Bez izuvanja, molim

Foto Tanjug

Možete li da zamislite situaciju u kojoj nakon 11. septembra 2000. ulazite u avion sa bilo kakvom flašicom u ruci ili parfemom u tašni? Ja ne, a ipak sam iz Egipta stigla sa dvolitarskom flašom vode u ruci i dve bočice koka-kole, koje sam ponela iz hotela.

Priznajem da sam se i te kako nervirala kada sam u Turskoj prisustvovala sceni u kojoj je namrgođena aerodromska službenica otela iz ruke izbezumljene majke bočicu sa lekom za bebu, ali pravila su pravila i tu su, valjda, da bismo svi mi koji se ukrcamo na neki avion ipak stigli tamo gde smo krenuli. A o tome da li ću stvarno stići nešto intenzivnije sam razmišljala kada sam se samo dan nakon rušenja ruskog aviona na Sinajskom poluostrvu uputila iz Hurgade ka Beogradu. Iako nas je Si-En-En zasipao dokazima o kvaru kao uzroku pada a ruske vlasti ubeđivale da je terorizam isključen, Islamska država nije zvučala kao da se šali dok je na sebe preuzimala odgovornost.

Uostalom, da nisam baš u najbezbednijoj zemlji na svetu svakodnevno su me podsećale provere prilikom ulaska u hotel. Ulaz bez hotelske narukvice je nezamisliv a u utvrđeni mini-grad u gradu se stiže kroz dobro naoružano obezbeđenje na uličnoj kapiji i još jedno na samom ulazu u glavnu hotelsku zgradu. Tek tu počinje život koji nema dodirne tačke ni sa terorizmom, ni sa nesigurnošću, ni sa veroispovešću... i koji je uglavnom koncipiran da usreći Ruse. Logično ako imamo u vidu da su činili 90 odsto gostiju hotela i da se očekivalo da tokom zimskih meseci u Egiptu potroše oko 500 miliona dolara.

Ali uz svu zatvorenost mini-raja, bilo je očekivano da vest o padu aviona i saopštenje koje je ID izdala poremeti idiličnu sliku. Nije. Osoblje hotela je iz pijeteta prema žrtvama prigušilo muziku na nekoliko sati, ali je odustalo kada su ruski turisti počeli da pristižu na ručak već maskirani za Noć veštica. Nas desetak je pokušavalo da ukrsti informacije prikupljene sa interneta koji je otkazivao poslušnost i satelitske TV koja je dobro radila. Tvrdnju da avion nije mogao da bude oboren sa zemlje jer teroristi nemaju za to potrebno naoružanje mogli smo da prihvatimo, ali ideja o unosu bombe nam nije bila nimalo strana. I to sa razlogom - jedna od usluga koju svaki bolji hotel nudi je pakovanje kofera i njihovo osiguravanje debelim slojevima lepljive trake koje se najčešće obavlja bez prisustva vlasnika. I koji potom na aerodromu prolaze do aviona bez otvaranja, a često i bez skeniranja ukoliko je skener pokvaren ili kontrolor zadužen za nadgledanje nezainteresovan, što je razlog zbog koga je trenutno u toku saslušavanje osoblja iz hotela u kom su boravile žrtve.

Povratak nije izgledao nimalo sigurno iako sam kofere zapakovala sama. Na pitanje upućeno predstavniku agencije u Hurgadi šta sad, dobila sam odgovor koji baš i nisam razumela: Ništa, normalno putujete. To je bio ruski avion a vi se vraćate El Kairom. Baš kao što nisam razumela kako sam stigla do aviona sa svim bocama punim tečnosti, koje sam htela da odbacim pre kontrolnog punkta ali nisam uspela da nađem kantu. I dok sam pokušavala da pitam šta da radim s njima, aerodromski službenici su me progurali kroz skener koji je neprekidno pištao jer niko nije uspeo da se reši metalnih predmeta koji prave zbrku. Svi smo prošli, niko nije izuvan, nikom nije rečeno da skine kaiš i avion je poleteo na vreme. Tek nedelju dana kasnije se neko dosetio da otvori pitanje slabe aerodromske kontrole, što je uvredilo egipatske vlasti jer su njihove mere besprekorne. A tačno toliko vremena je bilo potrebno i zvaničnoj Rusiji da prihvati ideju o terorizmu.