Kraj. Godine?

Da je sve u godini koja odlazi blistalo i cvetalo palo bi u senku svega ovoga što se događa na njenom kraju. Iz opštine Klokot stiže vest da su Albanci, u selu Grnčar, izboli dva Srbina. U isto vreme saznajemo da su neki neonacisti i anarhisti – bar novine ih identifikuju kao takve – prekinuli neku tribinu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ovih dana vidimo kako na obali Save rastu kule Beograda na vodi, u koji je vlast uložila sve svoje snage i kapacitete. Rastu, uprkos kritikama koje su tom projektu tokom dve godine, iz dana u dan, upućivali arhitekte, urbanisti, ekonomisti, pravnici, sociolozi, umetnici, građani. Arhitekte su tvrdile da je taj projekat, „sa profesionalne tačke gledišta...u najmanju ruku nepristojan“, i da je, sa iste tačke gledišta, „u mnogo čemu nepismen“. Akademija arhitekture Srbije upozorava da su „predstavnici vlasti pristali na najskandalozniji član ugovora, kojim se na prostoru Savskog amfiteatra stavljaju van snage važeći zakoni Srbije“, i zahteva da se ugovor sa arapskim investitorom hitno raskine. Momčilo Grubač u obimnom tekstu otkriva „kako su suspendovani zakoni“ da bi se ovaj projekat usvojio. Ukazuje se ne samo na nepoštovanje zakona, i na kršenje Ustava, nego i na ignorisanje urbanističkih planova. Borislav Stojkov upozorava da se ovim projektom Beograd ubrzano pretvara u „grad bez identiteta“. Kritike ovom projektu upućuju ne samo domaći nego i strani stručnjaci. Vodeći finski arhitekta, prilikom posete Beogradu, ocenjuje taj projekat kao „ludost“. A američki časopis Forbs o ovom projektu piše kao o „lošoj šali Abu Dabija“. Vlast na sve te kritike ne obraća pažnju. Na mnoštvo neprijatnih pitanja – ko je, s kakvim pravom, i na osnovu čega, arapskom partneru prepustio 68 odsto profita, i odobrio mu zakup 110 hektara Beograda na 99 godina i ko je, bez ikakve naknade, zgradu Geozavoda prepustio privatnom preduzeću na 30 godina – nema odgovora. Kao što nema odgovora ni na pitanje po čijem nalogu su ljudi sa fantomkama i sa bagerima bez registarskih tablica obavili ono noćno rušenje u Savamali; ni na pitanje ko je naredio policiji da za vreme te akcije ne odgovara na telefonske pozive i da ne gleda svoja posla. Prateći sve ovo, dobijamo kompletnu sliku odnosa vlasti prema zakonima i Ustavu zemlje, prema kompetencijama stručnjaka i, ne na poslednjem mestu, prema duhu i identitetu Beograda. Beograd je izložen abudabizaciji, i sve što je u njemu tokom vekova podignuto treba da dođe u senku tih pretencioznih kula, koje će, opsenjujući prostotu, dominirati ne samo Srbijom nego, kako protagonisti ovog projekta sanjaju, i celim regionom! Nažalost, ni ova godina nije mogla da prođe bez pogoršanja ionako loših odnosa između Srbije i Hrvatske. Iz Jasenovca, sa Poljuda, iz centra Zagreba, sve češće dopiru ustaške poruke: „Za dom spremni!“, „Ubij Srbina!“, „Srbe o vrbe!“ (Pesmica sa takvom rimom lako se pamti i brzo prenosi. U prenošenju te pesmice, međutim, pojavio se jedan neočekivan problem: „Nema vrba kol`ko ima Srba!“, ali je taj problem dobio rešenje u stihovima: „Nema veze, može i na breze!“ Nije bitna vrsta drveća, bitan je rezultat tog performansa!) Da je za najveće pogoršanje odnosa između dva suseda dovoljan i najmanji povod, pokazao je i slučaj sa srpskom čokoladom. A kao kruna svega došla je hrvatska blokada otvaranja poglavlja 26! Naši političari ne bi bili ono što su, da su propustili tu priliku. Posle dramatičnog povratka iz Brisela, naš premijer je, na konferenciji za štampu, na taj gest odgovorio opširnim izlaganjem, koje je povremeno zvučalo kao neka recitacija njegovog ministra za rad i socijalna pitanja. Potom je usledio još jedan od diplomatskih bisera našeg predsednika, koji je Hrvatskoj biranim rečima poručio „da se pokrije ušima i da ćuti!“. A ovi sinovi Srbije koji kao majku vide Rusiju iskoristili su tu hrvatsku blokadu kao priliku da izraze svoj otpor evropskim integracijama i da nam još jednom ponude svoju viziju Srbije kao ruske gubernije! Možemo li se, sa ovakvim završetkom godine koju ispraćamo, nadati boljem početku godine koja dolazi?