Nisam se ničega bojao

Foto Vesna Lalić

Borba za slobodu govora u slučaju Predraga Koraksića Koraksa, našeg istaknutog karikaturiste, jedna je od retkih u potpunosti osvojenih. Danas, kaže, nema nikakvih ograničenja u svom radu a i kad bi imao, istog trenutka bi prestao time da se bavi. Ranije se susretao sa zabranama, što je bilo neminovno za vrstu karikature koju je gajio.

Još početkom osamdesetih, objavio sam karikaturu u Dugi, na kojoj Kurt Valdhajm ima flaster u obliku svastike preko usta. I kad je to cenzor video, obustavio je štampu i 50.000 primeraka Duge bacio. Postojalo je pravilo u štampi da ne mogu da se prave karikature na predsednike koji su prijatelji s Titom, što su njih dvojica u to vreme bili, podseća nas na taj period Koraks.

U Srbiji nikada nije bilo jednostavno napraviti karijeru slobodoumnog čoveka koji može naglas da kaže ono što misli a da ne prođe nekažnjeno. U njegovom slučaju, to je posebno došlo na videlo onog trenutka kad je na vlast došao Milošević. Sa njegovom pojavom, ja sam odmah reagovao. Prvo sam objavljivao karikature u nekim listovima koji su danas manje poznati, poput lista Demokratija danas. Izašlo je nekih 12 brojeva i ja sam u njima objavio prve karikature protiv Miloševića, još tada 1988. i 1989. godine. Onda sam karikature u istom stilu pokušao da objavim u Večernjim novostima, gde sam bio zaposlen. Ali nad tim listom je rukovodio Šešelj, moglo bi se reći da je bio poput glavnog i odgovornog urednika. Dolazio je svakog dana u redakciju, niste mogli od njegovog stomaka da uđete u lift. (smeh) I novine su odmah počele da liče na one ljude koji su u njima radili.

U Večernjim novostima počinju tako problemi... Bio sam šikaniran na sve moguće načine, bilo mi je oduzimano od plate. Hteli su da me oteraju, a nisu mogli da me otpuste. U tom trenutku bio sam već trideset godina u Novostima, praktično od osnivanja. Onda sam shvatio da moram da se snađem. Pošto sam imao normu po kojoj sam radio, objavljivao sam karikature na stranicama kulturne ili sportske rubrike, i time ispunjavao svoju radnu obavezu, tako da po pravilniku nisu mogli da mi daju otkaz, jer nije postojala ta klauzula. Ali, recimo, bio sam jedini koji je imao interno suđenje u samoj redakciji. Čak trojica advokata su me branili! Nakon nekoliko godina promenili su pravilnik, i po novom svako ko nije poštovao politiku kuće, našao se na listi za otkaz. I tako sam i ja otpušten, seća se Koraks.

U međuvremenu radio je za Borbu. Ona je bila pod ingerencijom Ante Markovića i tu sam objavljivao prve karikature koje su bile ideološke a izgledale su kao da su iz druge vasione. Odjedanput sam, objavljujući to u Borbi, dospeo na crnu listu. Od tada nisam mogao nigde da objavljujem. Pomirio sam se sa situacijom. Nisam imao pristupa nigde, čak ni izložbu nisam mogao da organizujem. Interesantno, ali kada je 1993. godine Milošević stavio šapu na Borbu, te iste godine Slavko Ćuruvija je odbio da objavi moju karikaturu i ja sam tada prestao da radim. A to je bila upravo karikatura na kojoj Milošević stavlja pravu medveđu šapu na Borbu, kaže kroz smeh Koraks.

Sa nastankom Vremena, počinje novi period za njega. U Vremenu sam radio sa Stojanom Cerovićem. On je imao svoju kolumnu, uz koju je išla moja karikatura. Ponekad se to slagalo, ponekad nije, ali je uvek bilo efektno. Radili smo stalno nezavisno jedan od drugog.

Nakon toga, njegove karikature su objavljivane po čitavom svetu. I od toga sam živeo. Diplomate su dolazile kod mene, kupovale originale. U Borbi sam upoznao i Đinđića. On je radio u Nemačkoj za časopis Komuna, koji ima samostalne letače koji su tu mogli da objavljuju. Bio je to jedan vrlo progresivan časopis i zahvaljujući Đinđiću dobio sam i tamo angažman, priča nam Koraks.

Pritom, podseća nas i na čuvenu tužbu koja je bila pokrenuta protiv njega i urednika Vremena Dragoljuba Žarkovića zbog karikature u kojoj pregovarači Vens-Ovensovog plana igraju trule kobile. Tužba je bila da su prikazani u bludnoj radnji, a u stvari je bilo lako dokazati da je reč o klasičnoj čobanskoj igri.

Tu situaciju Koraks upoređuje sa tako burnom reakcijom koju je izazvala izjava predsednika SANU, koji je, kako kaže, za razliku od naših političara na vlasti, čovek od reputacije, i koji je nedavno izneo stav da je Srbija izgubila Kosovo, što je bila oštra disonanca koja je kao takva, nakon mnogo vremena došla iz ove inače klasično tradicionalne institucije.
Primetio sam da u Akademiji duvaju neki drugi vetrovi. Ja sam svojevremeno, možda pre 10 godina, na moje iznenađenje dobio nagradu `Ivan Tabaković`, koju dodeljuje SANU. Nagrada nije bila novčana, već se odnosila na organizaciju izložbe koja bi pod njihovom kapom trebalo da se održi u određenom periodu za onog koji je nagrađen. Međutim, kad sam ja dobio nagradu, ta praksa je prestala. Rekli su da nemaju novaca. I nekoliko godina potom, nagrada je i dalje dodeljivana ali niko nije dobio mogućnost da izlaže, da se ne bi napravio presedan. Prošle godine, međutim, kustos SANU Rada Maljković odlučuje da napravi zajedničku izložbu nas sedmoro koji smo bili nagrađeni. Ja sam onda izložio svoje najubojitije karikature i niko mi se nije mešao, niti bilo šta loše rekao. Time, ispravljena je ta velika greška. I po tome sam video da su se neke stvari ozbiljno promenile.



Koraks je danas najponosniji na svoju samostalnost. Nikada nisam imao nikakvih kontakata sa političarima. Miloševića nikada nisam upoznao. Sve sam posmatrao kroz ključaonicu i na osnovu onoga što su oni radili, ja sam stvarao. Uvek sam iznalazio načina da kažem da je car go, i da su u Cara Trojana kozije uši. Uvek sam pronalazio časopise i puteve da kažem ono što mislim. Bez obzira na posledice. Nisam se ničega bojao. Ja sam još kao mali bio određen za klanje, mog oca su ubili četnici i moja porodica je, nakon toga, bila u konstantnom bekstvu. Kada sam to preživeo, nikad se više nisam ničega plašio. Dobijao sam pretnje, svih ovih godina. Do 2000. godine, nisam imao apsolutnog pristupa nigde. A sada, karikaturu koja se objavljuje u Danasu, ne vidi niko pre toga. Ja je pošaljem i ako je ne objave, više neću da radim. To je bio princip i u ostalim medijima. Tako sam prekinuo saradnju sa Vremenom i sa Novim magazinom. Sada, šta god da pošaljem, oni objave. Mene niko ne juri tematski da radim, niti sam ikada imao potrebe za tako nečim. Ja sam potpuno nezavistan i samostalan.

Ali, da načelan strah od javne izgovorene reči postoji, Koraks ne osporava. Strah se jasno vidi. LJudi se boje, boje se da će izgubiti posao. Na neki način izopšten sam iz te priče i nemam taj problem. Ali tu poziciju sam sam izborio. Nije bilo drugih razloga da dođem u tu poziciju. Sve vreme dok radim ovaj posao ja se tako ponašam. To je jače od mene. Nošen sam tim porivom, koji me stalno tera da se ritam. Svakog dana. I ne mogu ništa više da prećutim.

A današnja politička scena nepresušan je izvor za tako vrsnog karikaturistu i njegove komentare, iscrtane energičnim potezom: Kod nas se politikom bave ljudi koji ništa drugo nemaju, niti iza sebe imaju ikakvu reputaciju i zanimanje. Među njima su i oni koji nemaju dana radnog staža. A onda za predsednika SANU dođe čovek sa pedigreom, a nasuprot njemu su oni od Tomislava Nikolića do Siniše Malog i Stefanovića, koji čak imaju i lažne diplome. Oni i ne znaju drugačije nego da lažu. I onda, kad se desi nešto tako, insistiraju do kraja sa svojim stavom, koji i nemaju. Ali ne smeju da iskoče, već ponavljaju kao papagaji sve što je već rečeno. Ta galerija tipova, dušu je dala za moje komentare, kroz osmeh zaključuje Koraks. n i n
U sledećem broju
Siniša Kovačević: Kako autocenzura stvara individualni strah, koji se kolektivizuje