rakete vazduh-vazduh. Piloti su davno prešli četrdesetu godinu života, infrastruktura nikada nije popravljena posle razornih udara NATO proleća 1999, rezervni delovi dolaze samo kada do novinara dođu informacije da avioni ne lete... Sada se mora naći rešenje za puko preživljavanje avijacije i pod pritiskom stvarnosti ponovo je otvoreno pitanje nabavke nove tehnike iz Rusije, ali ovaj put polovne. Ako bi Moskva odlučila da zbog političkog prestiža pokloni nešto tehnike, imala bi ekonomske koristi jer bi Srbija ono malo novca što može da prikupi utrošila da plati remont i rezervne delove. Tuce MiG-29 u ovom trenutku bilo bi kao voda pustinjaku, nema veze ako bi bili godište naših aviona iz 1987. i 1988. godine. Bitno je da lete i da se održi avijacija. Naše javno mnjenje podržalo bi to, nema sumnje oko toga, ali šta bi rekli u Vašingtonu, Briselu, Berlinu… Dokument o uvođenju embarga EU prema Rusiji ima odrednicu po kojoj članice EU mogu nabaviti rezervne delove iz ruskih fabrika i stokova ako je potrebno za održavanje operativnih sposobnosti oružanih snaga. Zašto to onda ne bi vredelo i za Srbiju? Prave prepreke mogle bi da budu prvo odluka Moskve da se nešto preduzme jer do sada imamo samo jednostrane i konfuzne izjave naših zvaničnika. Zatim, „PVO lobi“ mogao bi ponovo da istakne svoj plan da se sav novac utroši na defanzivna sredstva, a realne šanse da se istovremeno nabavi više složenih borbenih sistema jednostavno nema. Znači treba pridobiti podršku Moskve i savladati „unutrašnjeg protivnika“ avijacije i onda bi se naši piloti mogli radovati (polovnim) MiG-ovima.