Osveta mediokriteta

Foto Oliver Bunić

Kada neki kažu autokratija, da li lažu, pitam na početku. Ta sklonost ka obožavanju poglavice nije civilizacijska nego plemenska crta. Toga ne možemo da se otarasimo. Imamo čoveka koji voli to tako, a pritom očito s ovim ljudima ne može se drugačije. Bilo bi lepo da se iznutra promenimo, pa da može drugačije. Ali taj problem čvrste ruke kod nas dovodi do toga da se čvrsta ruka osili. Da je čvršća no što mora da bude. I problem je što ta ruka nikada ne dolazi sama, nego sa gomilom nikogovića koji se naprasno osile i iživljavaju. Tako da to što se sad zbiva je osveta mediokriteta, kaže u razgovoru za NIN Marko Šelić Marčelo, pisac i muzičar.

Vi niste njihovo biračko telo, a i u manjini ste. Niste bitni?

Tačno. Otud je fascinantna sposobnost te manjine da do pene na ustima iznervira establišment. Jer, koju polugu moći mi imamo? Imali smo slučajeve cenzure u pozorištu o čemu bi moj prijatelj Kokan mogao da kaže mnogo više ali nešto i mi koji smo mu saradnici. I ideš na taj nivo paranoje da pretpostaviš da će jedna pobuna naroda krenuti iz teatra?! A svi radnici na polju kulture bi ti se požalili kako nema dovoljno ljudi na predstavama, izložbama, književnim večerima, i imaš tu sirotu vladajuću većinu.

Strah od elite?

Ne znam čemu takva bojazan. Reč je o potpunoj paranoji i nesposobnosti da se podnese drugačije mišljenje. Nas ništa ne uverava, pa ni 5. oktobar, da su ljudi s ove strane sposobni da ubede prosečnog građanina u bilo šta. NJega ubedi glad. Kad ga glad ubedi, a fitilj mu je dovoljno dugačak, onda izlazi na ulicu, skine vlast. Mi nemamo moć da utičemo na njega. Mi ne pričamo više istim rečnikom. To je problem, moraš da se uprostiš.

Kao Gašić?

Pre Vučićevog poziva on je pomislio u sebi, verovatno, koji sam ja dasa. Ali nije on jedini prostak, to je sasvim izvesno. To što se premijer bogzna kako sablažnjava nad tim što je iz ministra Gašića izašlo, sadrži dozu strašnog licemerstva. Upravo je premijer glavni inspirator takvog odnosa prema novinarima, samo nije na niskom nivou na kom je Gašić, pa to ne radi tim rečima. Premijer Vučić nikoga ne bi uvredio seksistički. On ljude vređa u celini. Ako nekoga tretiraš kao niže biće, slugu, pa to je to. To inspiriše malo prostije ljude, dakle Gašića, da isto to radi, samo direktnije.

Kruševački naprednjaci tvrdili su da je novinarka instruisana da provocira Gašića, a da je tajkunsko-mafijaški lobi platio nekoliko miliona evra da ga sklone. On sam kaže da su ga sklonili strani ambasadori jer je Rusija ta koju voli?

Ogromno je to udruženje mrzitelja Gašića po svoj prilici. Dobra je to teza. Zadržao bih se trenutak na njoj, makar iz mazohističkih razloga. Dakle, izvesni nalogodavci afere i naručioci incidenta šalju novinarku, plaćaju je da isprovocira ministra time što klekne pred njim i on kaže to što kaže. Teza direktno implicira da ti ljudi barataju pouzdanim podatkom da će Gašić sasvim sigurno to reći ako se slučajno desi da neka žena klekne pred njim. Samo treba da udese situaciju. To znači da smo svi u nevolji, jer treba da smo u strahu šta ako ti se slučajno odveže pertla na ulici a ideš u susret Bratislavu Gašiću.

Potpis radnika vojnih fabrika pod prisilom otkaza da potpišu peticiju za ostanak Gašića, dok vojni sindikat najavljuje štrajk glađu, jer kažu da će vojnici štrajkovati jer mogu da dele jedan sendvič u rovu u ratu, ali ne bi da ga dele u miru, ali nemaju dovoljne dnevnice?

Svugde se dešava, kada postoji jedan centar moći, da on u datom trenutku kreće da se ponaša nasilno. Mi već pričamo o nekoj vrsti prisile. Nisu još počeli da biju, ali pretnja otkazom je jedna od najgorih, ako izuzmemo fizička zlostavljanja. Šta je sledeće na toj -listi? Pretnja ubistvom?! To sve nije dobro, ali važno je da postaje sve očiglednije prosečnom građaninu, a o njemu se ovde radi. Kada prosečnom građaninu postane jasno da ga tu neko zafrkava, i da to nije baš duhovita šala, tada se nešto desi.

Zar nisu dobili istorijsku šansu da isprave greške iz prošlosti, to se retko kome pruža?

Uprkos Vučićevom paranoičnom uverenju da ljudi koji su protiv njega ne bi mogli nikada da prevale da je uradio nešto dobro, mislim da silno greši. Evo, nemam nikakav problem da kažem da je uradio odličnu stvar

Srebrenica?

Srebrenica. Možemo se baviti time šta je tu iskreno a šta nije, ali što bismo? Postupio je shodno državničkom nivou, na izgradnji mira. Takvi potezi su vrlo važni, to je izgradnja mostova. Uostalom, čisto ljudski, siguran sam da nije lako, kakav god to čovek bio, stajati tamo i razgovarati sa majkama Srebrenice, a lepo se vidi jedna koja ljubazno govori sine, hvala što si došao, druga mu kači amblem i kaže hvala vam što ste došli na mesto genocida. To nije lako čuti kada si on. Gajim veliko poštovanje za svakoga ko je sposoban da na taj način prevaziđe sebe, zarad nečega što je dobro.

Kada vidite predsednika u inostranstvu, na šta prvo pomislite? Staložen čovek? Valjda?

Mi smo tu slušali o Vivaldiju, o Rusiji, o migrantima i dinosaurusima, o malim žutim ljudima koji su došli, o tome kako je trebalo da poseku hrast po danu a ne noću kada izlaze vampiri To se u književnosti zove folklorni realizam. On se kreće u Glišićevim koordinatama. Ne može druže tako. Niko nije zlonameran, ali neko te predstavlja na veoma ozbiljnim mestima, moraš da imaš izvesnu širinu, obrazovanje, manire. Sad mi pričamo nešto što bi trebalo da se podrazumeva, ti si čoveče predsednik! Ovde je grčevito batrganje, glumio si u školskim priredbama, sada te neko zove da igraš Šekspira, pa kako sad, kud ja, Hamleta.

Vladajuća stranka organizovala je antiopozicione demonstracije, iako ima 60 odsto podrške, a zatim i miting podrške samoj sebi. Imate li ideju zašto?

Da postoji realan strah bilo bi mi jasno. Osećaš se ugroženo pa se braniš. U stvari to je stalna kampanja, moraš da ugušiš svaku šansu da se opozicija pojavi.



Možda da se unutrašnji neprijatelj zaplaši?

Unutrašnji neprijatelj u smislu

Sprečavanja državnog udara?

Mama mog komšije sa sprata, dečko student, sedi u Vranju, zove ga, i kaže: Sine, nemoj da izlaziš iz kuće, čula sam da je državni udar. Stigli smo dotle da se čak i takva stvar spinuje. Sada je i državni udar rijaliti program. To je jedna od najopasnijih stvari i najopasnijih proigravanja, nije teren za pričanje viceva. To je dodatna afirmacija te podele na patriote, državne neprijatelje i strane plaćenike. Metastaza te fraze. Moj utopistički san je da se jednom napravi sud za svakog ko je to rekao. Došli smo dotle da je bilo koji građanin koji na ulici nešto kaže protiv vlade - strani plaćenik. Čekaj bre malo! Ajde lepo na sud, da vidimo koji računi, koje transakcije, kog dana, ko se s kim video Ti uzmeš naslovnu stranu svog lista i kažeš evo kako Majkl Devenport uređuje medije u Srbiji! I ispade, on sad rekao Zoranu Kesiću i Marku šta će da pričaju. Poigravanje s tim jeste stavljanje mete na nečije čelo. S tim se ne sme šaliti. Ići na najgledaniju televiziju i gotovo mentalno labilno govoriti o državnom udaru, to je van svake šale.

Deluje šaljivo, balkanski špijun nikada aktivniji, ali nekima nije do smeha kada čuju svoje ime, targetirani kao državni neprijatelji?

Kako stoje stvari, to da te kvalifikuju kao državnog neprijatelja stvar je elementarne pristojnosti. To znači da si pristojan čovek. Ali ne znači da to nije opasno, time si direktno inspirisao nekoga da obavi prljav posao. Ti govoriš da neko ugrožava državu, pa koje osećanje to budi u patrioti koji bi da je brani?! Znači, tu nekoga treba da odstranimo! Možda, ne da ga ubijemo, al treba da na neki način rešimo te novinare zle, N1, Zlatiju. To je stavljanje mete i nije šala. Ti si naterao gomilu ljudi da se okreću kada idu preko ulice. Priča sa Slavišom Lekićem, praćenjem To se zbiva.

Ako ste vlast, imate KZŠ ali da novinari ne pitaju ništa? Ja pričam, vi slušate? Šta ima tu da se pita?

Vidite šta se dogodilo sa gospođicom iz Vulinove stranke? Ti ljudi se bave navežbavanjem skečeva potpuno rešeni da ih niko ne prekine dok izvode skeč, jer je to jedini način da ga izvedu do kraja. Otud to kontrolfrikovanje. Ništa ne sme da krene po zlu. Ako neko pita nešto van programa, sve ode dođavola. Evo, idemo sad na pozornicu s nadom da niko neće da kine u publici, ako neko kine, sve se raspada. I to je ta situacija dovedena do ekstrema. Osim premijera definitivno veštog da nadigra protivnika u političkoj debati, možda Zorana Mihajlović, niko drugi tamo nije sposoban da dobije u debati nikoga ko misli drugačije. Tako smo došli dotle da sada za N1 više ne žele da daju izjave, kažu nisu problem pitanja, problem su potpitanja, pazi bogati.

Zašto opozicije nema?

Mogućnost stasavanja neke potpuno nove opozicije bila bi vrlo brutalno ugušena u startu načinima kako se to danas radi, dođe Vučićević pa ti uruši ugled. Srećom, to ne može uvek da da rezultat, vidi slučaj gospodina Saše Jankovića. Neki očekuju da nova politička struja dođe iz redova onih koji su shvaćeni kao buntovnici ili strani plaćenici, iz sfere novinarstva, kulture, pop kulture ili umetnosti. To nije posao za pristojan svet. Osim toga, opozicija će se pojaviti kada svetske sile odluče. Vučiću se mora priznati, ne pravi faule u spoljnoj politici, uspeva da balansira, da bude igrač. NJima to odgovara, njih uopšte ne zanima pakao koji se dešava unutra. I to je naša nesreća.

Kada kažete pakao, šta to znači?

Dopasti u ralje sudstva i zdravstva u Srbiji je definicija pakla. Usput da spomenemo, kada penzije povisiš za 200 dinara, to je malo za mito u bilo kojem od ova dva entiteta. Probaj da se razboliš i probaj da se sudiš s nekim. Sve će ti biti jasno o tome da li državni aparat funkcioniše ili ne.

Kada kažu da Vučić pokušava da ostvari evropske vrednosti samo na drugi način, pridobijajući biračko telo većine, koliko to može da bude tačno?

U pragmatičnom smislu to se pokazuje savršenim receptom. Gotovo proračunom. Igranje estetikom rijalitija izgleda kao smišljen plan da se tom stalnom gledaocu domaćih televizija servira isti program da on ne oseti razliku kada je prestala Farma kada je počela konferencija za štampu. Tu se kašlje, stenje, melodramatizuje. Emisija Sve za ljubav. Isti koncept. Dakle, dodvoravanje apsolutnoj većini a na štetu manjine koja je uvek vodila društvo napred. Nije to fašistička diskriminatorska misao o tome da su neki ljudi nešto više a drugi nešto manje, nego činjenica da su intelektualci vazda bili perjanica društva. Ti imaš društvo u kom su intelektualci gurnuti na margine margine, poniženi, diskreditovani, svedeni na nivo suludih proroka, poput onih po Americi koji idu po ulici i nose natpis stiže smak sveta. To se hoće, da intelektualci u očima prostog sveta izgledaju



Ludi?

Ludi, da. Nemaš više lepi ugled koji je seoski učitelj imao. Sada kažu - da nije budala, ne bi ni bio profesor. E zato ne verujem u taj koncept. Savršeno tačno si procenio kako se vlada većinom, ali produbljuješ to od čega oni pate, da bi vladao većinom. Koketirajući sa time samo još više ih teraš da ništa ne znaju, gledajući rijalitije po ceo dan.

Ali zar ne vodi ka EU?

Da vodi, vodi. Ali to ne znači da radiš išta na prosvetljenju naroda. Evo, otvorila se poglavlja, I, šta onda. Dobro, stignemo 2020. ili 2027.

Kada bi vas pitao sada Vučić dobro, Marčelo šta hoćeš ti, šta bi ti uradio na mom mestu?

Ta vrsta argumenta kao da ti dođe električar da ti popravi struju, i sve izvarniči, sve se pokvari, ti mu kažeš pa, druže ti pokvari ovo, on baci alat i ljutito kaže popravi ti ako znaš. Nikakav problem nije što ja nemam ideju, koga to tangira, što bih ja znao. Problem je kada neko na toj dužnosti ima nedoumice, ideološke, i razne druge. Ali donekle znam šta će biti ako vodiš narod na jednu stranu čisto u tehničkom smislu, ako prosvetljenje, koje nazivam upristojenjem, ne dolazi u paketu s tim evropskim putem koji smo birali.

Šta će biti?

Stići ćeš u Evropu kao uprostačena jeftina radna snaga.

Pre 15 godina uz bes i euforiju ispratili smo poslednjeg socijalističkog oligarha. Šta je danas plod tog iskazanog gneva, sem život koji se klati od haosa do bede i nazad?

Nismo uspeli. Naš problem smo mi. Zgodno je kada postoji neko ko je lice našeg problema, što se desilo sa Miloševićem. Jako mnogo elana i entuzijazma se oseti kada to lice bude pobeđeno. Ali naše ružno lice izbija na površinu koju godinu kasnije i to nas dovodi do očaja u kojem smo danas. Kasna svest o tome da smo mi problem. Mi se nismo promenili. Mi ćemo vrlo brzo doći ponovo u situaciju ili, što se mene tiče, već jesmo, da naš problem ima lice i prezime. Međutim, ovo o upristojenju, ovo o nama samima, o tome na koju vrstu nerada i nereda smo mi naučeni, e to ti neće rešiti nikakav novi Đinđić i nikakav novi bilo ko. To je u nama. To se menja nekom vrstom iskrenog prosvetiteljstva, s druge strane zakonima koji se poštuju. Zakonima s kojima nema zafrkancije i nema tog, pa recimo, nema tog mog rođenog brata koji sme da krši zakon. E, tad se nešto menja.