Cinober

Mitrovdanske Zadušnice zatekle su me u Beogradu i, `ajd, kod roditelja na Novo groblje. A oni me strpljivo čekaju kao što su me nekad čekali za nedeljni ručak na koji sam, po pravilu, kasnio. I nešto razmišljam da urne sa njihovim pepelom prenesem u Vidovo i da ih uzidam u slepe prozorčiće pored ognjišta. Jer, kako je krenulo, Arapi će kupiti i beogradska groblja. Trebaće im kada sagrade Beograd na vodi, a kupili bi, kako čujem, i srpske banje. U prošli četvrtak banuo je u prestonicu, posle dvadeset i pet godina, saudijski princ Sultan, na poziv Rasima LJajića, ministra turizma! Sultan je, izgleda, hteo budzašto da kupi srpske banje, a zauzvrat bi, valjda, odustao od sponzorstva nad idejom da Kosovo prime u Unesko. I zamalo da bude ono: Niška banja topla voda, za Arape živa zgoda Ali, tako je to kada se prase goji uoči Božića i kada se kosovski manastiri brane uoči glasanja u Unesku.

A da se neko, recimo, još za vreme Obrenovića ili Karađorđevića, zapitao: otkud cinober boja sa kosovskih fresaka na freskama Đota u Asiziju, danas bi cela Evropa znala da je renesansa počela na Kosovu. Ali, i vladarima pre Tita nije bilo mnogo stalo do kosovskih manastira. Šta, na primer, očekivati od kralja Aleksandra Karađorđevića koji je srušio spomenik Karađorđu na Kalemegdanu da bi Meštrović tu digao svog Oslobodioca!?

Još dok sam pisao Leonarda na Dunavu slušao sam i od ozbiljnih ljudi da je Leonardo da Vinči bio na Kosovu. Ipak, u romanu Leonarda nisam poveo na tu stranu, ali sam ga zato doveo u Studenicu, gde je mladi genije iz Firence zapanjen stajao ispred studeničke freske Isusovog raspeća. Jer, ono je bilo gotovo istovetno kasnijem Đotovom raspeću u Asiziju!? I samo ću još reći da je Đoto mogao da vidi cinober boju samo u kosovskim manastirima.

K. G. Jung, moj guru iz Švice ovako počinje: Možda je neko od umnih srpskih glava sve to i znao, ali se nije usudio da se upušta u tu temu. Jer bi se pokazalo da je Sava Nemanjić pripadao monaškom redu Franje Asiškog, a to se najbolje vidi na fresci u Mileševi gde Sava ima, na temenu, tipičnu franjevačku tonzuru! Zato, valjda, niko nije smeo da čeprka otkud cinober boja na freskama Đota. Bajdvej, u gornjem desnom uglu studeničkog raspeća čuči čovečuljak u svemirskoj letelici!? I, opet, niko se od Srba nije usudio da kaže kako je još srednjovekovni freskopisac iz Studenice znao za vanzemaljce nego je to morao svetu da objavi Erih fon Deniken, ugostitelj iz Ciriha.

Dođe mi da napišem pismo mom prijatelju Darku Tanaskoviću, ambasadoru pri Unesku, da mu skrenem pažnju na cinober boju. Ali, prase se, je l` da, ne goji uoči Božića
Pijem sa Biljom mlado Nikolino vino iz Kleka kad, gle, i ono mi ima boju cinobera!
A i moja Crna počinje da umuje: Možda je cinober boja stigla u kosovske manastire sa Sirijusa gde je bila srpska prapostojbina. Jer, gore, na Sirijusu, cinober boja preovladava. Doduše, tu boju ima i zemlja gornjeg Ponišavlja