Botovima protiv mišljenja

Foto Željko Šafar

Pitanje slobode govora u zemlji Srbiji neiscrpno je. Nakon prošlonedeljne teme, kada smo to pitanje stavili pod lupu iz vizure nekada zabranjivanih umetnika i kulturnih delatnika, koji su u prethodnim režimima svoju slobodu mišljenja skupo platili, nastavljamo sa pojedinačnim ispovestima sa svakim ponaosob, pozvanim da govore na tu temu. Lazar Stojanović je, nesumnjivo, među prvoborcima slobode govora. NJegov aktivizam, još tokom sedamdesetih, odjeknuo je daleko, ne samo zbog filma Plastični Isus koji je bio bunkerisan, već i svog delovanja u, tada formiranom, Otvorenom univerzitetu:

Kada smo 1978. godine osnovali Otvoreni univerzitet, učinili smo to jer smo uvideli da postoji široka kategorija kompetentnih ljudi koji ne mogu u javnosti da pričaju ni o tome da li će sutra padati kiša, a kamoli šta ozbiljnije. Imali smo situaciju koja se i danas povampiruje i koju država poteže i nameće kad god ima prilike za to da ljudi mogu da govore samo u svojim strukama! Recimo, govoreći krajnje apstraktno, ako ste vi Novak Đoković a imate želju da patriotski podržite Srbiju široko vam polje! Ali, ako ste Novak Đoković i imate želju da osporite srpsku politiku na Kosovu na primer, e onda nećete imati tu slobodu! Da bismo prevazišli tu situaciju, napravili smo tada Otvoreni univerzitet i vozili ga sedam i po godina, dok na kraju nismo pohapšeni zbog toga. Slobodu govora neće vam niko nikada pokloniti. Vi nju morate da osvojite i uzmete i gajite kao biljku koja će vam možda praviti probleme s druge strane, govorio je Stojanović.

NJegovo delovanje u vreme Josipa Broza dobro je poznato:
U Srbiji nikada nije postojao, i ne verujem pored sveg optimizma da će postojati, ikakav pokret kao što je to bila Glasnost u doba Gorbačova u SSSR. Naime, država nikada dosad, a ne vidim ni zašto bi i odsad, nije videla svoj interes da štiti, povećava, ohrabruje, pospešuje i na organizovan način pomaže i razvija slobodu govora. Kada je reč o temeljima demokratije, pitanje slobode govora je prvo! Bez njega ne možete doći ni do jednog drugog prava. Ne možete biti ni za nešto ni protiv nečega, ako prethodno niste ukrstili argumente do saglasnosti i dobili vrstu podrške na kojoj možete sprovoditi političku akciju, bilo kakvu politiku u društvu u kojem živite. A to nije pitanje puke udobnosti. I ono je ograničeno. Sloboda govora u Rusiji trajala je koliko i Gorbačov. Takođe se nikada nije pojavila u Kini, Koreji, Libiji, Kubi, čitavom arapskom i prearapskom svetu. Nije se pojavila tamo gde se ne smatra da je demokratija najvažnija za napredovanje društva, niti se smatra da sloboda govora može da doprinese dominantnom učenju. Recimo, ako je u Kuranu nešto zapisano onda nam druge knjige ne trebaju, a ako nije pisano, onda su sve druge knjige štetne. To je taj odnos prema slobodi govora. Mi nismo živeli kao u Koreji, ali jesmo na način koji preovlađuje u savremenoj Kini. Sve do pada državnog socijalizma u Jugoslaviji.

Nakon toga, u ime sloboda govora, dobili smo nacionalni pokret u kojem je sloboda govora vršila onu funkciju i služila se onim istim obrascem kojim su se služili Hitler ili Musolini prilikom dolaska na vlast. Dakle sloboda govora bila je oblik agresivnog razvijanja superpatriotizma i jednog mobilisanja naroda pod isti kišobran u svrhu borenja. I onda je to jedan poznati književnik nazvao dogodio nam se narod. Izgledalo je kao da govori ono što obični ljudi misle. I bez obzira na to što je bila reprimirana, sloboda govora je postojala. Onda se nadalje osvajala uz vrlo visoku cenu.

Borba protiv slobode govora uvek dolazi od strane države. Jer društvo ne vodi državnu politiku. Tako da se na slobodi govora jasno vidi da se interes države i interes društva ne poklapaju uopšte, iako je glavna linija državne propagande od totalitarnih vremena pa do danas, ostala da rodoljubivo mislimo u interesu države. A interes države nikada nije bio interes građana, ni u Švajcarskoj ni u Iranu, pa ni u Srbiji!

Dakle, država može, čini i na nedopušten način ograničava slobode svih koji od nje zavise i primaju platu. A to su državne institucije, čitav sistem kulture i mediji. To što oni mogu, ne znači da imaju to pravo. To je prvi elementarni oblik ograničavanja slobode.

Nakon pada Slobodana Miloševića, međutim, dogodila se inertnost javnosti prema onome što se prethodno proživelo što, kako navodi Stojanović, nema pandan u svetu. Kao primer za to navodi list Politika i rubriku Odjeci i reagovanja, u kojoj su građani izražavali stavove:
Tu nije bilo mesta za sve stavove, već za one koji bi raspirivali agresivnu državnu politiku. Vrlo često u nedostatku pismenih građana, a taj nedostatak u Srbiji je hroničan, to su radili pismeniji čija su imena poznata, pa su pisali pod pseudonimima. Hoteći da raskrinka tu politiku nakon pada Slobodana Miloševića, postojala je građanska inicijativa da se svi ti tekstovi objave kao knjižica, da bi i obični ljudi, kada bi otvorili tu knjižicu, shvatili sa čime su imali posla. To Politika nije dozvoljavala, tvrdeći da ima autorsko pravo nad tom rubrikom, odnosno nije imala interesa da se to pojavi u javnosti. I taj gest mnogo govori. Da li se u tom listu nešto promenilo? Kako oni imaju interes da prikrivaju jedan kulturno-politički zločin i nakon pada Slobodana Miloševića? Ali, nakon velikog pritiska građanske inicijative do tog objavljivanja je ipak došlo. I to je imalo lep impakt na kulturnoj i medijskoj sceni, ali ne i u široj javnosti. I kada biste se raspitali malo više o tim pisanjima, uvideli biste da, do dana današnjeg, ljudi pamte neke priče, recimo pamte neke Šiptare koji su silovali neke srpske monahinje. Što, naravno, nije bilo tačno. Jer i u ono vreme pojavio bi se poneki novinar koji bi nešto pošteno objavio. I iz njegove male rubrike bismo saznali da su pohvatani mladići zapravo bili Srbi, a ne Albanci. U knjizi Kosovski čvor, mi smo izneli brojna istraživanja da je sukob na Kosovu intraetnički a ne interetnički, jer su Albancima srpske žene nedostupne i obratno. Tako da se ta vest pojavljuje kao teško spinovanje, iz kojeg se izvode agresivni činovi govora mržnje.

I od te rubrike, prvi put se pojavila dosta jednostavna strategija da mi u odbranu države činimo stvari koje dolaze spontano od građana, a mi ih umirujemo. Od tada do danas, i u Rusiji i ovde, to je glavni instrument medijske politike, i njega sistematski primenjuju i premijer i državni rukovodioci.
Danas se to razvilo dalje:
Privid slobode govora ostvaruje se pomoću botova. I to je postao omiljeni način naših političara. Postoji poslanik u Skupštini koji radi samo jednu stvar govori a u vaše vreme vi ste pokrali državu. I mi se više ne pitamo iz koje je on partije, jer on je poslanik, govori u ime naroda, govori ono što narod misli. I dok to radi, ne možete mu ništa. Vi ste tada pod teškom artiljerijom. Osećate se kao da ste u Vukovaru ili Sarajevu pod opsadom, tuče vam po glavi, a vi ste u podrumu u kojem možete da govorite šta hoćete, jer se to ne čuje i ne vidi.

Mnogi od nas danas su u podrumima. A to šta se dešava u podrumima, u tim mehurićima grupica koje postoje na Fejsbuku, ne vidi se javno. Jer s druge strane nas čeka jedan vrlo jak, širok, agresivni talas pred kojim mnogi moraju da pokleknu.
Odakle onda nama uopšte pravo na slobodu govora danas?

u sledećem broju: Predrag Koraksić Koraks: Kako je sloboda govora ostala u mojim rukama