Arhiva

Povratak otpisanog

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Naoko uglađen i prijazan, te s među političarima retkom neposrednošću i sposobnošću da lako komunicira s običnim svetom, DŽo Bajden možda izgleda predsednički - svakako u poređenju sa sada već jedinim preostalim rivalom u borbi za predsedničku nominaciju Demokratske stranke, razbarušenim i razmahanim senatorom iz Vermonta, Bernijem Sandersom, te grotesknom, karikaturalnom pojavom aktuelnog stanara Bele kuće, Donalda Trampa; ali taj utisak obično traje samo dok ne progovori. Istupi bivšeg potpredsednika Sjedinjenih Država u tekućoj predizbornoj kampanji kreću se u uskom rasponu od traljavih do katastrofalnih. NJegova izlaganja su rasplinuta i nefokusirana, i redovno mu se dešava da - kako primećuje jedan britanski komentator - „nije u stanju da kompletira ni rečenicu, a kamoli misao“. Povrh toga, sklonost ka lapsusima koja ga je oduvek odlikovala je, po svoj prilici, prešla u nešto gore od toga: na Bajdenu (77) se uočavaju znaci staračke senilnosti, mada je i dalje malo onih koji su spremni da na to i otvoreno ukažu. Tramp, jasno, ne spada u takve; prošle sedmice mu se, na mitingu održanom baš u Bajdenovom rodnom mestu Skrentonu, u Pensilvaniji, grubo rugao zbog serije gafova napravljenih tokom „super utorka“ - koji je, inače, za veterana američke političke scene prošao fantastično, budući da je pobedio u deset od 14 saveznih država u kojima su tog 3. marta održana preliminarna glasanja za izbor predsedničkog kandidata demokrata. Na stranu to što je i Trampovo (73) stanje uma upitno: prošlog decembra grupa od 350 psihijatara i drugih stručnjaka za mentalno zdravlje obratila se Kongresu pismom u kome se ukazuje na simptome njegovog pogoršanja. Nevolja s Bajdenom je i to što je tokom 50 godina duge političke karijere bilo mnogo toga što ga baš i ne preporučuje za predsednika. U Americi je uobičajeno da se, kada se neki kongresmen ili senator kandiduje za izvršnu funkciju, detaljno prouči bilans njegovog ili njenog glasanja - kakve je zakonske inicijative podržao, a kakvima se suprotstavljao; to daje odličan uvid u istinska politička uverenja kandidata, koliko god ta uverenja vremenom u manjoj ili većoj meri prirodno evoluirala. A Bajdenov obiman dosije (u Senatu je proveo čitavih 36 godina) ne prikazuje ga u laskavom svetlu, i to ne može da zabašuri ni okolnost da je narednih osam godina proveo kao potpredsednik u administraciji prvog afroameričkog predsednika SAD, Baraka Obame - i dalje uglavnom percipiranoj kao progresivnoj, iako u realnosti to neretko nije bila. Ovde nema mesta da se detaljnije ulazi u to koliko se puta Bajden, glasajući ovako ili onako, našao na pogrešnoj strani istorije, ali je za ovu priliku dovoljno reći da je taj spisak prilično dug. Svemu navedenom uprkos, međutim, Bajden je, nakon što su mu do pre par sedmica već uveliko ispisivali političke umrlice, posle „super utorka“ favorit za dobijanje predsedničke nominacije Demokratske stranke. Koliko izrazit favorit, čitaoci NIN-a će znati bolje od autora ovog teksta u trenutku njegovog nastanka, budući da će, kad se ovaj broj pojavi na kioscima, biti poznati i rezultati izjašnjavanja u još šest saveznih država - Ajdahu, Mičigenu, Misisipiju, Misuriju, Severnoj Dakoti i Vašingtonu - u kojima se glasalo ovog utorka; ono što je uoči tog glasanja moglo da se nasluti bilo je da će takav Bajdenov status biti učvršćen. Posebno ako je, kao što se očekivalo, odneo pobedu u Mičigenu, koji od pobrojanih država nosi najviše elektorskih glasova: ako Sanders, koji je 2016. tamo pobedio, posle razočaravajućih rezultata 3. marta (kada je jedini veliki rezultat ostvario pobedivši u najmnogoljudnijoj saveznoj državi, Kaliforniji), i u Mičigenu bude poražen, biće to još jedan pouzdan nagoveštaj da će, pre ili kasnije, Bajden biti taj koji će izboriti stranačku nominaciju. Bajdenov „kambek“ - koji mnogi analitičari opisuju kao jedan od najvećih, ako ne i najveći u istoriji američkih preliminarnih izbora - počeo je poslednjeg februarskog dana, neočekivano uverljivim trijumfom u Južnoj Karolini, da bi tokom „super utorka“ naglo dobio na zamahu. Iako je na najranije održanim izjašnjavanjima u Ajovi, NJu Hempširu i Nevadi prošao loše, njegova kampanja raspolagala daleko manjim sumama od izbornih budžeta drugih kandidata, a neke od država u kojima se glasalo 3. marta nije ni posetio, još manje u njima vodio kampanju, Bajden se serijom uspeha toga dana iznova nametnuo kao neko ko naizgled ima najveće izglede da u novembru pobedi Trampa. Kako je do toga došlo? Ona američka izreka po kojoj pobeda ima hiljadu očeva, dok je poraz siroče, mogla bi, do izvesne mere, da se primeni i na ovu situaciju. Ne u bukvalnom smislu koji izreka implicira - nije ovde reč o tome da neko sebi pripisuje zasluge koje mu ne pripadaju - nego kao ilustracija za tezu da je na ovakav razvoj događaja uticalo mnoštvo različitih faktora. Bez nekog posebnog redosleda, oni se mogu naći kako u ograničenjima i prednostima Bajdena i Sandersa kao kandidata, tako i u činjenici da se situacija značajno promenila povlačenjem praktično svih preostalih pretendenata iz trke (nekih neposredno pre, a drugih odmah posle „super utorka“), ali verovatno najviše u dominantnom političkom raspoloženju ključnih segmenata demokratske biračke baze - pri čemu nijedan od tih faktora ne treba posmatrati izolovano, već u sadejstvu s drugima. Bajdenovi izgledi automatski su porasli povlačenjem kandidata tzv. umerene struje (kritičari bi rekli: zagovornika vraćanja na staro, pre Trampovog uspona na vlast): prvo bivšeg provincijskog gradonačelnika iz Indijane Pita Butidžidža i senatorke iz Minesote Ejmi Klobučar, potom i nekadašnjeg gradonačelnika NJujorka Majkla Blumberga. Ostajući tako jedini kandidat tog srednjaškog političkog profila u konkurenciji, Bajden je postao jedina opcija za sve one birače demokrata koji Sandersovu politiku smatraju odveć radikalnom za američke prilike. Tim pre što se posle očajnih rezultata iz trke prošle sedmice povukla i jedina druga kandidatkinja svrstavana u progresivnu struju: od Sandersa, samoproklamovanog „demokratskog socijaliste“, kudikamo manje radikalna senatorka iz Masačusetsa Elizabet Voren. Dotad podeljeni glasovi podrške jednom ili drugom pripadniku srednje struje sada su objedinjeni u protivljenju eventualnoj Sandersovoj kandidaturi - dok on ne može da računa čak ni na podršku Vorenove i njenih pristalica kao prirodnih saveznika. (Za razliku od Butidžidža, Ejmi Klobučar, Blumberga i još ranije odustale kalifornijske senatorke Kamale Haris, koji su sada svi stali uz Bajdena, Vorenova se zasad uzdržava od podrške jednom ili drugom kandidatu: s obzirom na političku orijentaciju, bilo bi prirodnije da podrži Sandersa - s kojim se, doduše, tokom kampanje prilično gložila - ali verovatno računa s tim da Bajden ima veće šanse u novembru, te da bi u slučaju njegove pobede mogla da dobije mesto u novoj administraciji.) U trci s puno učesnika, dakle, Sanders je stajao najbolje; ali u trci dvojice pretendenata on je taj koji je hendikepiran. No, za razliku od situacije iz 2016, kada je stranačko rukovodstvo demokrata bilo to koje je najviše doprinelo tome da njegova kandidatura bude potkopana, a za predsedničkog kandidata bude progurana Hilari Klinton, protiv Sandersa su danas i druge okolnosti. Entuzijazam njegovih pristalica jeste veliki, podrška među Latinosima iznenađujuće visoka, a priliv novca (u vidu ogromnog broja pojedinačno malih priloga) za podršku njegovoj kandidaturi impresivan; ali mu, u isto vreme, ne uspeva da u potrebnoj meri poveća angažman svojih inače najvernijih birača, mladih - koji su, pritom, najskloniji tome da na dan izbora izostanu s glasanja - niti da uveća podršku u onim delovima biračkog tela demokrata koji su Bajdenovo najjače uporište: među Afroamerikancima (bez čije masovne podrške već decenijama niko među demokratama ne može do predsedničke nominacije), belcima iz redova radničke klase, žiteljima suburbanih konglomeracija, starijima od 50 godina... Čak su i pobede koje je Sanders dosad ostvario u aktuelnom izbornom ciklusu manje ubedljive - u nekim slučajevima i drastično - od onih koje je ostvarivao pre četiri godine. Doda li se ovome tradicionalni američki zazor od svega što nosi levičarski predznak (Tramp je pre neki dan Sandersa nazvao „komunistom“), te od mejnstrim medija podstrekivanom bojazni da veliki broj demokratskih birača ne bi bio spreman da glasa za Sandersa, što bi onda izvesno rezultiralo Trampovom pobedom, sva je prilika da će se stranka i njeni birači na kraju prikloniti Bajdenu. Koga - nije na odmet i to reći - ne obazirući se preterano na njegovu problematičnu političku prošlost, mnogi doživljavaju i kao „dobrog“ i „pristojnog“ čoveka. Ali, da li je, posle četvorogodišnje noćne more u vidu Donalda Trampa, taj dobri, stari DŽo ono što Americi u ovom trenutku treba?