Nepotrebna pometnja

Kako se bliži 23. jun, datum održavanja referenduma o ostanku ili istupanju Velike Britanije iz Evropske unije, osim što se na obe strane podele upinju da glasače isprepadaju kako im, u slučaju da pobedi ona druga opcija, pre ili kasnije sledi kataklizma jedne ili druge vrste (ekonomski sunovrat! migranti! terorizam!), sve češće se iznova postavlja i jedno retoričko pitanje. Retoričko, jer se odgovor na njega manje-više znao čim je prvi put postavljeno - a bilo je to još onda kad je premijer i lider Konzervativne stranke Dejvid Kameron obznanio nameru da se organizuje izjašnjavanje građana na ovu temu. Glasilo je - a glasi i dalje - krajnje jednostavno: čemu uopšte ovaj referendum?

Odgovor, od početka očigledan, bio je da je to, pre svega, način na koji Kameron pokušava da reši unutarstranačke probleme koje mu već dugo stvara desno, antievropsko krilo torijevaca; pa makar, eto, i po cenu uvlačenja čitave države u taj sukob. Jeste, na to da se izlaz potraži u plebiscitarnom izjašnjavanju u velikoj su meri uticala zbivanja na kontinentu poslednjih godina: posrtanje evrozone, migrantska kriza, rast terorističke pretnje i, posledično, sveopšti rast evroskepticizma posvuda, s kraja na kraj kontinenta.

Doprinela je takvoj odluci i prepadnutost konzervativaca usponom antievropske, ksenofobične Partije za nezavisnost Velike Britanije (UKIP) - usponom koji, zahvaljujući većinskom izbornom sistemu, na prošlogodišnjim izborima nije našao izraz u broju osvojenih mandata, ali o kome nedvosmisleno govori broj dobijenih glasova. Istina je i da je linija podele na pristalice i protivnike izlaska iz Evropske unije mnogo krivudavija od one koja bi sledila puku partijsku opredeljenost ili ideološku orijentaciju.

Za tzv. bregzit je i značajan broj pripadnika i simpatizera drugih stranaka, uključujući i načelno proevropsku Laburističku, te onih stranački neopredeljenih; mnogo moćnih ljudi iz biznisa i medija; ali i mnogo običnog sveta koji, tražeći krivce za to što sve teže sastavlja kraj s krajem, njih bez poteškoća - prateći sirenski zov UKIP-a - identifikuje ne samo u otuđenoj i bezličnoj briselskoj političkoj eliti, nego i u strancima uopšte. Ali nema sumnje da, kad se sve sabere i oduzme, cela ova referendumska pometnja izvorište ima u dubokom razdoru u Konzervativnoj stranci, i Kameronovom kockarskom pokušaju da se on prevaziđe.
Sad kad je glasanje na pragu, s izvesnošću se može reći da se rizik nije isplatio; ostaje da se vidi koliki će na kraju ceh za to biti plaćen - i ko će ga sve platiti. Jer, nezavisno od ishoda referenduma, podele među konzervativcima neće biti prevaziđene, a jedan od mogućih epiloga je i nešto doskora nezamislivo: raspad stranke. Ako, kao što je u ovom trenutku verovatnije, pobedu odnesu oni koji zagovaraju ostanak Britanije u Evropskoj uniji, to će naizgled učvrstiti Kameronov položaj - što mu je, posle prošlogodišnje uverljive izborne pobede koja se u tom smislu ipak pokazala nedovoljnom, i bio cilj kad je raspisivao referendum. Ali to neće ućutkati visoko pozicionirane evroskeptike u partiji, pre svega one u vladi i parlamentu, koji bi mogli da zaključe kako im je u toj situaciji napuštanje stranke i osnivanje nove, na jasnoj antievropskoj platformi, jedino preostalo rešenje. Ako bi pak pobedu odnele pristalice bregzita, u šta sve manje veruju i neki od onih koji zagovaraju tu opciju, samo po sebi se podrazumeva da bi Kameronova pozicija i u vladi i u stranci - kao (inače neuverljivog) zagovornika ostanka u Uniji - momentalno postala neodrživa.

Alternativno, ukoliko na referendumu proevropski blok odnese tanku pobedu, Kameronovi stranački protivnici bi u parlamentu mogli da pokrenu inicijativu za glasanje o poverenju premijeru; eventualni poraz u tom glasanju bio bi onda uvod i u izbore za novog lidera partije. Nadin Doris, torijevska poslanica koja odavno ima pik na Kamerona, procenjuje da će on politički preživeti samo ako proevropski blok pobedi ubedljivo, s recimo 60 prema 40 odsto. Ali ako razlika u korist tog bloka bude tesna, samouvereno predviđa ona, Kameron će proći isto kao i da je na referendumu izgubio: U roku od nekoliko dana biće gotov.

Oni koji su ostali uz Kamerona na ovo uzvraćaju da glasanja o poverenju premijeru neće ni biti jer inicijativa neće dobiti potrebnu podršku u parlamentu. Sasvim moguće, ali, na jedan ili na drugi način, torijevci ne mogu da izbegnu ozbiljne postreferendumske potrese. Ako Kameron veruje da će referendum nekako rešiti većinu ključnih pitanja i smiriti komešanje koje je zahvatilo Englesku, onda je zastranio još više nego što se čini, piše u Gardijanu DŽon Haris.
Englesku dakle - ne Britaniju. Otpočetka i jeste reč o Engleskoj, nesrazmerno mnogoljudnijoj od ostalih konstitutivnih jedinica Ujedinjenog Kraljevstva, i najskeptičnijoj prema ideji ujedinjene Evrope, šta god ko pod tim podrazumevao. Uostalom, deset puta malobrojni Škoti - ili barem njihovi izabrani predstavnici, a to do daljeg podrazumeva pre svega dominantnu Škotsku nacionalnu partiju (SNP) - stalno ponavljaju da će, ukoliko 23. juna bude izglasan izlazak iz EU, onda i oni srazmerno brzo ponovo upriličiti sopstveni referendum o otcepljenju od ostatka Britanije, iako je onaj prethodni, neuspeli, održan pre samo dve godine. U slučaju bregzita Škoti bi, budući većinski opredeljeni za članstvo u EU, uz svoje interne imali dodatni spoljnopolitički motiv - time i dodatni razlog - za novi plebiscit. No, svako ima svoje razloge, pa tako na drugoj strani i lider UKIP Najdžel Faradž već govori kako će, u slučaju da na ovomesečnom referendumu ostanak u članstvu Evropskoj uniji bude izglasan većinom koja ne bi prelazila nekoliko procenata, u dogledno vreme biti potrebno održati novi referendum s istim pitanjem.

Hoće li to onda Britaniju pretvoriti u drugu Švajcarsku, gde se svaki čas održava referendum o nekom od pitanja za čije rešavanje političari - iako im je to posao - ne žele da na sebe preuzmu odgovornost? Nije dotle došlo, ali levo od centra pozicionirani nedeljnik NJu stejtsmen u redakcijskom komentaru svejedno piše o svojevrsnoj fetišizaciji referenduma kao načina donošenja važnih odluka i upozorava da takva izjašnjavanja često ne predstavljaju jedinstven demokratski način da se dođe do odluke o nekom pitanju od nacionalnog značaja, već grub instrument majorizacije.

Stoji da postoje pitanja koja je jedino legitimno rešiti referendumskim izjašnjavanjem, ali se odmah postavlja pitanje - koja. Da su referendumi organizovani kada je trebalo uvoditi neke od socijalno progresivnih mera u 20. stoleću, Britanija bi danas bila znatno manje otvoreno i tolerantno društvo, konstatuje NJu stejtsmen, priznajući ipak da glavna pretnja britanskom obliku demokratije nisu sami referendumi, već oni koji ih iniciraju. Kao, na primer, premijer koji za njegovo organizovanje nije smislio bolji razlog od toga što se našao pod pritiskom desnog krila svoje stranke, UKIP-a i štampe.

Istini za volju, čitava moderna istorija britanskog angažmana u Evropi ispunjena je ambivalentnošću. Zemlja je u tadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu ušla srazmerno kasno u odnosu na zemlje osnivače, tek 1973, mada je za to postojao dobar izgovor: dva prethodna pokušaja da im se priključi, 1963. i 1967, naišla su na prepreku u obliku veta koji je na takvu mogućnost stavljao tadašnji francuski predsednik Šarl de Gol. A tek što su ušli u ovaj klub, Britanci su već 1975. na referendumu odlučivali o istom onom o čemu će se izjašnjavati i ovog meseca - da li da iz njega izađu. Dobro se zna i šta je bilo posle: za vreme duge vladavine premijerke Margaret Tačer Britanija se izborila za brojna izuzeća od pravila koja su važila u sad već Evropskoj zajednici, a taj ekskluzivni status produžen je i kada je Evropska zajednica početkom devedesetih prerasla u Evropsku uniju. I tako je ostalo do dan-danas, kad su dijametralno različite interpretacije onoga što je Kameron, tražeći dodatna izuzeća, zimus postigao - ili nije postigao - u pregovorima s evropskim partnerima dodatno produbile jaz između proevropskog i antievropskog krila u Konzervativnoj stranci.

Istoriju treba poznavati, ali se na nju ne treba olako pozivati kao što to čine neki zagovornici napuštanja Evropske unije, romantizujući britansku prošlost i tvrdeći kako je nekadašnju imperijalnu slavu moguće restaurirati - samo da se prvo zemlja reši evropskih okova. Delom i sa takvom porukom na umu, krajem maja se zajedničkim pismom u referendumsku debatu uključilo oko 300 britanskih istoričara, s upozorenjem glasačima da će, ukoliko na referendumu podrže istupanje Britanije iz Unije, zemlju osuditi na marginalizaciju. Kao hroničari britanske i evropske istorije, verujemo da će Britanija i u budućnosti, kao što je to bio slučaj u prošlosti, imati nezamenljivu ulogu u Evropi, navodi se u pismu među čijim potpisnicima su i istinske zvezde tamošnjeg akademskog sveta, poput Sajmona Šame, Ijana Keršoua i Najala Fergusona - autora koji su, što po svojim knjigama što po televizijskim dokumentarcima, poznati i načitanijem delu ovdašnje publike. Britanija se, kažu oni, 23. juna suočava s izborom - da preseče veze i osudi samu sebe na irelevantnost, a Evropu na podeljenost i slabost; ili da reafirmiše posvećenost Evropskoj uniji i ojača koheziju našeg kontinenta u jednom opasnom svetu.
(Uzgred, zanimljiva je i pomalo komična koincidencija - ako je koincidencija - da se broj potpisnika pisama koja poslednjih sedmica povodom predstojećeg referenduma britanskoj javnosti upućuju profesionalci iz jedne ili druge branše nekako stalno vrti oko 300. Malo pre istoričara, slično intoniranim pismom javnosti se obratila i grupa od tristotinjak eminentnih umetnika, a nešto pre toga objavljeno je i pismo više od 300 direktora tamošnjih kompanija koji su sunarodnike pozvali da glasaju za istupanje iz Unije, s glavnim argumentom da, ovako kako je sada, briselska birokratija guši svako od 5,4 miliona preduzeća u Britaniji, iako samo mali broj njih ima trgovinske veze sa Evropskom unijom; i pre toga bilo je drugih apela sa sličnim brojem potpisnika, svejedno da li su za ostanak u Evropskoj uniji ili izlazak iz nje. Ima li sve to neke (pod)svesne veze s popularnošću stripa Frenka Milera 300, oživljenog potonjim istoimenim filmom koji nudi fikcionalizovano viđenje herojskog otpora malobrojnih Spartanaca nadirućim Persijancima u bici kod Termopila 480. godine p.n.e., teško je reći - ali ako nije to u pitanju, bilo bi zgodno čuti neko drugačije objašnjenje ove male misterije.)
Kako god, nekako ne deluje odveć verovatno da će 24. juna svet ponovo gledati Borisa DŽonsona - bivšeg gradonačelnika Londona i neformalnog predvodnika kampanje za izlazak iz EU - kako, kao pre neku godinu, poput sveže opranog veša visi s neke žice i maše britanskim zastavicama, ovog puta slaveći istorijski događaj kakav bi svakako predstavljala referendumska pobeda antievropskog bloka. Nije, doduše, niko verovao ni da Lester može da osvoji englesku Premijer ligu, pa se to ipak dogodilo; ali je time kvota čuda koja bi ove godine mogla da se dese u Britaniji verovatno već ispunjena.