Vulin žmuri na oba oka

Foto Vladislav Mitić

Drugo lice humanosti

Uspešno sakrivena iza humanosti svojih građana i slobode kretanja država Srbija, kako sebe vole da zovu njeni visoki funkcioneri, odlučila je na početku izbegličke krize da neće podizati zidove i usmeravati migrante koji kroz nju prolaze. Iza prijemčivih floskula o slobodi i humanosti, u koje je lako poverovati u Briselu, a još lakše na Vračaru, država Srbija dozvolila je zapravo profitiranje na migracijama s Bliskog istoka i formiranje novog sloja ratnih profitera.

Ignorišući organizovani kriminal, koji se od Preševa proteže na ruti kroz Srbiju, država je demonstrirala suprotnost humanosti svojih građana. Da bi izbeglica koji danas uđe u Preševo (a njihovo se zadržavanje i potrošnja u Srbiji smanjuju kako vreme odmiče) uspeo i da napusti našu zemlju, u njoj, u ovom trenutku, mora da ostavi barem 50 evra. Od 15,8 miliona evra, koliko je do sada najmanje moralo da ostavi 316.000 izbeglica, barem 70 odsto nikada neće proći kroz poreski sistem. Budžet Srbije oštećen je svakog meseca za barem 340.000 evra poreza koji organizovani profiteri sa neregistrovanom delatnošću, umesto u državnu kasu, stave u svoj džep.

Ne računajući zarade koje su na legalan način stekle trgovinske radnje na izbegličkom putu, apoteke koje prodaju lekove humanitarcima, proizvođači i prodavci gumenih čizama, šatora i kabanica, migranti svakog dana pokreću obrtanje mase novca kakvu nikada nije obrnula većina srpskih preduzeća. Izvan legalnih tokova i potrošnje izgladnelih, žednih i iscrpljenih ljudi u prodavnicama, menjačnicama i hotelima, ostaje plaćanje njihove najnužnije potrebe - prevoza do granice sa susedima.

U godini za nama pojedinci su sticali više od pola miliona evra mesečno organizujući prevoz izbeglica mimo redovnih linija i poreskih evidencija. Na izvoru profita bili su Beograd, Subotica, Kanjiža, Šid, ali sve vreme i Preševo kroz koje dnevno prolazi od pet do osam hiljada Sirijaca, Avganistanaca, Pakistanaca. Iznemogli od puta registruju se u prihvatnom centru u Preševu do koga, kroz Srbiju, prođu nekoliko kilometara na kojima su izloženi haraču.



Od čuvenog kampa u Miratovcu, selu pored Preševa, na srpsko-makedonskoj granici, u kome se izbeglice zaustavljaju samo nakratko, do džamije u istom mestu, na oko dva kilometra dalje, gde ih čekaju autobusi koje je angažovao UNHCR za vožnju do prihvatnog centra u Preševu, nude im se brojni taksisti. Ali najčešće ne da bi ih prevezli do Preševa, gde bi svako od njih trebalo da se registruje i dobije beli papir, sa kojim jedino sme da boravi u Srbiji tri dana, nego do Bujanovca. Ta vožnja košta i do 70 evra, iako je Preševo od Bujanovca udaljeno svega 28 kilometara.

Iz Bujanovca voz saobraća do Šida, a taksisti voze i do granice sa Hrvatskom za nekoliko stotina evra, između 400 i 800. Ako su, ipak, informisani i insistiraju na registraciji i vožnji samo do Preševa, izbeglice će i ispred prihvatnog centra čekati ista ponuda, ali i improvizovane tezge meštana koji im nude čaj za dva evra, punjenje mobilnog telefona za evro, polovne cipele za deset i komad garderobe za isto toliko.

Prodavac internet SIM kartice, koja na kiosku košta 200 dinara, kaže da mora od nečeg da prehrani svoje troje dece dok vuče za rukav iznemoglog mladića kome je prodaje za pet evra. Pravda se da njegova konkurencija tapka iste kartice za deset evra, ali ne želi da mu se ime pojavljuje u novinama, jer se, kao i drugi, nada zaposlenju u Crvenom krstu ili nekoj humanitarnoj organizaciji.

Pravi harač, međutim, tek onda počinje. I za izbeglice, koje do Šida plaćaju autobusku kartu 35 evra po osobi, a to je, ne računajući taksi, do pre neki dan bio jedini vid prevoza iz Preševa do granice sa Hrvatskom. I za građane Srbije, čiji budžet se ne uvećava porezom na te vanredne linije koje nisu humanitarnog karaktera i koje organizuju lokalni tajkuni. Najmanje 60 autobusa auto-prevoznika iz cele Srbije svakog dana krene put Šida. Plaćeni su 800 do 1.000 evra po turi. Dok nekolicini lokalnih moćnika, koja ih unajmljuje i plaća, mesečno ostane oko 1.700.000 evra. Taj profit se ne oporezuje, iako se stiče pred očima policajaca i inspektora.

I te kako svesna pritiska mase ljudi na ovu južnu opštinu, Vlada Srbije nije inicirala uvođenje redovnih polazaka iz Preševa za Šid. Što bi se dalo smatrati organizacijom kakvom se diče nadležni. Naprotiv, prećutno je dozvolila lokalnim profiterima da se bogate na potrebi hiljada migranata da što pre stignu do EU.

U Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, čiji je prvi čovek Aleksandar Vulin koordinator Radne grupe za rešavanje mešovitih migracionih tokova, NIN-u je rečeno da u skladu sa Zakonom o azilu, svi registrovani migranti imaju pravo da na teritoriji Srbije borave i nesmetano se kreću do 72 sata. Koordinacija očigledno ne podrazumeva i zbrinjavanje izbeglica koje nemaju novca ni za tu slobodu, jer nikakav vid besplatnog prevoza u Srbiji za njih ne postoji.

Veliju Aziz LJutfi poseduje hotel koji je, kako svedoči, konačno počeo da radi kad su u Preševo stigle izbeglice i u kome prenoćište po osobi košta 1.300 dinara. Ali, ta zarada nije ništa u poređenju sa nenameštenim stanovima preko puta prihvatnog centra, koje Aziz izdaje radnicima međunarodnih organizacija i mesečno naplaćuje 500 evra. I konačno, za parking autobusa on dobija koliko mu daju, ali između 100 i 200 evra. Negira da učestvuje u biznisu sa transportom migranata, iako meštani tvrde da je jedan od glavnih lokalnih organizatora.
Samo sam pozvao dva-tri prevoznika, prijatelje koje sam poznavao odranije, da stanu na moj plac. Svaki prevoznik me častio i ja sam zadovoljan, objašnjava LJutfi, glava porodice poznate kao Azizi. Ne odgovara na pitanje koliko mu je ostalo nakon čašćavanja, a pravda se nemaštinom. Ovde su ljudi hteli da ruše kuće da bi napravili parking za autobuse. Finansijski iscrpljeno Preševo konačno je dobilo priliku da zaradi. Nikoga više ne hapse zbog krađe, jer sada svi nešto rade.
Većina meštana, naprotiv, tvrdi da samo nekolicina najimućnijih ima hrabrosti da pravi falš papire i podmazuje koga treba da bi se upustila u taj posao. Bez straha od mogućnosti da se nađe iza rešetaka.



Azizijevi prijatelji prevoznici ga, takođe, demantuju. Kavim-jedinstvo iz Vranja jedan je od dva UNHCR-ova prevoznika od džamije u Miratovcu do prihvatnog centra u samom Preševu i u tom preduzeću tvrde da nikada nisu vozili od Preševa do Šida. Slaviša Marković, vlasnik Olimpika iz Paraćina, druge firme koju Aziz pominje, koja je inače iz registra APR brisana 2012. godine, kaže da su ga zvali, ali da mu ne pada na pamet da vozi te ture.

S njim, međutim, mišljenje ne deli većina registrovanih prevoznika u Srbiji. Na Azizovom i okolnim parkinzima uvek je moguće prebrojati pedesetak autobusa različitih vlasnika, a u celom Preševu spremno čeka još najmanje toliko. Većina vlasnika autobusa, s kojima je NIN kontaktirao, odbija da govori o svom angažovanju ili odgovara da ima ugovor sa nekom agencijom iz Preševa, čijeg imena ne mogu da se sete (Perić-Rajzen, Lui travel, Barbados, Banbus). Ali, Vinko Janjušević, vlasnik firme Autoprevoz Janjušević AD iz Priboja, priznaje za NIN da mu je Albanac iz Preševa nudio da za dabldeker unapred plati 1.000 evra po turi. Ma, kakav ugovor i račun. Vozač od njega dobija spisak putnika, a sve se plaća gotovinski. Na moj račun idu vozač, gorivo i putarine i nemam veze ni sa čim drugim. Kolege su me nagovorile, jer sam navodno bio jedan od retkih koji ne učestvuje u tom prevozu, kaže Janjušević.
I vozači drugih autobusa na improvizovanoj autobuskoj stanici u Preševu kažu da je njihov posao jedino da sačekaju da se autobus napuni. Nekada čekamo pola sata, a nekada pet sati. Sa naplatom karata nemamo ništa, kaže jedan od njih.

Na metar od policajaca, isključivo koncentrisanih na držanje migranata u redu za registraciju, autobuski prevoz, bez izdavanja karata, naplaćuju takozvani dileri - lokalni mladići i devojke, zaduženi, između ostalog i da prikupljaju putnike za svaki autobus. Za to su od profitera plaćeni pet evra po glavi. Borba dilera za dnevnu zaradu i do 200 evra postala je agresivnija otkad je pre neki dan krenuo voz za Šid po ceni od samo 230 dinara.



Kako prevoz od Preševa do Šida košta 35 evra, naplatom karata se zaradi 2.800 evra po autobusu na sprat, od čega, dakle, 1.800 ostaje onome ko je prevoznika ubacio u igru. Duplo manji profit organizatori uberu na običnom autobusu kapaciteta do 50 mesta. Osim Janjuševića, još nekoliko prevoznika za NIN je nezvanično potvrdilo tu vrstu aranžmana. Među njima i jedan od lokalnih auto-prevoznika koji je nedavno izbačen iz posla. On se, na koncu, obratio i policiji koja mu je odgovorila da u tome nema elemenata krivičnog dela. Nakon što plate troškove prevoza, lokalne dilere, kao i 100 do 200 evra vlasnicima okolnih kuća i placeva za parking, profiteri zarade najmanje 500 evra po vožnji.

Oni parkiraju gde hoće, dolaze i odlaze kad hoće, jer su pod ingerencijom ministara i najbližih saradnika samog premijera, tvrdi Ragmi Mustafa, predsednik opštine Preševo. Policija ne sme da se meša, jer onda dobijaju poziv od ministara. Ja tu situaciju ne mogu da rešim, jer su ministri veći autoriteti od mene. Ovde je počeo da radi svako ko je video priliku da profitira. Svakog dana sam izložen pritiscima, a opštinski inspektori su nemoćni. Kad pošaljem čoveka na lice mesta, vrate ga i pre nego što je otišao. A šta ja da radim, da ih sve tužim?, pita Mustafa za NIN.

Negirajući da sam pušta lokalce da posluju, gradonačelnik i lider Demokratske partije Albanaca optužuje Vladu Srbije i da svesno zanemaruje probleme većinski albanske opštine u kojoj je 80 odsto nezaposlenih. Ovde ljudi trenutno kupuju autobuse. To je aparthejd i institucionalna trgovina ljudima. Opština Preševo nije do sada dobila od države nijedan dinar, iako sam posredno saznao da je odvojeno 65 miliona dinara za opštine pod pritiskom migracija. Gde odlaze te pare ako ne u Preševo? Gde su otišle pare iz EU? Objasnite mi, kako neko može da radi sa autobusom bez registrovane linije. Ali kad je umešana politika, sve se može.

Po važećim propisima, pojedinac može da ugovori vožnju, koja onda treba da nosi oznaku slobodna, što svakako ne stoji na autobusima u Preševu. Slobodna vožnja, zapravo, najlakše se razume na primeru svadbe i za takve potrebe je i predviđena zakonom. Ali zato, zakon za takvu vožnju i ne ostavlja mogućnost zarade. Ni za koga osim za samog prevoznika. I saobraćajna inspekcija je tu navodno nemoćna, pa valjda zato bira da ignoriše i najočiglednije prestupe - da na svim autobusima umesto slobodna vožnja piše Šid ili Kroacija.

Mile Nikitović, načelnik inspekcije za drumski saobraćaj, ne krije da organizovanje vožnje migranata iz Preševa iskače iz okvira zakona, jer većina auto-prevoznika nema ni adekvatno sklopljen ugovor o prevozu. U našoj je nadležnosti da kontrolišemo da li su prevoznici registrovani za obavljanje delatnosti, da li imaju ugovor o vanlinijskom prevozu i da li prevoze dozvoljeni broj putnika. Ko prikuplja novac i da li se on oporezuje ili ne, posao je za tržišnu i poresku inspekciju.

A tržišna inpekcija loptu vraća u dvorište saobraćajne. Sva pitanja u vezi sa prevozom kontroliše saobraćajna inspekcija, kaže Goran Macura i dodaje da imaju pojačane kontrole u Preševu, gde su zaplenili cigarete, flaširanu vodu i čajeve, polovnu obuću i odeću, i protiv nelegalnih trgovaca do sada podneli 11 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. Radi se o neznatnim količinama i sitnim preprodavcima, objašnjava Macura.

Ignorisanje sitnih prestupa pretvorilo se u običaj na trasi kojom kroz Srbiju putuju migranti. Od Preševa, gde su u prodavnicama cene proizvoljne, po volji prodavca, od kojih mnogi ne izdaju fiskalne račune, a čak i policajci plaćaju u evrima, preko beogradskih menjačnica u kojima se prodajni kurs evra spušta na štetu izbeglica, do Šida, gde se njihovi beli papiri skupljaju za preprodaju u Preševu, jer su neki migranti spremni da plate koliko god mogu za registraciju da bi izbegli osam sati stajanja u redu.

Prema svedočenju beogradskih taksista, koji su se svakodnevno spuštali u Preševo, odakle su vozili do hrvatske granice bez taksimetra, policija je odabranima gledala kroz prste. Svi izvan te kategorije, kako sledi po zakonu, bili su sprečeni da rade iz grada u kome nisu registrovani za obavljanje taksi prevoza. Neki taksisti su plaćali kazne do 100.000 dinara (po nekoliko zakonskih osnova) i oduzimana im je dozvola na nedelju dana, ali mnoge državni organi nisu sprečavali da ostanu na točkovima dok god je bilo novca. Tek za poslednji talas izbeglica, koje sa sobom nose sve manje novca, beogradski taksisti, pa i oni divlji, sami su izgubili interesovanje. U tome ih nisu zaustavili ni slovo zakona, ni državni organi, nego presušeni izvori za njihove profite.

U mesecima dok su se izbeglice u većem broju zaustavljale u Beogradu, i prestonica je bila jazbina auto-prevoznika. I danas je kod hotela Mister Prezident, u kome su se vozači autobusa okupljali u večernjim satima, moguće videti pokoji autobus kako se puni i kreće put Šida. Ovaj hotel, kao i drugi u krugu autobuske stanice, ali i većina u centru Beograda, radio je kao nikada pre.



Od početka proleća, pa do jeseni i beogradska Lasta bila je veoma angažovana na prevozu izbeglica od Preševa do Subotice ili Kanjiže. Lastini autobusi primali su putnike na istom mestu, na izlazu iz prihvatnog centra u Preševu. O tome za NIN svedoči jedan od vozača koji je mesecima vozio na toj liniji, iako Bojan Bojanić, generalni direktor tog preduzeća, tvrdi suprotno. Vozač kaže da se, kao ni trenutno u Preševu, karte nisu naplaćivale ni cepale u autobusu, a sve po principu: napuniš autobus i kreneš.

Bojanić, međutim, kaže da Lasta nikada nije vozila iz Preševa, jer saobraća samo u skladu sa propisima i registrovanim linijama. Odgovarajući na pitanje da li je tačno da je i Lasta imala poseban cenovnik za migrante i da im je skuplje naplaćivala kartu od Beograda do Kanjiže, Bojanić objašnjava da se, zapravo, radi o takozvanim bis polascima, odnosno angažovanju dodatnih autobusa, čija karta je skuplja za svakog putnika.

Ni drugi prevoznici, o čijem povlašćenom, angažmanu u prvim mesecima svedoče meštani i radnici na terenu, poput Strele iz Uba, ne priznaju da su prevozili migrante.
Kao i od nelegalnog taksiranja, od autobuskog prevoza na ruti kroz Srbiju u javni budžet se ne uplati nijedan dinar. Zavođenje reda u većinski albanskoj sredini izvesno bi imalo nacionalnu i za Vladu Srbije neprijatnu konotaciju. Ali taj izgovor je populistički i ni izbliza dovoljan za premijera koji je mandat osvojio zahvaljujući obećanjima da će se boriti protiv korupcije i koji se nadasve trudi da pokaže evropsko lice svoje vlade i pomogne ljudima u nevolji.

Ma šta podrazumevala pomoć, ona se svakako ne sastoji u sprečavanju organizovane pljačke izbeglica. Ali i građana Srbije, koji su takođe oštećeni, jer novi profiteri ne plaćaju porez. Vlast čiji predstavnici se hvale da su u izbegličkoj krizi organizovaniji od najorganizovanijih zemalja, trebalo bi da je na tu pljačku sposobna da reaguje drugačije do žmurenjem na oba oka. Izuzev, naravno, ako i u njenim redovima ima onih kojima je profit motiv za to slepilo.

I ćutanje je odgovor

Prvi čovek u rešavanju problema koje je donela izbeglička kriza Aleksandar Vulin nije odgovorio na pitanja NIN-a. Umesto njega to je učinio Nenad Ivanišević, državni sekretar i zamenik predsednika Radne grupe za migracije, koji Zakonom o azilu, pomanjkanjem novca i slobodom kretanja opravdava to što Vlada nije organizovala prevoz izbeglica do prihvatnog centra i sprečila ilegalni rad taksista. Ivanišević ne odgovara da li je Vulin protežirao Strelu Ub ili drugog prevoznika, nego kaže: Radna grupa reaguje u svakom slučaju zloupotrebe. Kao primer, navešću da smo pre par nedelja u Preševo vratili 23 autobusa u kojima su se prevozili neregistrovani migranti, kako bi se svi registrovali u Privremenom centru za registraciju. Od početka godine do 1. novembra ukupno su podnete 722 krivične prijave protiv 1.058 počinilaca zbog nedozvoljenog prelaska državne granice i krijumčarenja 7.610 lica. Savetuje nam i da obavestimo MUP ukoliko imamo saznanja o nelegalnim radnjama.

Kaže da registrovani auto-prevoznici imaju pravo da uvedu dodatne slobodne linije i da je problem nepostojanje autobuske stanice u Preševu, kao i linija do Beograda ili Šida. Za prihvat, registraciju i zbrinjavanje migranata u prihvatnom centru do sada je, kaže, utrošeno 19,9 miliona dinara. Ali ne odgovara na pitanje koliko je Preševu dodeljeno iz budžeta od 37 miliona dinara za ugrožene opštine.