Totem iz anegdote

Foto profimedia.rs

Nakon što je Darko Šarić izazvao načelnika Uprave kriminalističke policije Rodoljuba Milovića na poligraf, a ovaj ga uspešno savladao, u javnosti pomoćna istražna mašina dobija sve veći značaj. Ali kao dokaz na sudu i dalje ostaje beznačajan.

Podvrgavanje poligrafskom ispitivanju bilo je jedino merilo istine i kada je predsednik Vlade na sopstveni zahtev, što mu omogućava Zakon o policiji, testiran u vezi sa aferom podrum kafane i nakon što je ministar policije, u ulozi kadije, zadovoljno saopštio da je Aleksandar Vučić tako negirao optužbe koje su protiv njega brutalno iznesene u listu Kurir. Vučić je sa ne odgovorio na pitanja: da li je ikada video Aleksandra Kornica, da li se sa njim ikada bilo gde sastao, da li mu je ikada nudio stranačku funkciju, stranački novac ili bilo šta drugo u zamenu za neistinito svedočenje, odnosno da nekoga lažno optuži?

Da je reč o lažima koje su imale za cilj da destabilizuju zemlju, ministar Stefanović je zaključio bez daljeg, a u saradnji sa tužilaštvom će pokrenuti istragu o događaju. Ne o sastanku u kafani, nego plasiranju te informacije.

Reč poligraf nikada nije bila frekventnija u javnosti od šezdesetih godina kada je u Beograd stigao prvi. Još od tada, to taktičko-kriminalističko sredstvo predistražnog postupka nije se, kao poslednjih meseci, koristilo da javnosti dokaže nevinost, ako mu se osoba podvrgne, ili krivicu, ako ga osoba odbije. A skorašnja afera prisluškivanje najbolje je ilustrovala oba slučaja. Nikola Petrović, direktor JP Elektromreža Srbije, testiran je povodom optužbi da je ucenjivao američku kompaniju Kontinental vind, a Danilo Redžepović, glavni i odgovorni urednik portala Teleprompter, koji je objavio navodno prisluškivani razgovor, odbio je test. Obojica su u javnosti dobila imidž po zasluzi.

Optužujuća vest odbio poligraf osvanula je i u slučaju Aleksandra Kornica, koji, budući već označen kao ovisnik i duševni bolesnik, po Zakonu o policiji ne bi ni smeo biti podvrgnut ovoj vrsti testiranja. Član 70. ovog Zakona poligrafsko testiranje zabranjuje, između ostalih i za lice koje je pod uticajem alkohola, droga ili drugih psihoaktivnih supstanci, kao i za lice koje pokazuje znakove psihičke poremećenosti ili bolesti. Premijer je, kasnije, gostujući na RTS-u objasnio da se Kornic bezmalo već na vratima policijske stanice drao: neću poligraf. Eto, do koje je mere ova mašina obuzela svakodnevicu policije.

Atmosfera u kojoj testiranje na poligrafu neupitno razgraničava laž od istine, kriminal od poštenja, stvarnost od spina, uzela je maha uprkos tome što rezultati poligrafa policiji služe jedino kao indicija, ne i dokaz, da bi neko mogao da bude skinut sa liste osumnjičenih ili suprotno, da u pravcu te osobe treba da teče istraga.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić kaže za NIN da pravno gledano rezultat poligrafa, po njemu pouzdane mašine, nije dokaz, ali je indicija policiji da je neko kriv ili ne. Ima značaj nižeg nivoa saznanja. On nije savršen iz mnogo razloga i ne meri laž, kako se pogrešno veruje. NJime se mere fiziološke funkcije čoveka. Koristi se u predistražnom postupku, za najniži stepen - osnove sumnje. Ali za policiju on ima svoju funkciju i značaj, inače se ne bi ni koristio.

Testiranje se Zakonom zabranjuje i za lica koja su u stresnom stanju, jer bi stres mogao dati lažni rezultat. A pod stresom će biti svako ko strahuje od naslovnica štampe narednog jutra. Uostalom i zato što je ministru policije već ušlo u naviku da, prenebregavajući tajnost istrage, građane preko medija podseća ko se kako odredio prema poligrafu ili na njemu.

Ovde se stvara utisak da svako ko nema čega da se plaši pristaje na poligraf, kaže profesor Fakulteta političkih nauka Miroljub Radojković. Izazivanje i pozivanje ljudi na poligraf je više poruka javnosti nego dokaz. Oni koji to rade ili teraju druge da rade, ni sami ne veruju u ishod koji se dobija na poligrafu.

Kaže i da potenciranje značaja poligrafa može da se tumači samo kao to da ne postoji kvalitetna istraga ili da u istrazi nema kvalitetnih dokaza. Ugledu službi koje se bave tim poslom ne služi forsiranje poligrafskog testiranja na ovaj anegdotski način. Ako je poligraf mera, znači da institucije ne mogu da izvedu postupak do nepobitne činjenice. Stalno pozivanje na poligraf dovodi do zaključka da su tužilaštvo i sudovi nepotrebne institucije.

U Zakoniku o krivičnom postupku poligraf se ne pominje, pa je i to bio razlog za grupu advokata da upozori javnost da detektor laži nije dokazno sredstvo i da već duže vreme traje njegova zloupotreba u političke svrhe. Advokati Slobodan Ružić i Zora Dobričanin Nikodinović upozorili su na nepouzdanost ovog pomoćnog sredstva i zbog toga što postoji niz metoda da se ono obmane. Među brojnim tehnikama ovladavanja fiziološkim funkcijama je i komunikacijska sposobnost da se utiče na poligrafistu, na primer. Poligrafista sa kojim je NIN razgovarao kaže, međutim, da je ove vrste stručnjaka u Srbiji malo i da su godinama sticali iskustvo, te da naročito ne bi svesno rizikovali da njihovo tumačenje odgovora bude kompromitovano, ma ko bio s druge strane stola.

Vrstom totema poligraf, međutim, osim za poligrafiste, postaje i za građane, koji su ovu mašinu imali priliku da zavole i kroz rijaliti programe, Trenutak istine i Parove. Ne bi bilo čudno da otud seže i politički značaj poligrafa. Opasnost tog aspurda je da se totemizmu, uprkos nauci i zakonu, prepuste policija i tužilaštvo.