Manjak cinizma

Spektra, najnoviji dvadeset četvrti film serijala o DŽejmsu Bondu, u trendu je filmova o nadtelima ili superobaveštajnim organizacijama koje se odmeću iz svoje baze i prave paralelnu, sintetičku superstrukturu koja je, suštinski, teroristička sukcesija (nedavno smo videli sjajni, Spektri komplementarni film Nemoguća misija 5 Kristofera Mekverija).

Na globalnom planu, Spektra govori o reorganizaciji u obaveštajnoj službi MI 6 koja, u novoj konstelaciji povezivanja svetski najmoćnijih obaveštajnih službi, iziskuje gašenje programa 00, ogranka Bondove špijunske porodice i ustoličenju novog obaveštajnog ideologa. Nova obaveštajna načela organizovanja i povezivanja mogu osujetiti Bondovu potragu za organizatorom brojnih razornih terorističkih napada

Sem Mendes, reditelj filma, Spektru je promišljeno koncipirao kao film političke refleksije, u kojem je teroristička egzekutiva ona koja upravo postoji da bi se terorizam sprečio.
Shodno bondovskim potrebama ali i imanentnoj strategiji, Spektra je film očekivane spektakularnosti, ali ispod čije se prividne ispraznosti krije ne samo mnoštvo aktuelnih aluzija no i režijski rafinman, istina oscilatoran, koji povremeno prerasta u autentično režijsko majstorstvo. Dovoljno je samo imati u vidu uvodne prizore filma u Meksiku. Masovke, atmosfera te u prvom redu genijalna upotreba kadra sekvence Bondovog hodanja po simsu, fokusiranje pažnje na prozor sa suprotne strane ulice, jedna je od najbravuroznijih u novijem svetskom filmu. Spektra, koju zajednički produciraju Barbara Brokoli i Danijel Kreg, znalački sledi liniju narativnih politika ranijih Bondova, a to će reći, permanentnu upotrebu klimaksa kao ritmičkog regulatora te preterivanje kao stilsku preferenciju. U tom smislu, Mendesu pomaže odličan glumački tim. U njemu najpre briljira Kristof Volc kao Bondov polubrat i, unekoliko prijatno iznenađujuća Lea Sejdu. No, ono što u filmu svakako najviše pleni jeste fascinantna kamera Hojtea van Hojteme, te iznad svega funkcionalna muzika Tomasa NJumana, koja čini da doslovno svaka sekvenca ima svoj primereni muzički adekvat.

Vizuelni stil Spektre jedan je od najkonzistentnijih u čitavoj bondovskoj istoriji, i treba imati u vidu da je film sniman na atraktivnim lokacijama Maroka, Japana, Meksika, Australije, Italije koje Mendes s lakoćom inkorporira i u simbolički kontekst terorističke infiltracije a ne samo u scenski okvir u kojem se preganjaju njegovi antagonisti. Ono čega u Spektri odista nema jeste izvesna vrsta bondovske elegancije u opserviranju katastrofičnosti modernog sveta. Izostaju i slapovi sočnih, uobičajeno ciničnih dijaloga koji su u prethodnika bili i frekventniji i ubojitiji. No, ovaj partikularni deficit ciničnog, u čijoj osnovi počiva tipično britanska nonšalancija nadograđen je, na samom kraju, globalno ciničkom slikom sveta. Naime, Spektru u završnici možemo tumačiti kao narativnu inverziju čuvenog filma Dona Zigela Prljavi Hari. Između američkog inspektora koji baca svoju policijsku značku nakon što je revolverom presudio psihopati, i britanskog tajnog agenta koji odbacuje revolver ne primenivši ga na istom, u osnovi nema razlike. Razlika je samo u načinu na koji Don Zigel i Sem Mendes ekstrapoliraju svoje svetove. U svetu Sema Mendesa pravo na romansu je neotuđivo pravo čak i za ubice.