Arhiva

Svetski boj za Kosovo

Dragana Pejović | 20. septembar 2023 | 01:00
Dve verzije istog predizbornog spota „Za našu decu“, jedan puštan u centralnoj Srbiji i bez pominjanja dece sa Kosova i Metohije, drugi, koji su delili predstavnici Srpske liste, a kojim su „pokrivena“ sva deca do Štrpca i Gore, pojednostavljeno sažimaju sve postupke srpskih vlasti ka pokrajini od ukidanja vanrednog stanja naovamo. Sve teže razumljive poruke suprotne po suštini i formi – od toga da treba da priznamo ratni poraz do povratka na Rezoluciju SB UN 1244 – uspele su da kosovskometohijsku temu održe u izbornoj kampanji u kojoj izvesno, prvi put, neće biti nijednog pravog kosovskog performansa. Ali, da je takva odluka isključivo praktična i iznuđena zdravstvenim razlozima i činjenicom da su u južnoj srpskoj pokrajini na snazi druge epidemiološke vlasti, iz vrha Srpske napredne stranke nas ne bi uveravali pride i da 20 godina posle rata treba da priznamo poraz. Nakon što je narodni poslanik Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović u videu na društvenim mrežama objavio da „ne postoji niti promil šanse, po kriterijumima Zapada, da Srbija dobije bilo šta (zauzvrat, za priznanje nezavisnosti), jer smo gubitnici u ratu“, predsednik Srbije je gostujući u emisiji „Hit tvit“ sličnu ideju elaborirao na drugačiji način - kazavši da je situacija teška, da moramo da razumemo da smo poraženi u ratu 1999, i sve što se od tada dogodilo, martovski pogrom 2004, samoproglašenje nezavisnosti 2008. i presudu Međunarodnog suda pravde 2010 - ali i da bez rešavanja kosovskog pitanja Srbija neće postati članica EU. Đukanović je u dramatičnom videu priznao da je sedam godina ova vlast kupovala vreme, ali da dolazi trenutak kada više nema kupovine vremena i kad mora „ljudima otvoreno da se kaže da zapadne zemlje insistiraju isključivo na bezuslovnom priznanju nezavisnosti Kosova“. Taj metod prepadanja javnosti crnim prognozama u vezi sa rešavanjem problema pokrajine predstavnici vladajuće partije primenjivali su češće nego što se po prvim reakcijama ozlojeđenih čini. Na primer, još leta prošle godine, a povodom ostavke Ramuša Haradinaja na mestu predsednika vlade, Aleksandar Vučić je kazao: „Biće pritisci na Srbiju, iako nigde ne piše u papirima EU da imamo obavezu da priznamo nezavisno Kosovo. Ja vam sad kažem pritisci će ići u smeru da mi priznamo nezavisno Kosovo. Ne znam šta se iščuđavate?! To vam ne kažem prvi put, to vam kažem deseti put...“ Ali, gotovo istog dana kada je predsednik gostovao na televiziji Pink, v. d. direktora Kancelarije za KiM Marko Đurić sastao se sa ambasadorom Ruske Federacije i poručio sa tog sastanka da je Srbija spremna da se dogovara isključivo u okvirima sopstvenog Ustava i Rezolucije 1244. Zašto, međutim, Vučić sam sebe proziva u određivanju prema KiM kad je jasno da borba oko prevlasti nad dijalogom traje ne samo između Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, nego i unutar Evropske unije, da se ti isti akteri ne bore samo za zasluge koje bi im pripale kad se proces okonča nego i za političku dominaciju unutar Kosova i kad mu, naročito, kriza u Prištini, daje za pravo da strpljivo još čeka dok druga strana ne bude spremna za dijalog? Institucionalna kriza nakon izglasavanja nepoverenja vladi Aljbina Kurtija okončana je odlukom ustavnog suda, od 28. maja, kojoj su se najviše obradovali predsednik Kosova Hašim Tači i specijalni izaslanik Donalda Trampa za (zvanično, po njima, „mirovne“) pregovore između Beograda i Prištine Ričard Grenel. Sud je, naime, odlučio da je dekret kojim je Tači ranije pokušao da imenuje Avdulaha Hotija za premijera u skladu sa Ustavom - što u praksi znači da neće biti novih izbora kojima su se nadali poslanici Samoopredeljenja kada su uputili zahtev za ocenu ustavnosti tog dekreta. Ranije, Tači je upućivao pozive Kurtiju da se u postojećem sazivu parlamenta formira nova vlada, na koje se odlazeći i premijer na dužnosti nije odazivao. Vladu sada teži da formira doskorašnji koalicioni partner Samoopredeljenja, Demokratski savez Kosova bivšeg premijera Ise Mustafe sa Alijansom za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, Inicijativom za Kosovo Fatmira LJimaja i predstavnicima manjinskih zajednica među kojima su i poslanici Srpske liste. Tako pojedinačno najbrojnija partija ponovo odlazi u opoziciju, a verovatno i na ulicu, gde najavljuju proteste. Kurti se, međutim, dva dana po donošenju odluke u Ustavnom sudu odlučio da ne napušta svoju ideju o reciprocitetu, zbog koje je u najvećoj meri i izgubio mandat, pa je nastavio da sprovodi seriju ranije usvojenih planova u odnosima s Beogradom. Nakon delimičnog ukidanja taksa, naime, na snagu je stupila odluka o zabrani prolaska transportnih vozila sa srpskim registarskim tablicama, pa su prvi kamioni ove nedelje vraćeni sa Jarinja i Merdara. U pratećoj dokumentaciji zahteva se da piše oznaka „Republika Kosovo“, a ne naziv mesta u koje se isporučuje roba. Potom se u odluci zahteva ista oznaka i na robi, a to je, po tumačenju srpskog šefa diplomatije Ivice Dačića, „gore od taksa“ od stotinu odsto, jer je faktički čin priznanja. Pošto je brza reakcija stigla i iz EU i to od Miroslava Lajčaka, nameštenika na novom radnom mestu koje bi trebalo da bude evropski pandan Grenelovom, Kurti je odgovorio slanjem Inspektorata za tržište na teren i uklanjanjem srpske robe. U obrazloženjima svih odluka koje je Kurtijeva tehnička vlada donela piše neprecizna formulacija da roba mora biti označena „u skladu sa Ustavom Kosova“, u kome se označavanje robe, takođe, ne pominje. Istovremeno, ovim odlukama se još jednom krši CEFTA sporazum čiji je potpisnik u ime Prištine Unmik, pa je tim pre očigledno da Kurtijeva borba tek počinje i da će se kriza kosovskih institucija nastaviti i sa novom vladom, koja će u danima pred nama biti formirana. Najverovatniji budući premijer Abdulah Hoti najavio je već da će odmah po stupanju na dužnost ukinuti sve sporne odluke. Pre poslednjeg odmetničkog čina Kurti je uspeo čak da navuče i kritiku onih kojima je na Kosovu bio mezimac. NJegovim sukobom sa predstavnicima američke administracije bili su nezadovoljni građani koji smatraju da Kosovo nije samo u prošlosti nego i u budućnosti zavisno isključivo od američkog tutorstva, ali ne i oni koji se uzdaju u EU. Dok diplomatsko nadigravanje za pokroviteljstvo nad pregovorima između Beograda i Prištine živi između Brisela i Vašingtona, Kurti je čak i Miroslava Lajčaka izazvao da saopšti da je razočaran odlukama kosovske vlade i da ih treba ukinuti odmah. „Takvi jednostrani potezi potkopavaju dijalog. Očekujem da se obe strane posvete dijalogu i poštuju prethodno postignute sporazume“, napisao je izaslanik EU, koji se za razliku od svoje prethodnice na istom zadatku, Federike Mogerini, izjasnio protiv prekrajanja granica. U kosovskoj unutrašnjoj podeli uloga, Tači - kome je ovog trenutka dodeljena proamerička, makar i zato što su se njegovi lični interesi da produži ostanak na vlasti i na slobodi poklopili sa američkim planovima da se tempo postizanja dogovora ubrza, pa se tako i njegovo i američko viđenje mogućeg dogovora ne razlikuju (mogućnost teritorijalne podele je za njih opcija, za razliku od isključivosti EU prema tom pitanju) - bio je dosadašnji kritičar briselskog establišmenta. Tako je i po Lajčakovom imenovanju kazao da on ne može dozvoliti da pregovore vodi čovek koji dolazi iz zemlje koja nije priznala Kosovo. Na stranu što je isti Ustavni sud prošle godine proglasio predsednika vlade jedinim mogućim pregovaračem albanske strane, evropski komesar za spoljnu politiku Žozep Borelj odgovorio je Tačiju da bi takav argument mogao da upotrebi i Beograd. Šef diplomatije EU kazao je u razgovoru s medijima u Briselu još da je na Beogradu i Prištini da se dogovore oko rešenja za normalizaciju odnosa, ali da pritom ne mogu imati „odrešene ruke“, jer postignuti sporazum mora biti prihvatljiv i za međunarodnu zajednicu. „Jasno je da se EU zalaže za održavanje trenutnog stanja kada su granice u pitanju, a neke zemlje članice su vrlo protiv pokretanja u tom pravcu... Svaki dogovor će imati kolateralni efekat na region, a svi znamo kako je osetljivo pitanje promene granica. Ako počnete sa promenom granica na jednom mestu, javiće se i drugi koji žele isto. Zato je najbolje zadržati trenutno stanje.“ Tako su se prvi put iz EU čula dva važna priznanja. Jedno je da ona vodi dijalog (sve dosadašnje definicije težile su tobožnjoj medijaciji u procesu u kome je Brisel pokušavao da se predstavi kao domaćin koji ne stvara pritisak) iako će Borelj, takođe, reći da nema takmičenja između EU i SAD i da „postoji samo jedan dijalog Beograda i Prištine, onaj koji je pokrenula i nastavlja da vodi EU“. Najvažnije evropske članice takođe priznaju da se protive promeni granica, kakvim ih većina u EU vidi, ne zbog štete koju bi kosovska demokratija trpela od etnički čiste teritorije i odricanja od multikulturalizma, što je bio doskorašnji argument u zaštiti granica - nego zbog domino efekta na region. Nevolja za Brisel je ta što istovremeno mora da sačeka da se u Prištini formira vlada dovoljno stabilna da može da pregovara, ali na taj proces EU sve manje ima izgleda da utiče. Poslednje o tom uticaju Tači je kazao da on ne razgovara u Briselu nego u Berlinu i Parizu, a, konačno, odlukom Ustavnog suda formiraće se vlada tvrdih zagovornika „prijateljstva“ sa Amerikom i isključiti mogućnost prevremenih izbora na kojima bi Samoopredeljenje verovatno opet imalo isti rezultat. Tu odluku među prvima je pozdravio Grenel lično napisavši na svom nalogu na Tviteru da je sud rekao svoje. „Da bi se osigurali mir i stabilnost - i podržao integritet kosovskog pravosudnog sistema - svi moraju poštovati odluku suda. Radujem se nastavku posla sa građanima Kosova i vladom na donošenju prosperiteta, razvoja i zaposlenja regionu“, reče specijalni predstavnik, koga neizvesnost posla, naročito ovog balkanskog, a nakon napuštanja ambasadorskog mesta u Berlinu, očekuje na jesen ukoliko Trampova administracija ne dobije još jedan mandat. Ovoj borbi titana Vučić dodaje da je za razliku od pre tri meseca još jedna evropska zemlja (ne precizira koja) ekonomski ojačala i to čini situaciju težom za Srbiju, da je spreman da razgovara, ali da nije optimista po pitanju postizanja dogovora. Iz te postave i sam predsednik gotovo neprimetno je izbacio Rusiju i rešenje kojeg se ona drži. Sve u svemu, na Vučiću je, prema njegovoj interpretaciji koju bi građani trebalo da prihvate, još jednom ogroman teret narodni koji će on na svojim leđima junački nositi, ali iz poruka predsednika i njegovog okruženja građanima još nisu stigli najvažniji odgovori na pitanja - ko Srbiji nudi i kakav dogovor, i šta je i zašto za Srbiju, koja planira da pregovara, prihvatljivo rešenje. Odnosno, da li i Srbija, po pitanju sopstvene teritorije, bira isključivo između rešenja koja nude dve sile.