Arhiva

Danas je važno imati, a ne biti

Stefan Slavković | 20. septembar 2023 | 01:00
Usvojimo li tezu istoričara Erika Hobsbauma da je 20. vek trajao 77 godina, od izbijanja Prvog svetskog rata do kraha socijalizma, nedeljnik NIN je sa svojih 85 godina nadživeo dva stoleća, politikološki gledano. Kako su globalizacija i digitalna revolucija ubrzale protok vremena i dešavanja, bliža budućnost će se možda meriti u milenijumima. No, i u prvih 85 godina je samo na ovim prostorima svašta stalo. Nastanak i slom nekoliko država i državnih uređenja, uspostavljanje i krize dva ekonomsko-privredna modela, hod od bratstva i jedinstva do nacionalizma i od višedecenijskog suživota do ratnih zločina. Svaka godina nosi neku danas simptomatičnu odrednicu, a prve, 1935. godine, kada je izašlo prvih 26 brojeva nedeljnika NIN, održani su i Petomajski izbori za Narodnu skupštinu, prvi od kraja Šestojanuarske diktature 1931. godine. Izlaznost je za današnje pojmove bila visoka (73,2 odsto), ali je nedemokratska atmosfera u kojoj su održani uporediva s današnjicom. Slična je i dominacija režimske liste premijera Bogoljuba Jevtića (60,6 odsto glasova) naspram drugoplasirane udružene opozicije (37,3 odsto). Opravdano je zapitati se pred predstojeće parlamentarne izbore da li se makar nešto promenilo otkad je NIN počeo da izlazi. „Ne mnogo toga, jer su i tada i danas na izborima suočene ideološki srodne partije. Ni tada ni danas levice nije bilo. Tada je KPJ bila zabranjena, danas je poražena. Oslabila je i podela na levicu i desnicu jer su pobednici iz 1989. uveli kulturnoidentitetsku liniju sukoba umesto klasne. Živimo u hronosu, vremenu bez alternative. Danas nema kairosa, zgusnutog vremena, nema diskontinuiteta. Prvo vreme znači ploviti rekom koja nas nosi, a drugo znači plivati. Prvo beleži minute, a drugo najbolje trenutke života, kvalitet vremena. Nema kairosa jer nema razvijene alternative kapitalizmu koji se danas može samo oplemenjivati, a ne i menjati. Partijski pluralizam je forma, sve je dozvoljeno. To nije demokratija nego tolerancija, ali represivna“, kaže za NIN Todor Kuljić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u penziji. Može li se reći da petooktobarske promene nisu bile revolucija, već restauracija, vraćanje na ono što se dešavalo tridesetih? Nema revolucije tamo gde su obnovljene stare vrednosti – kapitalizam, nacionalizam i religija. To se zbilo 1989. Pa ipak, u novoj imperiji globalizovanog kapitalizma, čija je Srbija periferija, nova je struktura moći, u smislu hegemonije finansijskog kapitala nad proizvodnim, umanjena je snaga suvereniteta država, a novi su i hibridni identiteti, na primer rodni i polni. Čak je uvedeno i bezbednosno pamćenje. Reč je o preoblikovanoj i pravno regulisanoj prošlosti koja osigurava novi državni poredak, novi sistem vrednosti i obnovljeni kapitalizam EU. Briselizacija pamćenja proglašava socijalne revolucije za nasilje. Ne pita se – da li je to bilo nasilje nad nasiljem? Jeste bilo. Postoji li nešto istorijski specifično za srpsku političku zbilju u 21. veku? Kao što je u jednopartijskom socijalizmu bio skriven višepartijski sistem u vidu republičkih frakcija SKJ, tako je već trideset godina na delu skriveni dvopartijski sistem. Crveno-crna koalicija slepih patriota koja je vladala 1990-ih, u novom ruhu je dospela na vlast 2012. Ni opozicija, „meki patrioti“, nije se mnogo promenila. Čak nema ni novih lica. Sociolozi bi rekli da je na delu neprogresivna nestabilnost. Stanje jeste konfliktno, ali nema napretka. Progresivna nestabilnost postoji kada sukobi rađaju novo. Danas toga nema. Može li nam se ponoviti nešto nalik Drugom svetskom ratu? Mogući su žestoki konflikti, ali je naddržavna EU ipak ugradila neke osigurače, pa je bezbednost nešto viša. Međutim, svaki virus je opasan. Aleksis Cipras je poučan primer. Levica je u Grčkoj nakratko zapretila Evropi. Ugušile su je banke, ali je bio pripravan i NATO. Hronos je ponovo svladao kairos. Kapital je odahnuo. Moćni nameću očekivanja podvlašćenima: budite realni, tražite moguće. A ne ono što su tražili studenti 1968: budimo realni, tražimo nemoguće. Nisu ni studenti tražili apsolutno nemoguće, nego ono što je bilo nemoguće sa stanovišta onih koji vladaju. Danas nema pobune protiv arbitara koji definišu moguće. Zašto je alternativa postojala pre 52 godine, a danas je nema? Nema snažne levice. Hladnoratovskog socijaldemokratskog psa zamenio je neoliberalni vuk i zato predstoji dugi proces ponovnog pripitomljavanja vukova i njihovog pretvaranja u pse, ali je moguća i involucija ka šakalima kapitalizma. Pas je metafora socijaldemokratskog, vuk neoliberalnog, a šakal ratnog i haotičnog kapitalizma. Novo stanje lišeno utopije oblikovalo je i novo sećanje na socijalističku prošlost. Nisu to više sadržaji prošlosti koji mobilišu na dalje ukidanje socijalne nepravde u budućnosti, poput Spartaka i pada Bastilje, nego je sećanje drugačije centrirano. Ono samo pasivno žali za manjkom socijalne nepravde u prošlim vremenima. Lament nad viškom nepravde i prisećanje na manjak nepravde karakteriše mišljenje koje ne napada strukturu i antagonizam nego moralizuje nejednakost. Iščezla je Blohova konkretna utopija, tj. realna mogućnost promene društva revolucijom. Iščezli su prometejski snovi i oslabile emancipatorske nade. Nastupio je prezentizam, pojam koji je uveo francuski istoričar Fransoa Artog za rastegnutu sadašnjicu koja je progutala i prošlost i budućnost, pri čemu su oslonci nove večne sadašnjice nacija, vera i naravno kapitalizam. Isti pojmovi opsedaju Balkan poslednjih 85 godina – socijalizam, demokratija, fašizam, Jugoslavija… kako to objašnjavate? To su univerzalni pojmovi koji su preživeli do danas. Ako i ne postoje više u realnosti korisni su kod upotrebe prošlosti. Važnije je pomenuti pojmovnu tranziciju. Danas su iz misli o društvu prognani pojmovi najamni rad, kapital, eksploatacija, humanizam i prirodno pravo i uveden je diskurs tranzicija - transformacija - preduzimačko društvo. Prognani humanizam zamenili su filantropija i milosrđe, materijalno prirodno pravo zamenila je proceduralna pravna država, socijalnu revoluciju zamenile su tranzicija i transformacija, a socijalnu pravdu zakoni tržišta. Šta se u međuvremenu desilo s progresivnom, levom inteligencijom? Deo je konvertirao. Konverzija ili izdaja intelektualaca, u smislu radikalne promene opredeljenja, predstavlja čudo. Mnogi šezdesetosmaši su prošli put od Marksa do Krunskog saveta. A mnoge režimlije od komunista titoista do liberala. Intelektualca disidenta je zamenio intelektualac konvertit. Spirala konverzije je višestruka. Ona ne svedoči o sazrevanju nego o nepostojanosti domaće humanističke inteligencije. To su praktičari ketmana. Svojevremeno je Vuk Drašković pravdajući vlastiti zaokret udesno rekao: „Samo volovi uvek riču na isti način”. Bizarno i neubedljivo. Šta je sa onima koji nisu konvertirali? Kod jednog dela je prisutna nostalgija, pasivno, sladunjavo sećanje na socijalizam. Kod drugih preteže melanholija, osećaj neodređenog gubitka. Melanholija levice je proces obrade poraza levice iz 20. veka. Kod ovog osećanja poraza nije jasno šta je izgubljeno, a šta zadržano, šta je pomereno, a šta je odbačeno. Zašto je ovo važno? Zato što levica ne može bez intelektualaca, dok desnica manje oseća ovaj deficit. NJoj je važnija nacionalna i verska homogenost, a tu su kritički sumnjičavi intelektualci smetnja. Postoje uverenja da bi Srbija imala bolju partijsku politiku, a posredno i društveno-političku situaciju, da je u poslednjih 85 godina imala stabilnu građansku klasu. Slažete li se? I to je mit. Akteri modernizacije na našim prostorima nisu nikada bili nezavisni. Na Balkanu se građanska klasa razvijala sa velikim kašnjenjem, a i manevarski prostor joj je bio uzak. Politika vladajućih grupa uvek je zavisila od velikih sila koje su nadzirale ovaj prostor. Modernizacija je najčešće bila autoritarna. Pomenuću komunističku koja je bila snažna, ali kasnije blokirana. Podsticala je industrijalizaciju, urbanizaciju, laicizaciju i društvenu pokretljivost. Danas je u neoliberalizmu raširenija horizontalna pokretljivost. Vozač iz Poljske može da vozi autobus u Londonu ili Berlinu, ali će daleko teže da plati studiranje. Tome nasuprot, moji cimeri u Studentskom gradu su bili deca seljaka iz Bosne i Makedonije. Imali su najveće studentske kredite i stipendije. Država je pomagala goloruke i bezgaćnike sa dna, rečeno jezikom Francuske revolucije. To je bila istinska vertikalna društvena pokretljivost u autoritarnom jednopartijskom režimu. U pluralističkom kapitalizmu toga je manje. Tamo je na delu represivna tolerancija. Šta je to? Kapitalizam je dozvolio Marksu da u biblioteci Britanskog muzeja u Londonu piše Kapital, ali je istovremeno tolerisao brutalnu eksploataciju dečje radne snage i socijalnu bedu. I danas je slična protivrečnost prisutna u globalizovanom digitalnom neoliberalizmu. Glavni i odgovorni urednik NIN-a Frane Barbieri dobio je otkaz tokom čistke liberala s rukovodećih pozicija početkom sedamdesetih. Kako gledate na taj period? Lična sećanja su varljiva i selektivna. Trudim se da se ne sećam sećanja, nego realnosti. Fakultet sam upisao 1967, već posle nekoliko meseci sam se politizovao, a nakon godinu dana sam izašao iz SKJ. Partiju sam posmatrao kao birokratsku tvorevinu, a Tita kao svevlasnog harizmatskog vladara. Nakon sloma socijalizma bliža mi je bila ocena socijalizma kao autoritarne modernizacije, a Tita kao poslednjeg balkanskog Habzburga. Studenti filozofije i sociologije su odbacivali gotovo sve komunističke političare kao birokrate. Nešto malo ugleda u Kapetan Mišinom zdanju su zadržali Koča Popović i Veljko Vlahović. Ne sećam se da su ga imali liberali oko Nikezića. Kada je izbila pobuna, najrevnosniji je bio Gradski komitet SK Beograda. Strahovali su od povezivanja studenata i radnika, pa je, kako mi je kasnije svedočio Petar Stambolić, čitav aparat GK SK Beograda bačen na teren da se preseče ova veza. A to je na kraju uspelo samo Titu. Godina 1968. je bila kritika titoizma sleva, ne zdesna. Bunt je nastao pod uticajem dešavanja u Evropi, ali i zbog birokratskih deformacija domaćeg socijalizma. Bilo je tu antigerontokratskog generacijskog otpora mladih, zatim ideja neposredne demokratije saveta, antibirokratizma, ali i romantičnog hepeninga. Središte svega je bio Filozofski fakultet u Beogradu, koji je i danas ostrvo levice u moru nacionalizma i menadžerskog neoliberalizma. Od Tita, preko Miloševića, do Đinđića i Vučića – jesmo li zaista plodno tle za harizmatske lidere? Harizma vođe je prisutna svuda. Snažan lider je kapital svake partije, koliko god ova bila demokratska. Nije to ništa neobično. Vođa je probojno lice partije i ideologije, otelovljenje ideje. Harizma može biti autoritarna, ali i mobilizacijska. Danas je gotovo isključivo nacionalna. Kralj Aleksandar i Tito su bili nadnacionalni lideri. Kod nas je prisutna naročita oslobodilačka harizma vođe. Vođa je ratnik koji oslobađa, ali nakon oslobođenja traži apsolutnu poslušnost. To je tzv. solunašenje. Šta je sa Titom? Mislim da ga treba istorično porediti s njegovim savremenicima – Salazarom, Frankom, Čaušeskuom, Ulbrihtom, Brežnjevom. U tom društvu, on je bio mek autoritaran vođa. Čak ni u vertikalnom istorijskom poređenju, od Karađorđevića do današnjih moćnika, Tito ne izgleda tako loše. Bio je poslednji balkanski Habzburg, multinacionalni vladar u pozitivnom smislu reči. Imao je nadnacionalnu harizmu, što je danas nezamislivo, i njome je čuvao mir u regionu. Naravno, ne mnogo demokratski. Zašto se onda o njemu danas govori kao o diktatoru? NJegova nadnacionalna harizma ne iskazuje politički korektne neoliberalne i etnocentrične vrednosti. Titova harizma je oslobodilačka, a oslobodioci uvek imaju ogroman simbolički kapital. Oni koji su u ratu rizikovali život i pobedili, u miru će kao vladari tražiti apsolutnu poslušnost. To je pogotovo izraženo u domaćoj hajdučko-uskočkoj tradiciji. To je dvoznačnost oslobodilačke političke kulture. Ratnik ne trpi diskusiju. Ima onih koji tvrde da je upravo tako održavani mir u istoj državnoj zajednici doprineo eksploziji nasilja devedesetih. Donekle, ali ne pretežno. Odveć integracije jeste počivalo na partiji. Kada se ova urušila, nastao je eksplozivni vakuum koji je popunio agresivni šovinizam uz masovnu upotrebu prošlosti. Prošlost je bila eksplozivna, zakavžene prošlosti su sejale smrt. Tiranija prošlosti. U titoizmu je prošlost bila zamrznuta. A Beograd je uvek i nadzirala Moskva. Recimo, tokom sednice na Brionima 1970-ih zvoni crveni telefon. Zove Brežnjev i pita: „Valter, kako napredujete“, a Tito odgovara: „Imamo dobru sednicu, sami ćemo sve rešiti.“ A Brežnjev kaže: „Tak, tak.“ Suverenitet socijalizma je bio ograničen. I da je hteo, Tito nije mogao da napusti socijalizam bez saglasnosti Moskve. Na Zapadu su za Tita govorili: „Gde god mu je bila blagajna, srce mu je bilo u Moskvi.“ To je prirodno, formirao se kao boljševik. Imao je masovnu podršku. Većini je pružao sigurnost, koje danas nema. U skladu sa političkom kulturom svoga doba. Na kome je odgovornost za ratove? Na eksplozivnom uzajamnom pojačavanju tri hazardna nastojanja koja su iskazivali trojica vođa 1990-ih. Milošević nije bio najveći nacionalista, ali je bio najveći imperijalista, Izetbegović je bio najžešći verski fundamentalista, a Tuđman najveći nacionalista i secesionista. Sudar takvih ličnosti morao je da bude katastrofalan. Bila je to identitetska politika: žrtva, kazna, osveta. Gde je odgovornost birača? Postoji, ali je nacionalizam u samom početku indukovan odozgo. Bavite se kulturom sećanja. Kakvo sećanje prevladava danas u Srbiji? Sećanje snažno oblikuje sadašnjica. Herojsku fazu sećanja na stradanje komunista brzo je smenilo isticanje žrtava komunizma ne samo zato što je prva heroizacija bila monopolska i dekretirana. Patetično sećanje komunista potisnuto je patetičnim nacionalnim sećanjem antikomunista. Što nacionalizam ispada više herojski i što više ističe nacionalne žrtve to je emotivnije i sećanje na njihove dželate - komuniste internacionaliste. Gledano s visine, skoro da je na delu isti političko-psihološki habitus sećanja komunista i antikomunista: sličan arhetip sećanja u kojem svaka emocionalizacija žrtava traži i emocionalizaciju dželata. U tom smislu je Balkan laboratorija epske naracije centrirane oko iskupljenja preko osvete. Ali postoji i razlika. Očekivanja socijalne države kojima su oslonac sećanja partizani drugačija su od očekivanja homogene nacionalne države koja se oslanja na pamćenje četnika. Kako se mladi sećaju? Da li mladi danas menjaju svet? Nažalost, ne menjaju. Zašto? Zato što je taj poduhvat u hegemonom neoliberalnom političkom bontonu stigmatizovan kao nasilan, opasan i totalitaran. Treba se kloniti utopija i njihovih brutalnih senki. Menadžment je, kažu, ključ uspeha, a ne utopija. Danas je in imati, a ne biti. Voziti džip, a ne spaček kao Koča Popović. Ako je drugačija socijalistička prošlost možda za mlade i intrigantna, ista je u najmanju ruku autoritarna. U mnoštvu razbuđenih identiteta na ceni su nacionalni i rodni, a klasni su anahroni. Štaviše, nacionalna, a ne klasna pravda jeste kriterijum i poluga promene, slavna je nacionalna prošlost, nisu to više socijalne bune. To je veliki korak unazad. Kakav bi morao da bude korak unapred? Zaokret mladih ka levici? Koliko im je ona uopšte privlačna? Kako da to postane? To vi, Stefane, treba meni da kažete. Trebala bi da bude. Mlađi su bremenitiji budućnošću od starijih. Da li će to breme shvatiti kao teret bezalternativnog kapitalizma ili kao slobodu izbora alternative zavisi i od govora levice. Radoznalo podsećanje novih generacija na socijalizam treba korigovati buđenjem novih očekivanja socijalne pravde. Levica jeste izgubila bitku, ali ne i rat. Tek ako se razbude masovnije nade u mogućnost drugačijeg nekapitalističkog društva sećanje na levicu će biti aktivno. U suprotnom, lišeno novih očekivanja ostaće muzejski neaktivni eksponat mrtve prošlosti.