Prva vinčanska sekira

Ovog leta, na lokalitetu Oborište, južno od Velikog Laola, pronađeno je oruđe od bakra, najstarije u Evropi! Sekira. Pronašli su je arheolozi Dušan Šljivar iz Beograda, Dragan Jacanović iz Požarevca, i naučni konsultant dr Borislav Jovanović iz Beograda. Oni su pre tri dana završili ovogodišnja istraživanja na lokalitetima Belovode u Velikom Laolu kod Petrovca na Mlavi, i Belolice u selu Ždrelu, kod izvorišta reke Reškovice. Arheolog Jacanović kaže da je ova sekira direktna kopija onih iz kamenog doba, rađenih u obliku obućarskog kalupa. I to je karika koja je nedostajala. Karika koja spaja kameno i bakarno doba. Jacanović kaže:

“Saznali smo kako su ljudi vinčanske kulture otkrili metalurgiju. Čovek kasnog kamenog doba poznavao je minerale do tančina, tako je zapazio i rude bakra: malahit i azurit. Ove rude prepoznaju se po zelenoj i plavoj boji, a nalaze se skoro na samoj površini tla u dolini Mlave i Peka. Malahit i azurit nemaju osobinu da krešu vatru, to jest, ne sadrže vatru. Vinčanski čovek je svesno pokušao da tim mineralima poboljša kvalitet veštačkim putem, da im poveća tvrdoću i u njih ulije vatru. Zagrevanjem. I kada je dostigao kritičnu temperaturu topljenja, rodio se metal.”

Arheološka ekipa otkrila je i manji topioničarski centar, pun metalne šljake. Otkrila je i praistorijski rudnik bakra u izvorištu reke Reškovice, iznad sela Ždrela. Rudnik je samo desetak kilometara udaljen od Belovoda. U njemu je i pronađena sekira. Arheolog Jacanović tvrdi da je jedinstvena.

“Svi primerci bakarnih dleta koji su pronađeni u Evropi, predstavljaju oblike tipičnog metalnog doba: četvrtast presek, koji se dobija kovanjem. Nazivamo ih sekirama, ali to su, u stvari, dleta, jer nemaju otvor za držalje. Najviše ih je iskopano na lokalitetu Pločnik kod Prokuplja, i oni predstavljaju presek visokorazvijenog metalnog doba. A naša sekira je direktna kopija kamene alatke. Ona nije četvrtasta. Predstavlja jedino pronađeno oruđe iz ovog doba, koje je od metala ali ovalnog oblika. Među oruđima iz kamenog doba nećete naći četvrtast oblik, već ovalni, kamen se tako lakše obrađivao. U Belovodama smo pronašli srce metalurgije. Na celoj teritoriji vinčanske kulture, koja je ogromna: od Skoplja do Budimpešte, od reke Bosne do Iskera kod Sofije, nema ovakvog pronalaska.”

Dakle, ispostavilo se da je profesor Miloje Vasić bio u pravu kada je tvrdio da vinčanska kultura pripada metalnom dobu. Izgleda da ova tvrdnja svojevremeno nije prihvaćena, baš zbog raznovrsnosti vinčanskih proizvoda i njihovog visokog kvaliteta. Jacanović kaže i to da je vrlo interesantno kakvo su jedinstvo pokazivali vinčanski ljudi i u tehnologiji i u duhovnosti, na celoj svojoj teritoriji. “Bilo je to visokoorganizovano društvo. Zato je u njemu i nastala metalurgija. Ona nije nastala ni slučajno, ni stihijski. Ona je mogla da se rodi samo u tako razvijenom društvu.”

I zaista, arheološka istraživanja pokazala su da je proizvodnja u vinčanskoj kulturi bila mnogobrojna i veoma kvalitetna. Iskopano je mnogo keramičkih proizvoda, čiji su različiti oblici uslovljeni prvenstveno funkcionalnošću. A funkcija je očigledno bilo mnogo više nego u bilo kom prethodnom i kasnijem periodu razvoja ljudskog roda. Bile su to posude čija se površina polirala i do metalnog sjaja. Ono što je ostalo od vinčanske keramike, za hiljadu godina postojanja ove kulture, više je nego za prethodnih šest hiljada godina ostalih kultura. Dakle, vinčanska kultura nije bila prosto zemljoradnička. Mada se to davno naslućivalo.

Naime, još sedamdesetih godina prošlog veka Borislav Jovanović iz Arheološkog instituta u Beogradu otkrio je praistorijska okna eksploatisana u doba vinčanske kulture, na Rudnoj glavi kod Majdanpeka. Za razliku od ovog rudnika, novootkriveni na lokalitetu Belolice povezan je sa lokalitetom Belovode gde je prerađivana ruda. Iz Belovoda do Belolica stiže se za samo dva sata hoda. Zajedno predstavljaju jedinstveni arheorudarski i metalurški kompleks eksploatisan od praistorije do petog veka, do kraja rimske vladavine na našim prostorima. Ovi lokaliteti su zapravo jedno od najvećih naselja vinčanske kulture. Dokazano je da ovo naselje datira iz 5500. godine pre nove ere, i da je stradalo u požaru pre šest i po hiljada godina. A ono što ovo vinčansko naselje izdvaja od drugih iz istog perioda, jeste obrada rude bakra. Dakle, prvi put, i to na teritoriji istočne Srbije, pronađena je metalurgija. Ostaci arheoloških objekata, solidno izrađene peći, keramički i koštani materijal, govore o veoma razvijenoj kulturi stanovnika Belovoda. Dovoljno je reći da su poznavali građevinski materijal za izradu podova. Koristili su smesu od mlevenog krečnjaka i fine gline, koja, kada se zapeče, dobija kvalitet današnjeg betona. O visokoj duhovnosti ovog naroda kazuju figurine božanstava od pečene gline, zatim keramički žrtvenici i predstave raznih životinja.

U srpskoj narodnoj tradiciji iz ovog kraja ima elemenata duhovne veze između savremenog doba i naselja Belovode. Postoji velika bara u naselju Belovode, koju i danas nazivaju Bikova bara. Po još živoj legendi, u ovoj bari živeo je crni bik koji je svake noći izlazio i tamanio ljude, stoku... Onda su seljaci uhvatili belog bika i okovali mu rogove zlatom. Beli bik je sačekao crnog i ubio ga. Zlatnim rogovima. Jacanović tvrdi da baš ovo okivanje rogova zlatom predstavlja otkriće metalurgije. Predstavlja novo doba. I ta priča, nije samo priča, kaže Jacanović. Stanovnici Belovoda bavili su se stočarstvom i zemljoradnjom. U planinskom zaleđu Homolja stoku su uzgajali leti, a zimi u pitomoj dolini Mlave.

Zanimljiva je i povezanost imena vinčanskih naselja. Svako treće naselje ove kulture u nazivu ima za osnovu “belo”: Belobrdo, Belice, Belolice, Belovode... Ne znači li Belolice ono što se vidi, nalazi, odnosno rudnik, a Belovode ono što se čisti, prerađuje? I ko je onda vinčanski čovek, ko se bavio metalurgijom u istočnoj Srbiji? Valjda će se i to jednog dana doznati.