Demokratijo, i knjigama si teška!

Kao rezultat sve veće demokratičnosti koja preplavljuje umetnost pisanja dobili smo neverovatno veliki broj pisaca koji svake godine napišu roman (što je uz pomoć kompjutera postalo veoma lako), uspeju da ga objave (što uz pomoć digitalnih tehnologija kako godine prolaze postaje sve lakše) i odluči (što je uz pomenutu ideju o demokratičnosti književnost postalo najlakše) da ga pošalje na konkurs za NIN-ov roman godine. Vreme narodne književnosti je obuhvatalo najšira prostranstva ikada u istoriji fikcije i kao takvo predstavljalo je vreme najširih demokratskih sloboda. Fabulirao je i konfabulirao ko je kako hteo i umeo u krugu svoje porodice ili plemena. Za valorizaciju su bili zaduženi neposredni korisnici i vrhovni zakon protoka vremena. Prenosilo se i ostajalo samo ono najvrednije. Pisana reč je privatni diskurs preokrenula u elitistički, i umetnost reči poterala u zabran dostupan malobrojnima. Sve do Gutenbergovog preokreta, književnost je bila najmanje demokratična umetnost, podjednako ograničeno pristupačna i piscima i čitaocima. Od Gutenberga na ovamo, njen udeo se u životima prosečnih ljudi širio veoma postepeno i obazrivo, da bi sa erom kompjuterske tastature, interneta i društvenih mreža naprosto eksplodirao. Koliko god se novi tehnološki preokret smatrao smrtnim neprijateljem knjige i čitanja, toliko on nosi i potencijal demokratičnosti. Olakšano pisanje, civilizacijska moda samoispovedanja i samoreklamiranja podstaknuta nastankom društvenih mreža i otvorenog belog pravougaonika koji treba ispuniti odgovorom na pitanje o čemu u ovom trenutku razmišljate, ustostručio je zanimanje pisca i ovaplotio ga i svakome ko slova ume otkucati na tastaturi. Dok bi se nekada samo neznatno mali broj onih koji su za sastave u školskim klupama dobijali petice odlučivao da se upusti u rizičnu i mukotrpnu karijeru pisca, danas romane izgleda bez zazora pišu i trojkaši. Silazak književnosti u bazu ili nagli porast njene demokratizacije zahvaljujući tehnologiji, ima osim mučno u kilogramima teške gomile knjiga koja stiže na adresu NIN-a i neke dobre strane. Paralelno sa porastom broj romana, raste i pismenost onih koji pišu. Od skoro 170 romana, stotinak nisu morali nikada biti napisani niti objavljeni osim u ime lične satisfakcije i ispunjenja želja da se ispriča neka lična priča koja će se čitati u okviru porodice (ili plemena). Ovi romani najčešće ni ne ulaze u korpus književnosti jer se dramatično kose sa osnovnim pripovednim zakonitostima i stilskim preduslovima. Međutim, ovogodišnja produkcija ukazuje na to da ipak raste broj onih koji su svoje romane ispisali u skladu sa književno-teorijskim zahtevima romana kao žanra. Za razliku od prethodnih godina, ove se čak pedesetak knjiga približilo normativu i o tome ko će ući u širi izbor od trideset, odlučivaće nijanse. Među njima su i dalje imena već poznatih i osvedočenih pisaca, većinom iz izdavačkih kuća koje imaju urednike i uređivačku politiku, i ako se njima pridoda nekolicina manje poznatih ili potpuno novih imena na književnoj sceni, onda se dobija slika romaneskne produkcije u 2016. Demokratizaciji u prilog, i ove godine je, sasvim očekivano jer ne pišu se remek-dela svake godine, veoma mali broj onih koji su zaista odskočili od proseka, ali i ovih pedesetak, iako prosečnih romana, nekima će sasvim sigurno doneti zadovoljstvo u čitanju.