Upotreba tragedije

Međunarodni dan nestalih obeležava se 30. avgusta, svuda u svetu, već 11 godina. Konkretnije, od dana kada su takav predlog Ujedinjenim nacijama zajedno podneli Federacija udruženja porodica zarobljenih, nasilno odvedenih i nestalih Latinske Amerike, sa udruženjima iz Azije i Afrike. Postojalo je mnogo razloga za to, jer je u poslednjim ratovima u bivšoj Jugoslaviji nestalo više od 40 000 ljudi. Da bi se nešto saznalo, potrebno je mnogo toga: od informacija o lokalitetima masovnih i pojedinačnih grobnica, do saradnje bivših republika u zajedničkom sistemu laboratorija za DNK analizu. Samo u Zagrebu i Osijeku nalazi se 700 ekshumiranih tela koja se i dalje vode kao NN lica.

Organizacija za zaštitu ljudskih prava “Amnesti internešnel” je povodom Dana nestalih izrazila veliku zabrinutost jer ni četiri godine od okončanja sukoba na Kosovu nije ustanovljena sudbina 4 000 lica koja se i dalje vode kao nestala, a od kojih je 3 000 kosovskih Albanaca i oko 1 200 Srba, Roma i drugih manjina na Kosovu. Oni zbog toga optužuju i UNMIK i srpske vlasti, pozivajućih ih da priznaju da “nestanci i otmice predstavljaju kršenja prava porodica nestalih i otetih lica koje vlasti ignorišu u njihovoj potrazi za istinom i pravdom”.

Pomenute brojke su više nego dovoljne da se zamisli kako bi u Beogradu trebalo da izgleda obeležavanje Dana nestalih. To svakako nije slika kako pripadnici porodica nestalih vrećaju, guraju Natašu Kandić, a predsednica Fonda za humanitarno pravo uzvraća šamarom starcu, a sve to uz nepristojno odsustvo predstavnika vlasti koje je “Amnesti internešnel” direktno prozvao. A epilog je krivična prijava protiv Nataše Kandić od strane Udruženja i zahtev da im isplati 30 miliona dinara, prekršajna prijava protiv nje od strane MUP-a i pismo koje je Kandić uputila ministru Dušanu Mihajloviću u kome priznaje da je ošamarila “patriotu”, braneći se od “patriotskih snaga”.

Predsednik Fonda za razvoj demokratije Milenko Radić misli da od prijava neće biti ništa: “Tu je došlo do nekog koškanja: međutim, ta koškanja su uobičajena. Ko se bavio politikom u proteklih 12 godina, imao je priliku to da vidi na svakom mitingu. Ovde nije bilo posledica, a problematičan je jedino dan u kome se to desilo. Dan posvećen nestalim zahtevao je više reda i manje nervoze.”

Prozvani predstavnici vlasti su se u priči pojavili , naravno, kasnije. Potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović i ministar za ljudska i manjinska prava SCG Rasim Qajić u ponedeljak su razgovarali sa predstavnicima svih udruženja porodica kidnapovanih, nestalih i ubijenih lica u Hrvatskoj, BiH i na Kosmetu i ocenili da je neophodna njihova aktivnija saradnja, a da će pri Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Srbije i Crne Gore uskoro biti konstituisana komisija za nestala lica Saveta ministara.

Nesporno je da porodice nestalih i ubijenih imaju pravo na nestrpljenje i bes posle četiri godine neizvesnosti, ali kako je baš Nataša Kandić meta i pored izjave osnivača Udruženja Sime Spasića da su “oni mnogo suza prolili svih ovih godina, a da ona nikada nije prišla unesrećenim majkama da im saopšti neku informaciju koju možda poseduje jer često odlazi na Kosmet i u Albaniju”. Jer, Simo Spasić ističe: “Ovo je pri put za pet godina da nam se neko iz nevladinih organizacija pridružio i pored upućenih poziva.” Ako je poziv postojao, kako onda zvuče reči tog istog Spasića da “naše majke u crnim maramama ne žele da je vide na ovom tužnom skupu”, a da je od Albanaca već “debelo nagrađena za pomoć koju im je pružila.”

Predsednik Helsinškog odbora Sonja Biserko negira da je ikada dobila poziv da prisustvuje. “Kada smo svojevremeno pokrenuli projekat ‘Hoću kući - Priština’, koji se odnosi baš na izbeglice, bili smo upravo od njih sprečeni. Uvek nam se dešavalo da nailazimo na jak otpor i nikada nam se nisu obraćali zato što su instrumentalizovani i ispolitizovani. Taj problem smo imali i sa raseljenim licima iz Bosne a posebno iz Hrvatske. Nikada nas nisu prihvatali, ni mene ni Natašu Kandić, i uvek smo predstavljale dežurne krivce. Jednostavno, traže svaku priliku da nas dodatno demoniziraju. Jasno je da je frustracija u društvu još uvek veoma velika i za to ne postoji razuman komentar”, kaže Biserko.

Za razliku od predstavnika Udruženja, Nataša Kandić neće tražiti satisfakciju na sudu ni novac zbog nanetih uvreda, ali od ministra Mihajlovića traži objašnjenje za postupke policije, koja je htela da je legitimiše. Odbila je da se legitimiše i da otkrije identitet onih koji su je napali.

Milenko Radić, međutim, ističe, da bi se svaka policija na svetu ponašala na sličan način.

“Da je neko drugi bio na njenom mestu, policija bi ga privela. Organima reda ne može niko da se suprotstavi, jer za to postoji krivično delo za koje se dobija nekoliko godina zatvora. Ona ili bilo ko od građana mora da se legitimiše, a ako to ne učini, zavisi dalje od policajca šta će učiniti. Uobičajeno je da se odmah pozove patrola i bez diskusije to lice se stavlja u vozilo i odvozi. Govorim u načelu, a ne o konkretnom slučaju. Tek u daljem sudskom postupku Kandić može da istakne da je tražila od tog lica da se legitimiše, a da je ono odbilo. Na licu mesta nema diskusije.”