Poetika nebeskog svoda

Internacionalnu prepoznatljivost američki fotograf Edvard Kiting stekao je 2002. godine, kada je zajedno sa kolegama iz NJujork tajmsa dobio Pulicerovu nagradu u kategoriji Breaking news photography za seriju fotografija sačinjenih 11. septembra. Poseban utisak u toj seriji ostavlja fotografija pribora za čaj prekrivena pepelom i prašinom srušenih kula Svetskog trgovinskog centra. Snimljena u stanu porodice Vilijamson, koji se nalazio preko puta nekadašnjeg Južnog tornja, ona bez prisustva čoveka i dramatičnih prizora na upečatljivo rečit način svedoči o tragičnom događaju.

Život u NJujorku, Kiting beleži decenijama. Svoja crno-bela beleženja njujorških prosjaka, slučajnih prolaznika, kriminalaca i dece, mornara, staraca, bogatih i siromašnih, prostitutki, sportista, ali i zvezda poput Normana Majlera, Noama Čomskog, Mika DŽegera, Bono Voksa, Bruna Marsa, Niki Minaž objavljivao je u časopisima kao što su NJujork tajms, Roling stoun, Tajm, NJujork magazin, W... Za njega je ulična fotografija srž njegovog pristupa fotografiji. Ona je najbolja jer nastaje svakog dana. Jedan dan fotografišete glavnog kuvara i njegov restoran, drugog mesto zločina, a sledećeg dana i nemate zadatak, već vam samo kažu da idete da fotografišete život na ulicama. Zovemo ih dnevni snimci. To znači da sam u tom trenutku plaćen da budem slobodan fotograf. To sam najviše voleo, da imam tu privilegiju da sam nađem nešto u gradu i učinim to smislenim.

U Beogradu, na festivalu Vizuelizator, predstavio je upravo te fotografije na kojima se život odigrava u njujorškoj podzemnoj železnici, njegovim kafeima, ulicama, igralištima, proslavama, hapšenjima, pucnjavama, izlozima, venčanjima, neočekivanim situacijama, glamuroznim zabavama, uličnim sportskim dešavanjima poput maratona, gde ne fotografiše aktere događaja, već stanovnike NJujorka, koji kao filmski statisti stvaraju nezaboravne kadrove. Posebnom prefinjenošću odišu njegove predstave Menhetna, koje svojom poetičnošću i kompozicijom podsećaju na holandske pejzaže sa početka 17. veka. To su predstave koje hvataju horizont sa malim komadom zemlje, iznad kojeg dominira nebeski svod ispunjen oblacima.

Utisak je dodatno obogaćen prefinjenim sfumatom, delikatnom izmaglicom postignutom efektnim korišćenjem specifične fotografske tehnike. Kitingove fotografije uličnih prolaznika NJujorka podsetiće vas možda na beleške iz Pariza -Kartijea Bresona, ali presudnu ulogu u njegovom formiranju odigrao je Robert Frenk, jedan od najznačajnijih američkih dokumentarista u 20. veku. Proučavajući njihov rad, priča Kiting, pokušao sam da razumem šta je bio njihov ugao posmatranja, kakva su bila njihova shvatanja i da usvojim njihov način rada. Na kraju sam morao da izgradim svoj sopstveni stil i budem svoj, jer su i oni bili svoji. Usvajao sam njihove tehnike, ali i nešto sa Mondrijanovih slika i brojnih drugih ideja koje su mi ponekad i nesvesno prolazile kroz glavu. Kada fotografišete, sve usvojeno nosite sa sobom i to postaje deo vašeg kataloga, vizuelnog rečnika koji ste stekli učeći od najvećih.

Među izloženim radovima posebno je mučna i potresna serija nastala osamdesetih godina koja se bavi temom prostitutki, zavisnica od droge iz Harlema. Kiting u dramatičnoj igri svetla i tame izražava svu dubinu ponora u koji su devojke upale, prljavštinu i bedu koja ih okružuje na ulicama, starim automobilima i napuštenim zgradama u kojima su živele. Mnoge od ovih devojaka rađale su decu sa kognitivnim disfunkcijama i fizičkim deformacijama, a njihova tragedija postaje još bolnija u trenucima kada na Kitingovim fotografijama uočite njihovu potrebu da se dopadnu, potrebu za ljudskim dostojanstvom koji su izgubile.