Vlada iz nužde

Foto AP

Diskretno, bez galame i, reklo bi se, ne privlačeći preveliku pažnju ostatka kontinenta obuzetog svojim jadima, u Portugaliji se zbio politički preokret koji nema prevratnički karakter onog januarskog u Grčkoj (a i taj se, uostalom, ispostavio kao privid), ali svejedno zaslužuje da bude primećen.

Počelo je izglasavanjem nepoverenja tek izabranoj vladi desnog centra premijera Pedra Pasosa Koelja, desetak dana po formiranju i nešto više od mesec dana nakon što je blok njegove neadekvatno imenovane Socijaldemokratske partije i konzervativne Narodne partije na izborima osvojio najviše glasova, ali nedovoljno za parlamentarnu većinu; a završilo prošlonedeljnim formiranjem vlade rivalske Socijalističke partije Antonija Košte i, prvi put od obnavljanja demokratije u zemlji, stranaka krajnje levice - Levog bloka (obično opisivanog kao tamošnja verzija Sirize) i starovremskih komunista, uz malu pomoć zelenih.

Druga Koeljova vlada - ona prva, sa stabilnom većinom u parlamentu, odradila je pun četvorogodišnji mandat - otpočetka je, dakle, bila na klimavim nogama, pošto je bilo jasno da će zbog svog manjinskog karaktera zavisiti od volje opozicije. Svejedno, brzina kojom je oduvana sa scene iznenađujuća je, budući da doskora nije izgledalo da je, zbog značajnih političkih i ideoloških razloga, dogovor socijalista i krajnje levice oko bilo čega moguć. Smatralo se da je funkcionalno savezništvo socijalista, po svemu tipične zapadnoevropske mejnstrim partije, i buntovne, ponešto isključive levice - neostvarivo.

U svakom slučaju, to je stav od koga je pošao konzervativni predsednik Anibal Kavako Silva, koji u prvi mah uopšte nije razmatrao mogućnost da mandat za sastavljanje vlade poveri socijalistima, bez obzira na prevagu koju u novom sazivu parlamenta oni i leve stranke imaju u odnosu na desni centar; insistirao je na tome da vladu pošto-poto skrpi Koeljov blok. Koeljo u tome jeste uspeo, ali se ispostavilo da je trud bio uzaludan. Sve se raspalo čim je u parlament stigao novi paket mera štednje: njegovim odbacivanjem socijalisti i krajnja levica automatski su oborili i vladu.

Tu već ni Kavako Silva više nije imao izbora (osim da se ide na varijantu tehničke vlade i ponavljanja glasanja), pa je mandat na kraju dao Košti, koliko god da inače ne veruje u stabilnost i trajnost vlade predvođene bivšim gradonačelnikom Lisabona. Ali pre nego što je to učinio, predsednik je zahtevao da se socijalisti u ime buduće koalicije obavežu da vlada neće dovoditi u pitanje osnovne principe ekonomske i bezbednosne politike zemlje - a to će reći da će poštovati sve kriterijume i zahteve evrozone i pridržavati se obaveza koje proizlaze iz članstva zemlje u NATO. Da tako nešto zahteva imao je razloga: levi blok i komunisti načelno su za izlazak Portugalije i iz evrozone i iz Alijanse - na šta će sad morati da zaborave ako ne žele da s vlasti odu brže nego što su došli - a i dalje glasno insistiraju na popuštanju u Kueljovo vreme usvojenih mera štednje, koje teško pritiskaju obične Portugalce, makar nacionalna ekonomija u poslednje vreme i pokazivala neke znake života.

Popuštanje te vrste bilo je i glavno izborno obećanje socijalista, pa bi to mogao da bude osnov na kome će dosad nespojivi i međusobno podozrivi partneri postepeno graditi odnose u nominalno sada najlevljoj vladi u zapadnoj Evropi, koja verovatno ni strankama od kojih je sastavljena ne deluje naročito kredibilno. Dosadašnja iskustva nagoveštavaju da ovo iznuđeno partnerstvo neće potrajati - ali, ko zna: i čudnije koalicije su preživljavale.