Arhiva

Čekajući novu Jaltu

Neven Cvetićanin | 20. septembar 2023 | 01:00
Čekajući novu Jaltu

Foto AP

Skorašnji teroristički napad u Parizu je označio početak novog istorijskog vremena. Od Drugog svetskog rata naovamo Evropa i svet su bili u kakvoj-takvoj ravnoteži i druga polovina 20. veka je bila uglavnom uravnotežena, jer su sile pronašle hladnoratovski ekvilibrijum. Sa urušavanjem sovjetskog bloka svet ispada iz hladnoratovske ravnoteže, te jedina preostala supersila oličena u Sjedinjenim Američkim Državama umesto nekadašnjeg kisindžerovskog koncepta (američki državni sekretar Henri Kisindžer koji je obeležio spoljnu politiku SAD u centralnom delu hladnoratovske ravnoteže) detanta i suzdržanog spoljnog vojnog angažmana menja koncept pribegavajući novoj koncepciji tzv. pravednih ratova. Na udaru ove nove strategije američke spoljne politike - koja je od početka 90-ih godina 20. veka umesto na Kisindžerovoj realpolitici počela da počiva na konceptu tzv. pravednog rata - bili su SR Jugoslavija, Irak, Egipat, Libija i nekolicina drugih država širom planete, gde se vojnim sredstvima promovisala demokratija. Međutim, unošenje moralnih kategorija u spoljnopolitičku i bezbednosnu problematiku nije doprinelo da svet postane moralniji, već je svet zapravo postao nesigurniji.

Ne samo to, već se intervencijama u Iraku, Libiji, Egiptu i širom Bliskog istoka protiv niza sekularnih vladara, koji su istina bili autoritarni, ali koji su umeli da čuvaju bezbednost i ravnotežu tog regiona, prostor Bliskog istoka potpuno destabilizovao, da bi iz pustinjskih prašina izmileli radikalni džihadisti koristeći nastali haos kao najkoherentnija grupa. No, iluzija je bilo očekivati da će radikalni islam moći da se izmiri sa američkim interesima, jer se radi o dva potpuno različita sistema vrednosti, te je bilo samo pitanje vremena kada će se radikalni islam okrenuti protiv onih koji su indirektno pomogli njegovo jačanje slabeći niz bliskoistočnih sekularnih vladara koji su bili brana njegovom prodoru. To se već moglo naslutiti iz niza terorističkih napada kojima su bile izložene pre svih SAD 11. septembra 2001, za čime su usledili i drugi udari - u Moskvi i Madridu 2004. godine, udar u Londonu 2005. i, konačno, dva poslednja ovogodišnja udara u Parizu ove godine. Ovim smo već ušli u novo istorijsko vreme, jer je sa poslednjim udarima u Parizu, kao i sa nedavnim obaranjem ruskog aviona postalo potpuno jasno da je ovo samo početak globalnog haosa izazvanog jačanjem radikalnog islama, koji je sada uspeo da stvori i svoj jaki politički entitet takozvanu Islamsku državu.

Ukoliko kod najvažnijih svetskih sila postoji želja da se globalni haos izazvan jačanjem radikalnog islama zaista sanira i dovede u balans, moraće da se ide u obrnutom smeru u odnosu na onaj smer kojim se išlo prethodnih četvrt veka, kada je radikalni islam od šačice pustinjskih beduina, postao globalna pretnja. Ovaj novi konstruktivni smer treba da bude upravo onaj smer koji je viđen u Egiptu, gde je nakon svrgavanja sekularnog Hosnija Mubaraka i dolaska na vlast radikalnog islamističkog Muhameda Morsija, pronađen novi sekularni vladar u liku pragmatičnog i umerenog El Sisija, ranijeg komandanta egipatskih oružanih snaga. Ključ rešenja pitanja radikalnog islama, koji je nakon napada u Parizu počeo da predstavlja otvorenu globalnu pretnju, nije u Evropi i u eventualnoj borbi sa radikalnim islamom na evropskom tlu, od čega Stari kontinent može samo dodatno da bude destabilizovan i da ima dodatne štete. Ključ rešenja pitanja radikalnog islama je na Bliskom istoku gde će se morati pronaći, podržati i održati niz sekularnih lidera u islamskim zemljama, upravo po uzoru na El Sisija, te ove nove lidere valja tražiti u okviru vojničke kaste oružanih snaga tih zemalja, jer, kao što je primer Egipta pokazao, jedino je ta kasta dovoljno snažna, sposobna i popularna da se suprotstavi radikalnim islamistima.

Opet, do ovoga neće biti moguće doći bez dogovora među najznačajnijim svetskim silama, koje bi najpre mogle, kao što poziva francuski predsednik Fransoa Oland, da formiraju veliku koaliciju za borbu protiv radikalnog islama koju bi u partnerstvu vodile SAD i Rusija, uz asistenciju starih saveznika kao što su Francuska i Britanija, kao i uz pomoć regionalnih partnera kao što su Turska, Saudijska Arabija i Iran. Bez prethodnih sila ne može biti efikasnog rešenja problema radikalnog islama i uopšte smirivanja Bliskog istoka, iako odnosi između nekih od ovih sila liče na olimpijske krugove, te se samo manjim delom dotiču, dok su većim delom suprotstavljeni.

No, interesi savezničkih sila su bili suprotstavljeni i pred Drugi svetski rat, pa su opet Ruzvelt, Čerčil i Staljin seli za isti sto formirajući antihitlerovsku koaliciju, te bi i današnji svetski lideri mogli da ponove tu veliku koaliciju protiv radikalnog islama. Na nju poziva francuski predsednik Oland, u najboljem degolističkom maniru mosta između anglosaksonskog sveta i Rusije, ali bi ključni igrači te nove koalicije bili, kao i u prošlosti, zapravo SAD, Rusija i Britanija kao tradicionalne bezbednosne sile prvog reda. Ove tri sile bi, ukoliko uspeju da usaglase interese i formiraju novu veliku koaliciju protiv radikalnog islama, bile i inicijatori neke nove Jalte, kako bi se Bliski istok trajno stabilizovao, budući da je sada postalo očigledno da od njegove destabilizacije svaka od ovih sila trpi štetu. Mogućnost formiranja ove nove velike koalicije će zavisiti prvenstveno od toga da li će se, još uvek vojno najjača od ovih sila SAD vratiti na realpolitiku Henrija Kisindžera ili će ostati pri, kako je iskustvo pokazalo, neuspešnoj doktrini o pravednim ratovima.

Naposletku, neka nova Jalta će se među vodećim silama kad-tad morati napraviti i svakako je bolje da do nje dođe pre nego što se oružani sukobi, teroristički napadi i drugo vaskoliko nasilje širom sveta povećaju i ozbiljno ugroze sigurnost planete - kada će se, kako iskustvo pokazuje, neka nova Jalta ionako morati praviti nakon eventualnih bura koje su na horizontu.

Autor je naučni saradnik na Institutu društvenih nauka